Gorolom - Aleksandra Tešića

Živimo teška vremena. Oni koji savladaju izazove pukog preživljavanja, svoj iznova osvojeni život osuđeni su da provode u poremećenom sistemu vrednosti u kojem ništa izgleda ne funkcioniše. Nemoćni da se tome odupru, sa setom razmišljaju o vrednostima koje su krasile srednji vek — čast, poštenje, viteštvo, junaštvo. U romantizovanom begu od realnosti skloni su da blokiraju ono negativno. Ova knjiga je istorijski precizan prikaz surovosti života u srednjem veku.

Književna fantastika napravila je zaokret i, umesto pogleda u budućnost, zagledali smo se u daleku prošlost, u naš bogat folklor. Kosingas nam ga je približio na tako maestralan način, Gorolom nam donosi njegovu tamnu stranu.

Tešićev najjači adut jeste istraživanje. Vodeći nas mučnim stazama života izmaštanih likova, do tančina opisuje grozote sa kojima su se ljudi svakodnevno suočavali — glad, beznađe, iživljavanje vlastele nad prostim življem, zakonite kazne kojima su bili podvrgavani (osmuđivanje brade, oslepljivanje usijanim gvožđem…), nemoć da se tome odupru. Kao i danas, i tada su uživali izvesna prava, npr. pravo da prodaju sopstvenu ženu zbog preljube ili pravo da prodaju rođenu decu!, što nam donosi zastrašujuće saznanje da je život bio toliko svirep da vas je i na taj potez mogao naterati, kao i da se to dešavalo u tolikoj meri, da je bilo obuhvaćeno zakonom. Za to vreme, vlastela je igrala svoje igre i borila se za što veće parče kolača. Zvuči poznato?

Likovi su, sa nekoliko izuzetaka, izmišljeni, sa ciljem da se fokus zadrži na karakteristikama koje su krasile različite slojeve društva, umesto da se pažnja rasipa na misteriju kojom je obavijena naša istorija. Putevima vitezova zatočnika vodi nas Goroje Gorolom, sa kojim smo se upoznali u trilogijio Milošu Obiliću, jedini od koga strepi veliki župan Zlostupa — Vragoča Mrkobrada, surovi gospodar koji svoju nadmoć i zlu ćud demonstrira strahovaldajući županijom više od četrdeset godina. Carski zatočnik, okićen orlovim perjem, ne mogavši da nađe mir, vraća se odakle je pošao i sa svakim korakom postaje odlučniji da konačno raščisti račune i umiri demone koji ga prate skoro čitavog života.

Sjahao je i vezao Krilaša za otvorena vrata, pa se sagnuo i ušao — u svoje detinjstvo, daleku prošlost koja je izgledala i mirisala isto.

Zlostup se priprema za veliki viteški turnir, događaj koji nam pruža priliku da zavirimo u svet vitezova zatočnika, upoznamo se sa njihovim kodeksom časti, principima po kojima su živeli, motivima kojima su vođeni i dubokim međusobnim poštovanjem.

Ovde do izražaja dolazi Tešićeva deskripcija kojom vas smešta u scenu koju opisuje, tako da prosto možete čuti cvrčanje spržene kože dok se gubi kao barijera između oka i onoga što će okončati njegovo postojanje. Ako to nekako uspete da svarite, miris će vas dokusuriti. A kada vas odvede u krčmu u kojoj vitezovi izazivaju jedni druge na megdan, postanete član te družine i osetite njihovo uzbuđenje, divljenje, ponos, hrabrost, pripadnost, te jasno shvatite njihovo bitisanje na ovom svetu.

„Pre krvi, pre muka i divljeg megdanluka — nazdravimo, junaci!”

Ova grupa vitezova mi je, pre čitanja pomenute trilogije, bila potpuno nepoznata, sada mi je bliska i vrlo zanimljiva. Toliko da sam čitala odlomke svom vitezu, što radim samo kada me nešto izbaci iz uobičajenog čitalačkog zanosa, bilo u dobrom ili u lošem smeru.

Jedna od retkih istorijskih ličnosti koje su se našle u romanu jeste pop Dragolj koji je svojim proročanstvom prouzrokovao županovu strepnju. Onaj o kome u našim oskudnim istorijskim zapisima ima sačuvanog materijala sigurno je posedovao neku posebnost kojom je pažnju zaslužio. Sto mu gromova, šta bi to moglo biti? Dok su se drugi koristili raznovrsnim, ali uobičajenim načinima proricanja sudbine, pop Dragolj je gledao u nebo, tačnije — u gromove. U zavisnosti od karakteristika, tumačio ih je i predviđao dobre ili loše dane. Bio je i odličan zvezdotumač i zagovornik okrutnih paganskih običaja poput okrvavljenja temelja (ljudskom žrtvom, naravno). Vladaru mučitelju, na samom početku vladavine, predvideo je smrt od Gorojeve ruke, što je koštalo glave svakog Goroja koji je imao tu nesreću da ga put nanese u Zlostup. Ovog puta, gromovi su doneli vest da će se njegovo četrdesetogodišnje smrtovanje okončati u sedam gromovnih dana koji su nastupili. U njima je smeštena radnja ovog romana.

Previše je dugo smrtovao da bi sad tek tako ubio Goroja.

Jezik je autentičan, imena dobro promišljena, atmosfera brižljivo građena od samog početka, a uzbuđenje koje konstantno raste primorava vas na čitanje bez daha dok se ne potroši i poslednje slovo. A potroši se suviše brzo, pa vas ostavi da žudite za potpuno novim čarobnim nizom iz pera kosingasa domaće fantastike. Srećom, Strahor nam je za Sajam spremio čitavu riznicu čudesa, pa ćemo moći brzo da utolimo glad koja se iznova probudila. Makar samo na kratko, pre nego što nas još jednom ostavi u napetom iščekivanju narednog slova. Mi čopor!

Prvobitno objavljeno na Prerazmišljavanju.

Čovek koji je ubio Teslu, Gorana Skrobonje

Ko to izranja iz dubina blogerske apstinencije? Šta da vam kažem, nisam stizala da čitam, a kamoli da pišem. Čim bih se dohvatila knjige, mozak bi napravio fajront i prepustio se preko potrebnom snu. Nisam mogla da mu zamerim, tokom dana radio je punom parom. Uspavljujući se uz knjigu, mesecima sam živela njen svet. Njene svetove. U ovom svetu… valjda. Više nisam sigurna, vrlo često ta granica se gubila.

Put do moje police ova knjiga je pronašla zahvaljujući Novosadskoj razmeni knjiga, događaju koji je raširio ruke da me dočeka u mom novom gradu, i koji veštim potezima uklanja ono novo u mom gradu. Dok se uveliko krčka sledeća razmena, ja konačno mogu da zaključim prethodnu.

Stvarnost sa kojom nas pisac najpre upoznaje, alternativna je ovoj koju živimo. Po vremenskoj ravni, vraćamo se unazad. Amerika nije ujedinjena i, kao takva, nije pogodno tlo za naučno–tehnološki razvoj. Stoga, najveći umovi tog doba svoj talenat razvijaju u Evropi.

Nakon obilja problema u Americi, Nikola Tesla od kralja Stevana III Sinđelića dobija devedeset lanaca zemlje u Beogradu, na kojima uspostavlja rad naučnog kompleksa Laboratorije Tesla. Neopterećen spregama, živi punu slobodu naučnog razvoja, i u svojoj genijalnosti, stigao je da se pozabavi teorijom multiverzuma.

Pronicanje u tajne samog tkanja svemira, samo je delimično moguće baveći se teorijom. Na pitanja koja teorija nameće jedino je moguće odgovoriti eksperimentom. Ukoliko postoje nebrojeni svetovi, moramo nekoga poslati u šetnju kroz njih. Tim vodećih svetskih naučnika vrši poslednje pripreme dok Jevrem Radivojević, čovek koji će zakoračiti u nepoznato, beleži svoje preostale ovozemaljske dane u dnevnik, i time započinje putopis o putovanju koje će promeniti svetove. Putovanju koje će promeniti i njega, na način koji nije mogao ni da zamisli.

Ključnim izmenama istorijskih tokova stvoreno je društvo prosperitetnog razvoja koje nije moralo mladim mozgovima plaćati cenu rata te su se oni razvijali umesto da budu proliveni na nekom proplanku zarad bilo kog iz riznice kompletno idiotskih razloga.

Ostajući dosledan duhu vremena starog Beograda, pisac kreira svojevrsnu kulturnu, političku i naučnu scenu kojom daje omaž brojnim istorijskim ličnostima, prikazujući njihovu veličinu i uticaj koji su imali na formiranje sveta u kome živimo, ali i svih ostalih svetova u kojima smo imali sreću da se rode.

Na čelu živopisne družine našao se Lazar Komarčić i njegov nemerljiv doprinos razvoju naučne fantastike kao književne grane u Srbiji, ne samo formiranjem ličnog književnog opusa, već i formiranjem načina razmišljanja mladih književnika. Poput Tesle, otvarao im je vrata drugačije stvarnosti, a zatvarao ona koja vode u pogrešnom smeru, ne ustežući se da sruši iluzije mladoj usijanoj glavi i usmeri je na pravu stranu.

        Rečenice obiluju davno zapostavljenim rečima i sva raskoš našeg jezika šepuri se poput pauna, demonstrirajući piščevu životnu posvećenost upoznavanju njegove lepote. U nekim trenucima delovalo je preterano, ali onda bih se setila oskudnosti sa kojom se češće susrećemo pa bih postala zahvalna što imam način da zaista čujem melodiju koja prati priču. Jer, neke reči prosto imaju dubinu. Poput sifražetkinja.

Gospođica Pelagija Lukić – pretpostavljao sam da nije udata, što zbog njene očigledne mladosti, što zbog  činjenice da ni jedan gospodin koji drži do sebe  u Beogradu ne bi dopustio da mu zakonita žena bude zaposlena bez obzira na sve one političke promene koje je pokret sifražetkinja postigao proteklih godina…

Kroz neobavezna razmišljanja likova, provlači se ideološka struktura društva, sa akcentom na neravnopravan položaj žena (ili je to mene najviše pogodilo) i njihovu borbu za ravnopravnost. Samo tako, iz vedra neba, prikaže vam se konkretan motiv borbe, i nepravda koja vas nagonski na tu borbu tera.

Druga stvarnost sa kojom se susrećemo u romanu vodi nas  stazama sf-a, na moju veliku radost. Tek tako, kao da sam uzela drugu knjigu. U fantastici su uobičajeni multižanrovski romani jer ne postoje razlike koje bi ih suštinski žanrovski razdvojile te je vrlo lako isprepletati elemente koji krase svaki od njih. Ovde nemamo osećaj njihovog suptilnog preplitanja, imamo dva različita sveta, napisana na dva različita načina. Ovaj drugi mi je mnogo više prijao, što zbog ličnih afiniteta, što zbog načina na koji je izgrađen. Imala bih i tu svašta da dodam, ali ko će da čita toliki tekst, pročitajte knjigu ako vas baš zanima.

Ipak, najviše sam uživala u sudarima svetova. Vrlo su efektno napisani. Atmosfera koju pisac stvara, naglim kontrastom na kraju lepršave rečenice, toliko je efektno zastrašujuća da me prožima jeza od same pomisli na upoznavanje sa mračnom stranom majstora horora, kako ga mnogi nazivaju.

Ima tu i humora, taman da vas malo opusti.

"Brzo ozdravljenje želi vam Narodna skupština Kraljevine Srbije, sa 98 poslanika za i 52 protiv!

Rekla bih, pokriveni su svi elementi.

Poput čitanja, i pisanje se odužilo. Začas sam napisala ono što ste do sada čitali, potom je usledilo poliranje i doterivanje, predomišljavanje i brisanje te ponovno Prerazmišljavanje. I nikako nisam uspevala da zaključim. Konačno, odlučila sam da ne moram presuditi te brzo toj odluci našla opravdanje u činjenici da mi ovaj roman nije bio dovoljan. Utisci će uvek biti raznoliki, a moj se ovoga puta našao negde između, zalutao u tek otkrivenim hodnicima nebrojenih svetova multiverzuma.

Godine čitanja, prevođenja i stvaranja, jasno su uočljive u pisanju Gorana Skrobonje i predstavljaju sjajnu podlogu za ispitivanje raznolikih potoka kreativnosti i inspiracije. Pored već realizovanih, projekti na kojima je trenutno angažovan obećavaju nam mnoštvo avantura, a najviše se radujem izletu u svet Kosingasa, u vidu priče inspirisane serijalom i novele koja je upila nalet inspiracije što se prelio preko ograničenog okvira koje jedna priča dopušta – „Proročanstvo Korota“ u izdanju IK Strahor. Eto nama prilike da vidimo kako se predvodnici fantastične scene međusobno inspirišu i nadograđuju. Lepa su vremena kojima svedočimo.

Prvobitno objavljeno na portalu Konkretno - zdrav razum i javna kritika.