Poslednji cirkus na svetu, Branislava Jankovića

Bitka za nebo je završena. Anđeli koji su se pobunili protiv oca, stvoritelja, poraženi su i proterani sa nebesa. Bačeni na zemlju da žive među ljudima koji su, takođe, grešni. Međutim, nisu oni jedini koji su sišli sa nebesa. Na zemlju je poslato deset anđela sa veoma važnim zadatkom. Na njima je da upoznaju i shvate čoveka pre nego što se vrate na nebo da mu sude nakon konačnog kraja sveta. Oni će stajati na kapiji raja i odlučivati ko može da uđe. Ali, nije lako upoznati čoveka. Nije ga lako shvatiti. Pogotovo ako si besmrtan i svestan onoga što smrt donosi. Zbog toga, i njihov se zemaljski život mora završiti smrću, još jednom će Božija deca umreti za ljude.

„Vredi li sve ovo, Sine Božji?“

„Ljudi će i dalje činiti iste stvari i greh će ih ponovo obeležiti.“

„Čemu onda sav taj bol i muke?“

„Šansa za one malobrojne. Da barem neko u budućnosti shvati ovu žrtvu i dokopa se raja.“

Smrt besmrtnog anđela strašno je čudna stvar. Plaši me bizarnost i apsurdnost toga.

I tako oni provode na zemlji više od dve hiljade godina. Svako sa nekim nedostatkom – patuljak, žena sa bradom, nevidljivi čovek, žena od gume… i nekim darom. Logično, svi su članovi cirkusa „Felićita“. Svako je u nekom trenutku napuštao cirkus, živeo među ljudima, sretao se sa onim najboljim i najgorim što ljudski rod ima da ponudi, neretko sretao i svoju palu braću, da bi se na kraju vratio u cirkus. Ti odlasci su im pružali iskustva koja će ih definisati kao sudije. Neki su našli oprost, a neki osudu za ljudski rod. Sada, kada je kraj blizu, svako priča svoju priču. Ono najupečatljivije što je doživeo za dva milenijuma bivstvovanja među ljudima. I kako će on zbog toga suditi.

Tih vekova sam sjajno ispekao svoj poziv sudije.

Mnogo sveštenika će završiti u paklu.

„Nisi u pravu, Oče“, pomislio sam. „Nije svaka gordost grešna“.

A svedočili su događajima koji razdvajaju ljude od neljudi: raspeće Isusovo, prihvatanje nove vere i prelazak iz paganizma u hrišćanstvo (uprkos opasnostima koje to opredeljenje donosi), kuga, inkvizicija i spaljivanje veštica, povlačenje Srpske vojske preko Albanije, holokaust. Kroz ove priče, obišli smo i selo opisano u romanu „Suze Svetog Nikole“, u kome se, opet, pojavljuje cirkus „Felićita“, i videli kako se sjajno mogu isprepletati dva nezavisna romana. Za kraj, pisac nas vodi na sam početak, u bitku koja je podelila nebo.

Branislav Janković spada u srednju generaciju savremenih pisaca. To je jedina kategorija u koju bih mogla da ga svrstam kada bih osećala potrebu za bilo kakvom kategorizacijom i podelom. On je, fantastičar, realista, romantičar, filozof, poeta, čovek. Ne nužno tim redosledom. Kroz pisanje upoznaje sebe, ujedno nas podstičući na isto. Tome ne možete da se oduprete, a i zašto biste? Prepustite se. Suočite se sa svojim najvećim sudijom – sobom.

Iza sebe ima pet romana i zbirku priča. Priče su mu objavljivane u raznim antologijama, a osvaja priznanja i za radio drame. Sve njegove knjige ostavile su jak utisak na publiku, jedna je pokrenula žustru debatu između istoričara i pisaca, druga izazvala oštru osudu crkve, treća je u nekoliko srednjih škola izabrana za izbornu lektiru. Jedno je sigurno, nijedna vas neće ostaviti ravnodušnim.

Njegovo pisanje izaziva osećaj nostalgije za nečim što nikada niste imali, a toliko ga osećate kao svoje da vam bolno fali. Kroz svoje likove, on ne opisuje određenu osobu, on opisuje sebe, čoveka, i svoju ljudsku prirodu. A svi smo mi ljudi. Barem se tome nadamo. Vaša identifikacija sa likovima zavisi isključivo od toga kakav ste vi čovek. On nas vešto vodi putevima spoznaje i daje nam priliku da sebi oprostimo svoju ljudsku prirodu. Rečenice su mu jednostavne, a neverovatno sadržajne. U samo nekoliko reči uspeva da vas natera na duboku analizu i probudi najrazličitija osećanja visokog intenziteta. Piše o duši i u dušu pogađa.  U njegovom pisanju prisutna je i dobra doza humora, a jezik koji koristi u potpunosti je prilagođen postavci romana.

Zar nisu čudni putevi Gospodnji? Siguran sam da je to On smislio

da ne bi morao da objašnjava smisao svega što radi. Ovako je sebe proglasio čudakom, pa više niko i ne traži odgovore na pitanja. Kada nešto zajebe, napravi se blesav. Jebiga, kaže, znate da su mi putevi čudni, a o mojim putevima se ne raspravlja.

U jednom komentaru, Aleksandar Tešić je napisao: „Moj prijatelj Bane je pesnik koji piše prozu, zato je tako melodična i prijemčiva“. Sav raskoš tog talenta izražen je u pismima koje srpski vojnik piše svojoj ljubavi, Nadeždi, u užasu zime na Prokletijama. U poslednjem pismu koje potpisuje sa: „Vaš Dragiša, pesnik svojim poslednjim dahom“.

U Retrospektivi sam rekla: „Na šta god naletite da je on napisao, a vi obavezno pročitajte“. Ostajem pri toj izjavi. Nemojte ga sebi uskratiti.

Ćutanje. Dugo ćutanje. Jedno od onih koje, kada se pojavi između dvoje ljudi zauvek lebdi među njima, bez obzira na to koliko reči razmenili kasnije.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.

Trubadurova svita (mač, mačka i magija), Dimitrija Stevanovića

Epska parodija. Kako to samo fantastično zvuči! Ako volite Goli pištolj i sa uzbuđenjem pratite avanture družine prstena, ovu knjigu ćete obožavati. Ipak, ona je više od proste zabave uz dogodovštine njenih urnebesnih junaka, ona je ozbiljna društvena kritika sa konstantnim satiričnim asocijacijama na tragikomično političko stanje u našoj zemlji.

Dizajn korica: čarobnjak BOB (Dobrosav Bob Živković)

Radnja se dešava u Nerd svetu, mestu koje obiluje neverovatnoćama i čudnim zbivanjima, svetu u koji ulazite na sopstvenu odgovornost. Glavni junak je trubadur (zamislite!) Dart, poluvilenjak (da ne kažem mešanac). Magija i avanturistički duh koji krase jednog vilenjaka direktno su uslovljeni količinom đuđubeja i kondrca koji obitavaju u njegovom telu (gde tačno u telu – pročitaćete u knjizi). Što je više đuđubeja, to je jača magija koju može da materijalizuje i koristi, a što je više kondrca, veći je i luđi avanturista. Naš Dart ih je prepun i upravo stiže u Tirit-Navodi-Vilu, prestonicu patuljačkog kralja koji mu je namenio misiju od izuzetnog značaja za čitav Nerd svet, misiju koja će otkriti tajnu od neverovatne važnosti za budućnost kraljevstva.

Posle dve nedelje pustolovina, avantura i puta kroz šumu, pećine, lagume i najrazličitija čarobna, ali i opasna mesta, ponovo je bio među ljudima. Da, pogodili ste, osećao se veoma očajno zbog toga – ljudi su gori i od najdivljijih zveri.

Kako to obično biva, oko sebe okuplja družinu koja će mu „pomoći“ u tom neverovatnom poduhvatu. Tako nastaje Trubadurova svita koja će na svom putu napraviti više štete nego koristi, ali, kako žive u Nerd svetu, to i nije toliko strašno i, zapravo, tako i treba da bude. Na primer, sasvim je ok to što su oslobodili drevno zlo koje preti da uništi čitav svet, upravo je to ono što će dovesti do razvoja događaja kakav se priželjkuje. Kad smo već kod razvoja događaja, bitno je pomenuti da u Nerd svetu postoje dva načina na koji određena situacija može da se odvije. Frka (Fantastična Raštrkana Kratka Avantura) i Zbiv (za razliku od frke, koja je sveopšta i na sve strane, zbiv je isto trenutan, ali dobro fokusiran na jedno dešavanje).

"Ako je posada vezana, a svi ste ovde, ko onda upravlja brodom?" Frka.

Pregršt je književnih, muzičkih i filmskih asocijacija, isto toliko izmišljenih bića i reči sa adekvatnim opisima i definicijama, gomila fora i fazona, prosto, knjiga je potpuno urnebesna, a, ujedno, vrlo oštra u kritici realnosti kakvu poznajemo.

Naravno, sve se završava frkom. Uz konačnu asocijaciju na Terija Pračeta, kao svojevrstan šlag na tortu.

Samo ti piši, Dimitrije, posle ćemo da zalijemo

Koliko sve pršti od magije, najbolje će vam pokazati sledeća situacija: Skuvam ja sebi crni kondrc-napitak, uzmem knjigu i sednem da napišem reč – dve o njoj. Moji klinci koriste izmeštenost moje svesti u drugu ravan i jurcaju po kući nesputano se igrajući. Jasno vam je šta sledi: Zbiv! Stariji dotrčava da me pita nešto od izuzetne važnosti, kroz maglu počinjem da ga primećujem dok se vraćam svešću u prostoriju u kojoj se nalazim (morate shvatiti, nije to lako, crni kondrc-napitak nije za zezanje), knjiga je otvorena, đuđubeje i kondrci iskaču i uleću pravo u njega, perifernim vidom primećujem da se putanja njegove ruke i crnog kondrc-napitka preklapaju, pokušavam da sprečim neizbežno, ali bez uspeha, napitak se razliva po knjizi i izaziva moju bolnu grimasu jer ujedno ostajem i bez napitka i bez knjige, a za telefon – ko još mari, situacija dostiže vrhunac i čeka se erupcija koju moj omladinac sprečava rečima: „Ništa ne brini, mama, napisaće tebi tvoji pisci drugu knjigu.“, dejstvo napitka prestaje, đuđubeje i kondrci povlače se nazad u knjigu (makar na kratko) i nastaje sledeća fotografija, kao idealan prikaz onoga što vas čeka ako se upustite u ovu avanturu. Moj savet je – nikako je nemojte propustiti!

Nije posveta džabe napisana i meni i Vuku,

osećao je Dimitrije koliko će veliku ulogu on odigrati

Prvobitno objavljeno da Dotkomu.

Festival epske fantastike - Dom omladine Beograda

Pre nekoliko dana, u Domu omladine Beograda, održan je Festival epske fantastike. Kao i svake godine, najavljeno je mnoštvo zanimljivih dešavanja, ali moje vreme je bilo vrlo ograničeno pa sam uspela da prisustvujem samo jednoj tribini: Srpski pisci u epskoj fantastici. S obzirom na to da sam većinu predstavljenih knjiga pročitala i sa njihovim autorima o njima diskutovala, moje prisustvo je imalo za cilj pružanje podrške i druženje sa piscima čije knjige okupiraju moje misli poslednjih par godina. Ipak, jedna „nova“ knjiga uspela je da osvoji moju pažnju i probudi interesovanje tako da je, uz slast, završila u mojim rukama i to pravo iz ruku njenog tvorca, sa mastilom u posveti koje se još uvek sušilo. Više o tome u nastavku.

Nikada mi nisu sve knjige na broju.

Piscima čije je učešće najavljeno, pridružio se deo Karavana fantastike te je, još jednom, do izražaja došla podrška koju mladi književnici pružaju jedni drugima, a to je nešto što me posebno raduje.  Složili smo se da ono „epskoj“ u nazivu tribine nije i ne mora biti isključivo. Tako je sastav družine izgledao ovako: Dimitrije Stevanović (Ime vatre, Trubadurova svita (recenzija ove knjige stiže uskoro)), Duško Blagojević (Duhovi rata i Nevidljivi grad), Nebojša Petković (trilogija Poslednji grad), Nemanja Jovanov (Belina), Ivan Branković (Prometejev dnevnik i Projekat Herkules) i jedina dama koja je učestvovala, ne i jedina koja ume da piše fantastiku, Milena Stojanović (Petruški zmaj i Zov krvi – prva dva dela trilogije Proročanstvo bogova). Na žalost, Zoran Petrović je bio sprečen da se pojavi, ali njegove knjige oživljavale su njegovo prisustvo (serijal Praznik zveri, znate već).

Marko Despot Miranović (moderator) i navedeni učesnici tribine 

       Nakon predstavljanja pisaca i njihovih dela, govorilo se o raznim temama - o originalnosti, klišeima, položaju žanrovske književnosti u odnosu na književnost glavnog toka (ovo mi već delije kao večita tema, glasam da je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade svojom pobedom zaključi) i sl. Mišljenja sam da se ne treba opterećivati tim temama. Kada bismo pozvali dvadeset pisaca i dali im istu postavku romana, svako bi napisao nešto drugačije. Ono što bi diktiralo tok priče svakog od njih je njihovo poimanje sveta, ličnost koju su gradili celog života i, naravno, kvalitet koji poseduju. Taj kvalitet će naći način da se pokaže i prokrčiće sebi put do srca čitalaca. Karavan fantastike je jedan od načina da se pisci približe publici, a i sam je tema slične rasprave – ko se toga prvi setio. U jednoj epizodi South Park-a, ustanovili smo da je sve što bi vam moglo pasti na pamet, Bart Simpson već uradio. Pomirimo se sa tim i pozdravimo one koji se i dalje trude da nešto postignu. Njihovo nadograđivanje na ono što je već urađeno je pohvala inicijalnog dela samo po sebi.

 

S leva na desno: Milena, Dimitrije, Irena i Aleksandar Tešić, Ivan,
Cvećka koja je dobila čast da drži Lilu – najpoznatiju fantastičnu kucu,
već iskusnu cosplayer-ku, Nemanja, Marko, Bojana, Nebojša i Duško

Na pitanje da li publika uspeva da pronikne u dublji smisao koji njihovi romani nose, Nebojša Petković je odgovorio da on nije imao na umu dublji smisao kada je pisao roman i gradio karaktere svojih likova, već je želeo da priču koju je izmaštao ispripoveda najbolje što ume, kroz što verodostojnije likove (dala sam sebi slobodu da svojim rečima prepričam njegove, nisam mnogo vična citatima). Ja sam kompleksnost i kvalitet njegovog pisanja prepoznala te mi je ta neverovatna dubina* jasno uočljiva. Tu dolazimo do malopređašnje poente da je ono po čemu se kvalitetni pisci izdvajaju već predodređeno njima samima. Njihova različitost je upravo ono što obogaćuje ponudu i dodaje boje fantastičnom spektru. Ne moraju svi biti filozofi ili literarni majstori, ali dobro je kada svoje umeće uspeju vešto da utkaju u knjigu i kada da ga nadograđuju. Onaj ko nema šta da ponudi u tom smislu, neće dugo ni opstati. Naravno, ima i nedostataka. Nije realno očekivati vrhunske domete u prvoj knjizi, ali svako od nas svojim zapažanjima, pitanjima, interesovanjem, može da doprinese razvoju njihovog kvaliteta. A kvalitet zaista postoji. Branković, recimo, gradi takvu dinamiku da vas uzbuđenje drži od prve do poslednje rečenice, dok su mu opisi sažeti, a vrlo živi. Dimitrije kroz urnebesne situacije u koje stavlja svoje junake pravi ozbiljnu društvenu kritiku i tako dalje. Primera je puno, prostora za napredak još više. 

*Poslednji grad konačno pronalazi put do moje biblioteke, 

sa sve neverovatnom posvetom. Ovaj divni ključ – obeleživač

 stranica je poklon iznenađenja od mog druga Marka,

 kojim mi je začinio već sjajno veče

Dubinu razmišljanja uspela sam da naslutim i u par rečenica koje je izrekao Nemanja Jovanov pa smo tako došli do romana koji sam pomenula na početku: „Belina“. Osmišljena kao priča koja će biti ispričana kroz tri knjige, najpre je ponovo probudila moju fascinaciju pojavom trilogija u epskoj fantastici (mislim, razumem ja da se ne može čitav svet izmaštati i izgraditi u samo jednoj knjizi, ali zašto uvek tri?! Kakvu silu u sebi nosi taj magični broj? I dokle, bre, više te trilogije?), a onda je usledilo ono što je probudilo moje interesovanje – ne, nije u pitanju klasična trilogija, ovo je jedan događaj, priča o nastanku čovečanstva, ispričan iz tri ugla – ženskog (prva knjiga), muškog (druga) i svevišnjeg entiteta – roditelja čovečanstva (treća knjiga). Zvuči zanimljivo, zar ne? Ako je suditi po načinu na koji njen tvorac gleda na čovečanstvo (iz mog vrlo skromnog zavirivanja u isti), trebalo bi da probudi mnoga razmišljanja, što je upravo ono čemu se nadam od susreta sa knjigom. S obzirom na to da je konačno dospela u moje ruke, uskoro ćemo i to saznati.

 Noviteti u mojoj riznici

Ovo je bila dobra podloga za dalje produbljivanje razgovora, ali vreme leti dok se zabavljaš tako da nas je ključ u bravi sale Amerikana naveo da polako zaključimo tribinu. Ovakvi skupovi su sjajna prilika da se dođe do kvalitetne interakcije između pisaca i čitalaca te ne bi bilo loše da se izvrše neke modifikacije. Na primer, moglo bi se manje vremena potrošiti na predstavljanje knjiga (na Festivalu epske fantastike većina je upoznata i sa piscima i sa njihovim romanima), a vreme upotrebiti za razmenu mišljenja i diskusije koje će pružiti prostora da se iznesu stavovi i razmišljanja koji će, bolje od bilo kakve postavke i radnje romana, privući nekoga da pročita baš to što je taj pisac napisao.  

Sada ću se vratiti onome zbog čega sam i otišla na Festival – druženje! Kratko, ali slatko. Gore navedenu fantastičnu ekipu, dopunili su Tešići (Irena i Aleksandar), kolega knjigoljubitelj Marko (desio se dugo iščekivan susret epskih razmera), moja draga sestra Bojana i ja, pa je usledio događaj koji smo svi čekali, ispijanje zanatskog piva u obližnjem kafiću uz veliku kriglu prijatnog razgovora. Što bi rekao Čak Palahnjuk (čisto da pokrijem onu opasku o vičnosti citatima): „Nothing of me is original. I am the combined effort of everyone I've ever known.“ Srećna sam što u izgradnji moje ličnosti učestvuju ovakvi ljudi.

U svom prirodnom okruženju

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.