Zbirka priča folklorne fantstike "U vrzinom kolu", grupa autora

„U narodnom verovanju našeg naroda, igranje u kolu sadrži i obilje tajanstvenih i obredno–magijskih značenja. Bilo da je u pitanju želja da se postigne sklad u zajednici, obezbede dobro zdravlje i rodna godina, ili da se stekne naklonost predaka i sveta mrtvih, kolu se nekada pristupalo sa ogromnom pažnjom i motivima koju su nadilazili puku zabavu. Ipak, u narodu je ostalo sećanje i na takozvano „vrzino kolo“, u kome igraju nečiste sile, ali i oni koji bi od tih sila da izmame kakvo retko znanje, predskazanje ili lek.“ – iz pera onih koji su nam priredili ovu zbirku, Aleksandra Tešića i Mladena Milosavljevića.

Upravo ovaj duh prošlosti provejava kroz celu zbirku i donosi nam mnoštvo narodnih predanja, verovanja i motiva od kojih se, vremenom, sve više udaljavamo. Oni su na sebe preuzeli zadatak da udahnu još jedan život našem folkloru i, sa još 25 autora, uhvatili su se u svojevrsno vrzino kolo da to i ostvare. U nastavku ćemo videti da li su uspeli da steknu naklonost predaka.

Spisak autora je raznovrstan, prisutni su proslavljeni pisci fantastike, ali i pisci koji se njome ne bave, oni više ili manje iskusni, čak imamo i one kojima je ovde prva objavljena priča. Raznovrsnost je jako značajna kada je zbirka priča u pitanju jer nam daje mnoštvo različitih perspektiva i stilova pa tako nadražuje naša čula na mnoštvo različitih načina. Raznovrsnost je prisutna i kada su u pitanju fenomenalne ilustracije kojima zbirka obiluje, što je, takođe, sjajno, a biografije pisaca i ilustratora mogu se pronaći na kraju zbirke. Dodatnu težinu daje i predgovor profesora Sretena Petrovića, stručnjaka u ovoj oblasti.

                Ovu zbirku ću sagledati priču po priču, trudeći se da budem koncizna.

Mik Geris „Okular“ – Na samom početku jedno veliko ime svetske fantastične scene, Mik Geris, koji je najpoznatiji po televizijskim i filmskim adaptacijama dela Stivena Kinga. Priča je sjajna, ali ne vidim razlog njenog prisustva u zbirci folklorne fantastike.

Relja Antonić „Ako smo vas mi, senke samo“ – Odlična priča, mistična i filozofska. Stil pripovedanja je prilagođen temi zbirke sa povremenim ubacivanjem savremenih žargonskih reči koje narušavaju koncepciju, poput gluvarili ili, rečenica koja mi deluje samoj sebi suprotstavljena kada je način pripovedanja u pitanju – „zabole me za smrtničke prazne besede“.

Laura Barna „Ulica gloga“ – Odlična građa atmosfere uz povremene oscilacije stila. U samo nekoliko strana uspeva da vas zainteresuje za bar još dve knjige i istraživanje srpske istorije i mitologije uopšte. Pomenute oscilacije u stilu za nijansu ometaju tečljivost priče koja nas vodi u jednom pravcu, pravcu rastućeg interesovanja. Jako mi je žao što nisam pročitala njen roman "Pad klavira" kako bih mogla da napravim paralelu sa ovom pričom, ali i to će se promeniti.

Zamerka za sledeću rečenicu: „Perun je bio na Veselinovoj strani, i to bezrazložno ubeđenje da je miljenik vrhovnog slovenskog boga…“. Po mojim saznanjima, najprihvaćenije mišljenje je da je Svetovid bio vrhovni bog, a, čak i da je mislila na Veselinovo gledište, koje je suprotstavljeno onom navedenom, opet ne mogu opravdati taj navod jer je on vrhovnim bogom smatrao Dajboga, a ne Peruna.

Ilija Bakić „Zato postoje dan i noć“ – Odlična priča. Slojevita, zaokružena, efektna. Jezik pripovedanja prilagođen tematici, stil mi je malo škripao, ali nije narušio kvalitet. Ne vezuje se samo za jednu legendu već prikazuje širi spektar narodnih verovanja, sve provučeno kroz nedaću jedne kuće.

Đorđe Bajić „Roga“ – Priča je toliko interesantna da sam je pročitala u dahu. Pisana u formi istraživačkog novinarskog projekta koji se bavi rasvetljavanjem misterije bizarnog krvavog pira od pre četrdeset godina, uspeva da zamuti granicu između onoga što doživljavamo kao stvarnost ili fikciju. Toliko je vešto ispričana da deluje kao sasvim legitiman događaj. Literarni kvalitet je na visokom nivou.

Ivan Branković „Zapis“ – Ivan me je kupio na prvu rečenicu: „Šatl tipa DragonX se uz jake turbulencije spuštao kroz retku atmosferu“. Nešto što nisam očekivala u ovoj zbirci. Ivan na sjajan i uzbudljiv način kombinuje dva suprotna kraja fantastičnog spektra – naučnu i folklornu fantastiku. Vodi nas daleko u budućnost i, istovremeno, daleko u prošlost. I, taman kada uzbuđenje dostigne neslućene visine, kraj. Prosto mi je došlo da ga pozovem da mi ispriča šta je dalje bilo. Ili da mi pozajmi knjigu, film, strip... u kakvom god obliku postoji ono čega je ova priča deo.

Mihajlo Vitezović „Zona“ – Jako mi se dopala priča, intrigantna je, filozofska, ostavljena nama da je završimo po svom nahođenju. Jedini problem je što u njoj nema folklorne fantastike. Barem ne one meni poznate.

Matilda Veljković „Seoba“ – Matilda nas u potpunosti transportuje u prošlost gde prosto možemo da okusimo folklor. Verovanja, običaje, jezik, međuljudske odnose. Vanvremenska i sveprisutna rečenica koja mi je ostavila snažan utisak: "Drumovi su ovde odavno služili samo za odlaske". Već dugo su mi Matildine knjige na listi za čitanje, a ova priča im je raskrčila put ka samom vrhu liste.

Nenad Gajić „Za njim zvona zvone“ – Kratka priča koja sadrži sve neophodne elemente da zadovolji kriterijume ove zbirke. Takođe je i efektna, čak sam se naježila na kraju.

Pavle Zelić „Prvi put s ocem na vampire“ – Pavle koristi idealan vremenski okvir za priču o vampirima i smešta ih u vrlo neuobičajen položaj, položaj u kome oni čine vladajuću strukturu zemlje. Mada, kada bolje razmislim, to i nije baš neuobičajeno. Zanimljivo je bilo posmatrati ih iz te perspektive, tj. posmatrati njihov uticaj na narod. Odlično opisuje patrijarhalno društvo, ali i snagu i sposobnost žene u odsudnim trenucima.

Branislav Janković „Žena pored pruge“ – „Zašto se samo smrt istražuje? Toliko neistraženih života.“ Branislav se još jednom pokazao kao majstor kratke forme sa elementima rata i strave. Ipak, elementi folklora su ono što nedostaje kako bi priča opravdala svoje mesto u zbirci.

Tihomir Jovanović „Vodenica na Jezavi“ – Današnjica protkana folklorom. Priča je dobra, ali nedostaje joj kompleksnosti, napetosti i dešavanja vezanih za samu temu. Moglo je biti manje obrazloženja, čitaoci su već naučili da razumeju i bez njih, a taj prostor utrošiti na kompleksnost dešavanja. Ova priča nikako nije trebalo da se nađe nakon Jankovićeve jer iz jednog voza prelazimo u drugi, a treba nam vremena da se prilagodimo promeni. Svako njegovo pominjanje asocira na prethodnu priču.

Tamara Lujak „Vila izvorkinja ili Kako su postale vile bunarkinje“ – Ovo mi je najslabija priča u zbirci. Nema nikakve logike u postupcima likova iz priče, da nema poslednje rečenice, rekla bih da nema nikakve veze ni sa folklorom. To je jedino što malo vadi situaciju.

Đorđe Milosavljević „Lako je biti Bog“ – Ispričana na sasvim neočekivan način, ova priča mi je veoma prijala. Ni bogovima nije lako sa nama. I oni imaju cenu koju moraju da plate. Priča se dosta razlikuje od ostalih iz zbirke, ali podjednako dobro oslikava zadatu temu.

Mladen Milosavljević „Gluvo kolo“ – Mladen je opravdao svoje mesto glavnog urednika „Omaje“ – časopisa koji se bavi folklornom fantastikom, i mesto urednika ove zbirke. Priča u potpunosti oslikava njen duh, kako stilom i jezikom kojim je pisana, tako i verovanjima koja su kroz nju protkana. Uzbudljiva je, kompleksna, zastrašujuća. Jedna od mojih omiljenih iz zbirke.

Dejan Ognjanović „Divlja kapela“ – U priči se prosto može okusiti Dejanovo široko znanje. Sjajno građenje atmosfere straha, mistike i neizvesnosti. Mogla je biti kraća, neki opisi, iako lepi, nisu neophodni. Lepo građenje rečenica, s tim što mi dijalozi nisu najbolje legli. Ipak, nisu narušili dinamiku ove sjajne priče.

Oto Oltvanji „Ona nije veštica“ – Emotivna, teška, realna priča, iako u njoj obitava veštica. Opisi su, naizgled, vrlo jednostavni, a ustvari toliko vešti da možete da izgradite sasvim jasnu sliku svih scena opisanih u priči. Priči u kojoj ništa nije onako kako se čini...

Miloš Petković „Zverobraz“ – Miloš je u ovu priču uklopio nekoliko svojih ljubavi. Priča je puna asocijacija na stvarnost, a, koliko sam ja shvatila, deo je knjige u nastajanju koju će koautorski potpisivati sa Mladenom Stanisavljevićem. Neizvesna je i uzbudljiva, ima i vukodlaka i zverobraza, zamirisala mi je na strip. U jednom trenutku sam pogubila konce, ali sam ih brzo pohvatala. Naravno, prati je još jedna maestralna ilustracija Igora Krstića.

Nebojša Petković „Dug“ – Još jedna priča koji iz budućnosti gleda u prošlost. Nebojša majstorski gradi atmosferu straha i sliku užasa. Jedna od najjačih priča iz zbirke. Imam samo jednu zamerku – bačena maramica od strane Nemca. Onome kome je usađeno da ne ostavlja đubre za sobom, teško da će se omaći nehajno bačena maramica, mogao ju je baciti u kantu, onda mi ne bi bola oči. Ovo je svakako nebitno za kvalitet same priče koja je, kao što rekoh, pri samom vrhu.

Zoran Petrović „Šinjel“ – Dinamičnost dominira ovom pričom, a opisi živo oslikavaju radnju. Kao da sam je gledala preko ramena glavnih junaka. Opet smo počašćeni novim simboličnim stihovima u priči o ljubavi i surovosti, o žrtvi i kazni, o borbi za život i borbi za smrt. Još jedan uvid u, sada već karakterističan, raskoš Zoranovog stila.

Sanja Savić „Zmija“ – „Ako misle da ti je loše, niko neće da ti zavidi. Ako ti niko ne zavidi, nemaš čega da se plašiš.“ Priča mi je, zaista, delovala obećavajuće, sve je lepo izgrađeno, protkano narodnim običajima i njihovom polakom povlačenju pred savremenim načinom života, sve uz dobru dozu humora, i onda, bum, kraj u pola stranice. To mi je pokvarilo utisak, a može biti i da mi je priča toliko prijala da sam se osetila uskraćeno za još. Možda je zato i efektna jer me je naterala da je u mislima razrađujem.

Branka Selaković „Porod“ – U ovoj priči uvaćen je smisao želje urednika da priče iz zbirke budu povezane sa poznatim književnim delima i time dobiju novi ugao čitanja. Jasno oslikava asocijaciju od samog početka i čak mislim da je ovaj naslov efektniji jer vas tera da osećate potrebu da je zovete drugačije. Priča je pun pogodak. Obiluje folklorom u vrlo uzbudljivoj atmosferi. Centralna figura je mudra veštica čije se niti pletu i prepliću desetinama godina, a počašćeni smo i bajalicama koje izgovara dok je gledamo na delu. Odlično je i razrađena i zaokružena.

Goran Skrobonja „U potrazi za ukradenim vremenom“ – Svakom sledećem pričom, ova zbirka postaje sve bolja. Ovde se jasno može uočiti iskustvo koje je vodilo piščevo pero. Iako vas priča obuzme od samog početka i uvuče u čarobni svet mitskih bića, falio mi je izraženi šmek slovenske mitologije. Onda se pojavila Vesna u pratnji Balačka, i odgovorila na tu potrebu. Ona je, u maniru nestašne tinejdžerke, zahvaljujući opkladi sa Perunom, skoknula u kratku posetu jednom od svetova i skuplja suvenire, a on u ulozi njenog telohranitelja. Delovali su mi kao delikventi, a onda je Balačko demonstrirao svoju snagu, a Vesna svoju mudrost. Odlična priča. Mogla je biti i duža. Na primer, u formi romana…

Aleksandar Tešić „Supa od nemuše“ – Tešić i dalje ume da piše folklornu fantastiku, zamislite! I to na manje od 600 i kusur strana. Celu priču slušamo kroz pripovedanje dede svom bolesnom unuku. Na način na koji bi jedan deda to i činio. Deda koji svedočio čudnom događaju u svojim ranim pastirskim danima i otkrio skriveni svet za koji malo ko zna. Ali, nije deda zaboravio, zna on šta je čuo i video.  I zna kada to treba da upotrebi. Kao i u prethodnoj zbirci, priča je vezana za jednu legendu i obrađena u sopstvenoj režiji.

Boban Trifunović „Dve kapije“ – Boban ima 24 godine i ovo je njegova prva objavljena priča iz domena fantastike. Informacija koja me je zapanjila nakon pročitane priče. Diplomirao je na Odseku za etnologiju/antropologiju Filozofskog fakulteta. Informacija koja me uopšte nije zapanjila, svoje znanje je demonstrirao kroz priču.

Svedočanstvo jednog etnologa, o tragičnim događajima koji su pogodili njegovu najbližu porodicu, gubitak zeta pa sestričine, sestra opterećena praznoverjem i njegov naučni pristup kojim uspeva da za svako praznoverje pruži razumno objašnjenje, ali sve mu je teže samog sebe da ubedi. Priča obiluje narodnim verovanjima i u potpunosti oslikava duh ove zbirke. Ključ uspeha ove priče leži u tome što je on priča psihijatru, zabrinut za mentalno zdravlje svoje sestre i uspeva mu da nas ubedi da je ovo potpuno realan i moguć razgovor, razgovor za koji bi smo, bez problema, poverovali da je stvaran. Odličan početak za Bobana, sjajno je iskoristio ukazanu priliku.

Darko Tuševljaković „Poslednji put u ravnici“ – Slojevita i kompleksna priča o zmajevitim ljudima sposobnim da upravljaju vremenskim prilikama. Priča o prijateljstvu, ljubavi, žrtvi. O novim počecima i starim prijateljstvima. O nepredviđenim okolnostima. O neraskidivim vezama koje su, ujedno, razlog neophodne razdvojenosti.

Uglješa Šajtinac „Plavi pramičak“ – Priča o stradanju i patnji. Smeštena daleko i prošlost, oslikava mentalitet i duh tog vremena, uz bezvremenu bol zbog gubitka najbližih. Prikazuje značaj pronalaženja motiva da se krene napred, neophodnost nekog cilja, svrhe, pa makar to bila i osveta. Nije šteta stradati na tom putu, bitno je njime gaziti jer svi drugi putevi su neprohodni.

Kao pogovor, Tešić i Milosavljević dali su svoju završnu reč gde su objasnili motive koji su ih vodili prilikom realizacije ove zbirke. Između ostalog: „Budući da se u istoriji domaće književnosti malo pažnje pridavalo pričama iz pomenutog podžanra (folklorne fantastike), priredili smo vam jednu zbirku u kojoj dominiraju upravo priče sa prizvukom izvornog, običajnog i predačkog. Pred vama je 27 priča nastalih iz pera pripovedača koji su se upustili u svojevrsno žanrovsko „vrzino kolo“, a čije će priče, u to se iskreno nadamo, čitaocima makar malo približiti duh nekih davno prohujalih vremena, običaja i bića koja još uvek žive samo u narodnim predanjima“.

Zbirka je ispunila moja očekivanja i smatram je veoma značajnom ne samo za folklornu fantastiku, već za folklor uopšte. Ovo je hronika jednog vremena zabeležena od strane fantastične družine pisaca i ilustratora, čuvara našeg nasleđa, i daje nam uvid u način na koji sagledavamo svoju prošlost. Ima, naravno, i nedostataka, ali odnos je sasvim zadovoljavajući. Rekla bih da su nam preci trenutno naklonjeni i zahvaljujem se svima koji su, svojim učešćem u realizaciji ove zbirke, doprineli tome. Ja sam uživala čitajući je i sigurno ću joj se često vraćati.

Prvobitno objavljeno na portalu AVFK, u Autostoperskoj paraleli.

Fotografije su iz moje riznice.

Book talk 2017

Sve je tog dana bilo u znaku knjige. Klinci su otišli svojim putem, jedan na rođendan, drugi u carstvo snova pa, potom, obojica sa tatom na Noć istraživača, a ja… ja sam taj trenutak iskoristila za kafu u idiličnoj atmosferi Bulevar Books knjižara-kafea, što mi je poslužilo kao prikladna uvertira za Regionalnu književnu konferenciju Book Talk 2017.

Paneli koji su me privukli bili su posvećeni fantastici i okupili su zanimljivo društvo iz regiona: regionalne književne promotere, prevodioce, urednike, proučavaoce i pisce fantastike pa čak i jednog kustosa muzeja.

Panel 13 – Fantastika iznad političke geografije

U ulozi moderatora našao se Dragoljub Igrošanac, vlasnik i glavni urednik sajta Art-Anima, a na tribini su učestvovali: Mladen Jakovljević, Nikola Petaković, Aleksandar Žiljak, Mirko Grdinić, Dragić Rabrenović i Anto Zirdum. Njihove biografije možete pogledati ovde.

Oni su govorili o važnim pitanjima vezanim za poziciju u kojoj se nalazi regionalna fantastična scena, smeru u kojem se razvija, potencijalima za širenje saradnje, književnom kritikom i njenom ulogom u razvoju književnosti i sl. Dobili smo sjajne predloge za čitanje i značajne teme za dalje istraživanje i proučavanje. Panel je ispunio svoju svrhu, bio je ujedno i poučan i zabavan, i, što je najbitnije, koristan za razvoj regionalne fantastične scene.

Panel 14 – Motiv vampira u savremenoj regionalnoj književnosti

Moderator je, i ovoga puta, bio Dragoljub Igrošanac, a učesnici: Goran Skrobonja, Davor Šišović, Dejan Ognjanović i Vladimir Krivošejev. Ova tribina je prednjačila po zanimljivosti. Naravno, temi je pristupljeno sa krajnjom ozbiljnošću, ali u veoma opuštenoj i prijatnoj atmosferi.

VAMPIR kao jedan od najeksploatisanijih motiva u fantastici uopšte, prolazio je kroz razne uticaje i transformacije. Iako naše gore list, vampir se prvi put pojavljuje u evropskoj književnosti pa se njegov arhetip suštinski razlikuje od našeg, folklornog. Ekspanzija vampirizma tokom 18. veka iznedrila je značajna književna dela koja i danas imaju jak uticaj na globalnom nivou. Uticaj pod kojim su i naši pisci odrastali. Ipak, ono što naš folklor ima da ponudi oblikovalo je mnogo kompleksniji arhetip vampira koji je, samim tim, i strašniji. Srpski vampir nije otmeni tip koji luta po svetu gospodski odeven, već grešan čovek čija duša ne može da nađe mira pa se vraća i pohodi svoje selo i one koji su mu se za života zamerili. Kada se vampir pojavi, oni koji su se ogrešili o njega nemaju dilemu da li će ih posetiti pa je njihova agonija za toliko veća.

Ovo je kompleksna tema o kojoj bi se moglo mnogo pričati pa ja ću to ostaviti onima stručnijim od sebe iz čijih ćemo analiza i prikaza nastaviti da oblikujemo lik tog strašnog vampira, produkta našeg folklora kojim smo uspeli zaraziti čitav svet.

Za kraj, preneću vam utisak koji počinjem da uočavam kao pravilo u „fantastičnim“ krugovima, uvek je prisutan duh zajedništva, pozitivna atmosfera, međusobna podrška i uvažavanje. To je nešto što jako cenim i što smatram najvećim adutom za dalji razvoj tog, dragog nam, žanra. Moja uloga je ovoga puta bila da uživam i ja sam je vrlo ozbiljno shvatila. Utisak bi mi bio potpuniji da sam nakon konferencije iskoristila priliku da porazgovaram sa učesnicima, ali sam požurila da sretnem svoje male istraživače i zadovoljila se fotografijom sa legendom našeg horora, Goranom Skrobonjom. A druženje ostavljam za neku drugu priliku kojih će, sigurna sam, biti u izobilju.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.