U Svilari sa Stefanom Janjićem

Odmah ću vam reći – Ništa se nije desilo! I bilo je tako super!

Stefan Janjić jedan je od onih ljudi koje ne znate kako da predstavite (trebalo mi je nemalo sati da dođem do ove rečenice). Stoga sam rešila da, poput vežbe iz novinarstva u kojoj smo učestvovali na promociji, iz različitih perspektiva prikažem veče u kojem sam uživala.

                                                   

Roman Ništa se nije desilo svoj život je započeo kao nacrt kojim je Stefan konkurisao za NIN-ovu književnu stipendiju. Žiri u sastavu Filip David, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Vladislava Gordić Petković i Dragan Jovićević izdvojio je dva sinopsisa i oba nagradio stipendijom. To je nagrada na koju je Janjić najponosniji, ne zbog prilike da objavi svoju knjigu, već zbog priznanja kvaliteta od strane tako značajnih imena. Knjiga je objavljena u izdanju Matice srpske, a tiraž od 300 primeraka rasprodat je za dve nedelje i mahom otišao u ruke Stefanove porodice, prijatelja, poznanika i nekoliko srećnika koji su za svoj primerak uspeli da se izbore (saznali smo da su neki nežni cvetići pribegli otimačini, čak!). To je za posledicu imalo nedovoljno širok i raznovrstan čitalački krug pa su pitanja koja je publika na promociji postavljala o efektu knjige na čitaoce ostala nedovoljno odgovorena. To će se uskoro promeniti pošto su prste umešali oni koji su baš, baš, baš želeli da je sa drugima podele, pa će krug nastaviti da se širi. Najpre su se udružili u nastojanjima da joj udahnu novi život, a potom i u njenom predstavljanju publici koja se okupila u Svilari te večeri.

Katarina Kostić, nežni cvetić ranije pomenut, napisala je kritiku romana i na sva zvona objavila da se pojavila knjiga koja će vas pokvariti za sve druge. Jednom uhu podešenom da hvata fine frekvencije posebno je skrenula pažnju na strujanja iz Novog Sada i tako je knjiga svog drugog izdavača pronašla u Banjaluci. Boris Maksimović, urednik izdavačke kuće Imprimatur, za knjigu kaže da predstavlja sam vrh savremene srpske književnosti, a njemu je, zamislite, stigla na mejl! S obzirom na to da, kako kaže, naši ljudi više pišu nego što čitaju, ovakvi pronalasci su pravo blago za nekog ko je osnovao izdavačku kuću rešen da kvalitetnom štivu perspektivnih mladih autora raskrči put do čitalaca.

Iznanađenje večeri, kako za publiku tako i za organizatore, bila je Nataša Niškanović, Stefanova drugarica sa fakulteta, koja je, koristeći se pitanjima zabranjenim pravim novinarima, udahnula svežinu ovakvoj vrsti okupljanja i, iz ugla bliskog prijatelja i prve čitateljke, demistifikovala autora. Ovaj potez uneo je i notu humora u razgovor.

Stefan na prvi pogled deluje skromno i stidljivo, kao da mu je neprijatno zbog činjenice da mu sve dobro ide. Kada počne da govori, na površinu izbija samouverenost proistekla iz znanja, prikazana u najboljem maniru vaspitanja. Što bi se reklo – milina slušati.

        Svilara je bila puna, a domaćini pravi, rešeni da ugode i prikažu plodove zajedničkog rada. Voditeljka programa dobila je volonterku, a volonterka direktan uvid u realizaciju događaja, i navijam da ovakvo sitcanje dragocenog iskustva postane praksa.

Kada razgovor vode izuzetni mladi ljudi, među kojima vlada međusobno poštovanje i naklonost, on može da se razvija samo u jednom smeru, na opšti užitak okupljenih.

Roman je opisan kao vežba iz empatije. Smešten u ratni sukob nama blizak, jer autor je odlučio da sukob ne izmesti drugde već stoički podnese pogrešna tumačenja nošena neznanjem i predradusama, ipak nije roman o ratu.

Katarina kaže da roman ne nudi odgovore već alate koji će vam pomoći da postavljate pitanja. Boris kaže da je o ratu pisao i ko treba i ko ne treba, a Stefanu je pošlo za rukom da čačne u najosetljivije polje i ni o koga se ne ogreši. O knjizi su pisali oni koji su je pročitali, te se neću na njoj zadržavati. Ko želi da pročita njihove utiske, može ih pronaći na Goodreads-u.

Poput onih u romanu, svakodnevne primere fabrikovanih vesti (a čini se da samo takve postoje) kao urednik FakeNews Tragača, Stefan sa timom sposobnih mladih ljudi razotkriva i prezentuje javnosti. Ovaj portal preporučujem kao izbor za prelistavanje dnevne štampe jer vam pruža uvid u ono što se zaista desilo (ili nije). Jer efekat koji se želi postići tako prljavom kontaminacijom mozgova, na svu moju žalost, ne izostaje.

Dezinformacija ostaje dezinformacija čak i kada se onome koji ju je stvorio doda „in memoriam“.

Nakon što se završio glavni deo događaja, izmešali smo se i usledila je kupovina i potpisivanje knjiga, upoznavanje, razmenjivanje utisaka i sticanje novih drugara. Bilo je tu i onih na specijalnom poslanju, trebalo je nabaviti neku knjigu nekog mladog novosadskog pisca, deca su insistirala, ali deca nisu računala na to da će morati da čekaju svoj red za čitanje.

Kako to obično biva, grupa najupornijih druženje je nastavila u kafani, produbljujući razgovore i sležući obilje prijatnih utisaka koje je ova promocija donela. Sada možemo preći na glavno jelo – knjigu koju smo svi toliko čekali!

Čitamo se! 

Fotografije sa promocije možete pogledati ovde.

Ketrin Arden i Dibidus u Novom Sadu

Šta jedna prosečna Teksašanka može da uradi što bi je odvelo pisanju zasnovanom na ruskim bajkama i slovenskoj mitologiji? Ne znam za prosečnu, ali ova izuzetno zanimljiva mlada žena počela je čitajući ruske bajke. Imala je omiljenu knjigu koju je čitala dok je nije, kako kaže, pokvarila. Vođena ciljem da studira jezike i postane prevodilac u UN, provela je godinu dana u Moskvi upoznajući sve ono što Rusija jeste. Koledž ju je odveo u Vermont, pa opet u Rusiju, i kada ju je iscrpela zima otišla je na Havaje i zaposlila se na farmi kafe. Zaokret u karijeri na koji bi svaki roditelj bio ponosan. Kako je nova zen karijera ostavljala mnogo slobodnog vremena, odlučila je da piše. Devojčica iz komšiluka, Vasilisa, postala je Vasja i povela bajkovitu priču o fantastičnom svetu slovenske mitologije. Priču koja je sada pred nama u svom konačnom izdanju. 

Naravno, nije išlo tako glatko. Ketrin nije znala kako se piše knjiga, pa je jednostavno pisala. Najpre je smislia početak i kraj, a potom su se nizali likovi i događaji.

Fino zagrejana, otišla je u Francuske Alpe (ne šalim se, u sred Alpa), gde je godinu dana radila kao asistent profesora, i usput dogurala do prvog nacrta knjige. Na Havaje se vratla rešena da se ozbiljno pozabavi svojom karijerom, dobila je licencu za rad u tržištu nekretnina i bacila se na posao. I onda je dobila ugovor za knjigu. Toliko o Havajskoj karijeri.

       Rad na knjizi tek je trebalo da počne, a trajao je čitave tri godine. Imala je veliku grešku koja je mogla biti ispravljena potpunim odbacivanjem jedne polovine, i ozbiljnom preradom druge. Od sedam izdavača zainteresovanih za knjigu, šest je predlagalo jedan način da se to uradi, dok je sedmi predlagao drugi. Zaključivši da je sedmi ili genije ili ludak, odlučila je da posluša njega. Razlog je jednostavan – bio je dovoljno hrabar da misli drugačije.

       Počela je da živi od pisanja. Mogla je da piše bilo gde. Ne moram ni da vam pričam – odlučila je da putuje. Pisala je u parkovima, kafeima i bibliotekama, doživela čudesne avanture i u stvarnom i u izmaštanom svetu, i napunila kofer koji je bilo vreme raspakovati. Okolnosti su odredile da to bude u Vermontu u kojem je našla svoje mesto i svog princa. Sada zajedno putuju svetom deleći uzbudljivu životnu priču koja je iznedrila „Sagu zimske noći“!

       U okviru promocije trećeg i finalnog dela sage, autorka Ketrin Arden dogovorila je posetu Hrvatskoj u saradnji sa izdavačkom kućom Mitopeja. Oni su se pokazali kao pravi drugari pa su to podelili sa Dibudusom i pomogli da i mi dobijemo priliku da je upoznamo. Očas posla organizovane su promocije u Beogradu i Novom Sadu. Jeiij.

       Isprva, nisam znala o čemu se radi. Nisam čitala prve dve knjige pa nisam sa nestrpljenjem iščekivala nastavak. Obratila sam pažnju tek kada me je knjiška vila zamolila da joj ulovim to blago pošto će ona biti na važnom poslanju granicama daleko. Onda sam se setila prve knjige, njenih neverovatnih korica i odluke da sačekam da se trilogija kompletira. Ta-da!

       Tako sam prvi put bila u Svilari. Ne i poslednji! Jelena i Ketrin su vodile vrlo informativan, prijatan, zanimljiv, duhovit, jezgrovit... (mogu ja ovako do sutra) razgovor. Jelena iz ugla izdavača (magacionera, vozača... #onewomanarmy), Ketrin iz ugla pisca. Proces stvaranja knjige kompleksan je i dug. Ispunjen je pitanjima – šta želite da kažete, koju poruku da prenesete, koliko želite da se udaljite od stereotipa, a koliko da ih prigrlite. Odgovori na njih već su određeni vašom ličnošću, samo treba da ih otkrijete. Zahvaljujući svemu što su te večeri izrekle, znam da će se ovo ulaganje višestruko isplatiti.

       Saznala sam mnogo zanimljivosti vezanih za ono što je autorka ugradila u svoje knjige pa će čitanje biti za toliko sadržajnije. Saznala sam kako je izgledao proces nastajanja, koliko je rada i samoizgradnje bilo potrebno, koliko je velika i važna uloga izdavača. Dibidus pokazuje sve znake potrebne da postavi standarde kvalitetnog izdavaštva kod nas i svom snagom navijam da tako bude. I našim mladim piscima potrebno je da svoja dela stvaraju uz stručno vođstvo onih koji odluče da budu ta figura. Tako potencijal koji tek naslućujemo može doživeti svoj puni sjaj.

       Nakon nagradne igre i pitanja publike, usledilo je potpisivanje knjiga i druženje koje je trajalo dok nas nisu poterali napolje. Pa smo nastavili napolju. Tu je bila i divna Marina Marinush koja je ilustrovala magične korice za prvu knjigu i tako postavila standard, drugarice knjigoljubiteljke i drugari stripoljibitelji, društvo koje je druženje moralo da prekine, ali se opiralo vođeno dobrom energijom i željom za još. Nadam se da će biti prilike i za to. Do tada, čitamo se!