Kosingas – Onaj što nauči mrak da sija, Aleksandra Tešića

I tako ja uhvatih zalet i počeh da pišem. Čitala sam neke zanimljive knjige i sa vama delila utiske o njima, opremila se solidnom gomilom za zimu pa se latila  posebne poslastice, sveže iz piščeve mašte, onaj koji mi je toliko nedostajao, Tešićev "Kosingas - Onaj što nauči mrak da sija". I, negde u isto vreme, počeh da radim i puf, vremena za čitanje nestade. Uporno sam vukla onoliku knjigu sa sobom, krala svaki mogući trenutak da zavirim u nju, razvlačila je nedeljama i živela je sve vreme. Kako to obično biva sa dobrom knjigom, koliko sam želela da je završim, toliko sam želela da je ne završim. Ipak, ono prvo je prevagnulo i zato vam sada, još jednom, pišem o čaroliji koja krasi Tešićevo pero.

Kosovopoljska bitka je prošla, zemlja je ostala nebranjena i, nakon ujedinjene borbe protiv Turaka, sada je duboko podeljena. Zmajeviti junaci su pobedu protiv mraka krunisali junačkom smrću koja će se u vekovima koji slede sa žarom prepričavati. Kosingas Gavrilo nije bio te sreće. Dok traje borba za vlast, on se, iako nesvestan toga, bori za svoju dušu. 

Najteži gresi nisu oni koje Gospod ne oprosti, već koje sebi ne opraštamo.

Kao veziri sultana Bajazita, zemljom upravljaju Lazarevići, Milica sa svoja dva sina, Stefanom i Vukom. Njena verna prijateljica, monahinja Jefimija, uvek je tu da podeli teret i doprinese svojom ljubavlju, mudrošću i dobrotom. Dve jake ženske figure čiji je doprinos našoj kulturi, umetnosti i nasleđu izuzetan.

Kroz prethodne knjige upoznali smo se i suočili sa raznim mrakačama iz naše mitologije, došlo je vreme da vidimo kako se mi to uklapamo u verovanja ostatka sveta. Kako na nas utiče Vergilijevo proročanstvo. Kakve moći krije Solomonov prsten i kako on može pomoći Gavrilu u borbi koja mu predstoji.

Neopisiva je hrabrost Kosingasa da se uhvati u koštac sa silama 

Prve hijerarhije koje sa zlobivom žudnjom sad čekaju njegov dolazak. 

Dok mračni gospodar liže svoje rane i konsoliduje redove duboko u tami, pred nama je najveća bitka tog doba, bitka između Turaka i Mongola, između onih koji su pokorili nas i onih koji žele njih da pokore, bitka kod Angore.

Stefan Lazarević stasao je u pravog zmajevitog junaka, ratničkim veštinama podučavao ga je ni manje ni više nego Gavrilo i spreman je da se uhvati u koštac sa svim što pred njega stane. Nažalost, tvrdoglavo odbija svoje zmajsko poreklo i mir pronalazi u veri. Kao vezir sultana Bajazita, demonstrirao je svoje ratničko umeće u bici kod Nikopolja i sada ga gledamo u punoj snazi, u novoj bici i herojskom nastupu koji mu je doneo titulu despota. Još jednom imamo priliku da pucamo od ponosa čitajući o časti i junaštvu naših predaka.

Glava za glavu, obraz ni za glavu!

 Mač despota Stefana Lazarevića

Ručno kovani Mačevi i pravljeni Lukovi - SM Bladesmith & Bowyer

Bitke opisane u knjizi odišu svom silinom Tešićeve moći pripovedanja, uzbuđenje je na vrhuncu i prosto se oseća zadah krvi, znoja i adrenalina. Ti živi opisi prenose nas pravo na bojno polje, rame uz rame sa onima koji su svojom krvlju pisali istoriju.

Iako toliko velika i značajna, i tako majstorski opisana, ova bitka je samo nešto što se dešava dok mi pratimo drugu, mnogo važniju, onu koja se može dobiti samo spasenjem duše, bitku za čovečanstvo. Ovoga puta, ale i bauci nisu u fokusu jer se bitka vodi na drugom polju pa nam, kako vreme odmiče, raste nostalgija za dominacijom dragog nam kosingasa nad silama mraka. Koliko on sam, toliko i mi imamo rastuću želju da ponovo omasti svoj kurjak.

Silno će ovaj mač da seče sve one koji na svet reže, krv će njihova da teče, a oni u njoj da leže!

Iz stripa Kosingas,

autora Zorana Jovičića

Da li će mu se ta prilika ukazati? Kako će se izboriti sa iskušenjima koja budu pred njim? Kuda će krenuti kada više ne bude imao kud? Sve su to pitanja čiji odgovori će nam pružiti pogodnu emotivnu i psihološku podlogu za ono što sledi u nastavku. A šta je to? E, to je maestralno najavljeno više nego efektnom završnicom. Pravi pravcati krešendo! Kao što negde već rekoh, ostadoh otvorenih usta nakon završenog čitanja. Koliko me je cela knjiga polako i staloženo vodila (iako joj ne manjka uzbuđenja), toliko me je kraj zabezeknuo i ostavio da kao malo dete čekam nastavak i svo uzbuđenje koje donosi. Moram da napomenem, kraj nipošto nije nešto neočekivano (pogotovo za zaluđenika poput mene), dosta sam toga mogla da pretpostavim na osnovu sitnih naznaka koje su se kroz  knjigu provlačile, ono što je obezbedilo takvu efektnost je način na koji je građena podloga za sam kraj, odnosno novi početak koji je pred nama. U jednom trenutku pomislite – to je to, više nema o čemu da se piše, a, već u sledećem, otvoren je čitav novi svet.

Ono što je značajno pomenuti je izuzetno temeljno istraživanje koje prati ovaj serijal. Kako stara tako i nova saznanja vezana za period istorije kojim se bavi savršeno su uklapljena u priču tako da se vrlo često gube granice između stvarnosti i fikcije i postaje nam veoma lako sebe da ubedimo da su se događaji opisani u knjizi zaista dogodili, upravo na način na koji su i opisani. Ne postoji ništa što bi ukazivalo na suprotno. Verovatno je to jedan od glavnih razloga moje opčinjenosti koja ne jenjava, pored izuzetnog literarnog kvaliteta i raskošne mašte koja krasi tvorca ovih čudesa, naravno. Primetan je napredak iz knjige u knjigu i on se najbolje ogleda u kompleksnosti zbivanja i dodavanju dimenzija već temeljno izgrađenom svetu.

Ovom knjigom, po mom neskromnom mišljenju, Tešić je učvrstio svoje mesto na tronu srpske fantstične književnosti, a dragulj na kruni doneće mu preostale dve knjige kojima će se ova uzbudljiva avantura završiti. U to, odavno, ne sumnjam.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije koje nisu potpisane iz moje su riznice

Jan Gordon – Balkanski gusar

"Balkanski gusar" je knjiga koja je nastala izuzetno zanimljivim spletom okolnosti. Predstavlja prvu knjigu svog autora i početak njegove bogate književne karijere. Ono što tu karijeru odlikuje nije književni kvalitet već značaj koji ima kao hronika jednog vremena i svojevrstan istorijski zapis o kulturi, umetnosti, mentalitetu i prilikama u zemljama koje je obilazio i o kojima je pisao, sagledano iz perspektive jednog stranca kome je sve navedeno nepoznanica i koji se otisnuo u avanturu svog života. 

Jan Gordon rođen je u Engleskoj gde je studirao umetnost, a u Parizu počinje da slika i tamo upoznaje svoju buduću suprugu Koru Džozefin Tarner, takođe umetnicu. Njihovu umetničku karijeru nakratko prekida Prvi svetski rat, ali pokreće njihovu književnu pa su, inspirisani svojim putovanjima po Evropi i Americi, napisali mnoštvo knjiga, ne

zapostavljajući pritom slikarstvo i muziku koju su uvek bili integralni deo njihovog života.

Da se vratimo na početak te književne karijere. Pošto je bio proglašen nesposobnim za vojnu službu, Jan se sa svojom suprugom dobrovoljno prijavio za rad u Crvenom krstu u Srbiji odakle se, sa srpskom vojskom, povlače u zimu 1915/16 godine. Tokom boravka u Srbiji, upoznali su Nikolu Pavlovića koji im je ispričao svoju životnu priču. Upečatljiva kakva jeste, podstakla ih je da, po povratku u Englesku, napišu knjigu o njegovim brojnim nedaćama, avanturama i podvizima, kombinujući ih sa saznanjima koje su stekli o našoj kulturi, uslovima života, političkim prilikama i mentalitetom uopšte. S obzirom da je knjiga štampana u Engleskoj i namenjena njihovom tržištu, svesni da zbog nepoznavanja našeg mentaliteta prosečan čitalac ne mi mogao razumeti neke situacije opisane u njoj, oni pružaju objašnjenja neophodna da se shvati suština opisanih događaja. Evo nekih koje sam izdvojila:

Knjiga i novina u ono vreme, naravno, nije bilo, pa su se duge zime provodile oko ognjišta, ozidanog na podu kuće i bez odžaka, pričajući priče ili pevajući, jer svi nose u sebi ljubav prema poeziji. U pesmama i pričama veličali su se podvizi junaka srpske romantike. "Poraz na Kosovu", o junačenju Marka Kraljevića ili o podvizima hajduka i razbojnika, i o ljudima poput Karađorđa i vojvode Veljka, njegovog glavnog generala, i Stevana Sinđelića. Radnja se svodila na krvoproliće ili na lukave pljačke, kao i na druge odvažne podvige, i ta "jaka hrana" za dečiji moral stvarala je, naravno, gledište unekoliko drugačije od našeg.

Postojala su dva prihvaćena načina vidanja rana, a najčešći je bio uz pomoć trava, jer bi se rana previjala velikim, zelenim i ravnim listovima premazanim mašću. Kako ništa nije preduzimano da se ti listovi ili mast očiste, čudi što posledice nisu i češće bivale kobne. Drugi metod, preteča savremene metode sa alkoholom, propisivao je dve čašice rakije, jednu za unutrašnju, a drugu za spoljnu upotrebu, ali bi ova metoda često pošla po zlu, jer bi pacijent i drugu dozu popio, a bakterije bi se nesmetano množile.

Prateći život Nikole Pavlovića dobijamo dragocen uvid u prilike u Srbiji u devetnaestom veku i kako su one uticale na običan narod. Mogu se povući mnoge paralele sa današnjim životom u Srbiji. Rekla bih, nikada nećemo naučiti. Da li ste naklonjeni Rusiji ili preferirate Austrougarsku? Da li ste za vlast ili protiv nje? Ono što, pak, nikako nije bitno je da li ste nevini ili krivi, pogotovo ako ste se zamerili onome ko je na vlasti i ko ima moć da vas se reši. 

To je Nikola na svojoj koži najbolje osetio. Nikola je nebrojeno puta hapšen, bekstvo iz zatvora je doktorirao, provlačio se kroz staze i bogaze, bio vrstan lopov čije su umeće čak i njegove žrtve posmatrale sa divljenjem, bio begunac i u zemlji i u inostranstvu, prosto rečeno, prošao je pravo sito i rešeto. Sam autor kaže da je imao materijala da napiše znatno obimniju knjigu, ali, pošto bi tako obimno štivo lako odbilo svakog čitaoca, odabrao je one događaje koji najviše osvetljavaju Nikolin karakter i doba o kojem piše. Tako smo dobili knjigu prepunu avantura i događaja koji će u potpunosti zaokupiti pažnju njenih čitalaca, ispričanih iz ugla jednog Engleza koji je sa velikim interesovanjem upoznavao našu zemlju i o njoj pisao, što nam pruža veoma zanimljivu perspektivu za čitanje.

S obzirom na to da se bavi našom istorijom i nasleđem a, imajući u vidu nedostatak drugih izvora iz tog perioda naše istorije, ova knjiga je, itekako, vredna pažnje. To je, upravo, i razlog iz kog se izdavač rešio da je objavi i to na stotu godišnjicu od njenog prvog objavljivanja u Engleskoj. Iako su zemlje koje su obilazili i o kojima su pisali objavljivale njihove knjige, ovo je prvi put da je jedna njihova knjiga izdata kod nas i time je, konačno, odata počast ovim nepravedno zapostavljenim umetnicima, Janu i Kori Gordon. Time je, ujedno, i zaokružena njihova književna karijera, povratkom na mesto gde je sve počelo. U Srbiju. Naravno da je sve počelo kod nas! U planu je izdavanje i njihove knjige „Sreća trinaestorice“, koja se, takođe, tiče Srbije. Još jedna knjiga koju ću, sasvim sigurno, sa uživanjem pročitati. 

Prvobitno objavljeno na književnom blogu Prerazmišljavanje.

Fotografije preuzete sa The Jan and Cora Gordon pages i sajta IK Strahor

Zbirka priča folklorne fantstike "U vrzinom kolu", grupa autora

„U narodnom verovanju našeg naroda, igranje u kolu sadrži i obilje tajanstvenih i obredno–magijskih značenja. Bilo da je u pitanju želja da se postigne sklad u zajednici, obezbede dobro zdravlje i rodna godina, ili da se stekne naklonost predaka i sveta mrtvih, kolu se nekada pristupalo sa ogromnom pažnjom i motivima koju su nadilazili puku zabavu. Ipak, u narodu je ostalo sećanje i na takozvano „vrzino kolo“, u kome igraju nečiste sile, ali i oni koji bi od tih sila da izmame kakvo retko znanje, predskazanje ili lek.“ – iz pera onih koji su nam priredili ovu zbirku, Aleksandra Tešića i Mladena Milosavljevića.

Upravo ovaj duh prošlosti provejava kroz celu zbirku i donosi nam mnoštvo narodnih predanja, verovanja i motiva od kojih se, vremenom, sve više udaljavamo. Oni su na sebe preuzeli zadatak da udahnu još jedan život našem folkloru i, sa još 25 autora, uhvatili su se u svojevrsno vrzino kolo da to i ostvare. U nastavku ćemo videti da li su uspeli da steknu naklonost predaka.

Spisak autora je raznovrstan, prisutni su proslavljeni pisci fantastike, ali i pisci koji se njome ne bave, oni više ili manje iskusni, čak imamo i one kojima je ovde prva objavljena priča. Raznovrsnost je jako značajna kada je zbirka priča u pitanju jer nam daje mnoštvo različitih perspektiva i stilova pa tako nadražuje naša čula na mnoštvo različitih načina. Raznovrsnost je prisutna i kada su u pitanju fenomenalne ilustracije kojima zbirka obiluje, što je, takođe, sjajno, a biografije pisaca i ilustratora mogu se pronaći na kraju zbirke. Dodatnu težinu daje i predgovor profesora Sretena Petrovića, stručnjaka u ovoj oblasti.

                Ovu zbirku ću sagledati priču po priču, trudeći se da budem koncizna.

Mik Geris „Okular“ – Na samom početku jedno veliko ime svetske fantastične scene, Mik Geris, koji je najpoznatiji po televizijskim i filmskim adaptacijama dela Stivena Kinga. Priča je sjajna, ali ne vidim razlog njenog prisustva u zbirci folklorne fantastike.

Relja Antonić „Ako smo vas mi, senke samo“ – Odlična priča, mistična i filozofska. Stil pripovedanja je prilagođen temi zbirke sa povremenim ubacivanjem savremenih žargonskih reči koje narušavaju koncepciju, poput gluvarili ili, rečenica koja mi deluje samoj sebi suprotstavljena kada je način pripovedanja u pitanju – „zabole me za smrtničke prazne besede“.

Laura Barna „Ulica gloga“ – Odlična građa atmosfere uz povremene oscilacije stila. U samo nekoliko strana uspeva da vas zainteresuje za bar još dve knjige i istraživanje srpske istorije i mitologije uopšte. Pomenute oscilacije u stilu za nijansu ometaju tečljivost priče koja nas vodi u jednom pravcu, pravcu rastućeg interesovanja. Jako mi je žao što nisam pročitala njen roman "Pad klavira" kako bih mogla da napravim paralelu sa ovom pričom, ali i to će se promeniti.

Zamerka za sledeću rečenicu: „Perun je bio na Veselinovoj strani, i to bezrazložno ubeđenje da je miljenik vrhovnog slovenskog boga…“. Po mojim saznanjima, najprihvaćenije mišljenje je da je Svetovid bio vrhovni bog, a, čak i da je mislila na Veselinovo gledište, koje je suprotstavljeno onom navedenom, opet ne mogu opravdati taj navod jer je on vrhovnim bogom smatrao Dajboga, a ne Peruna.

Ilija Bakić „Zato postoje dan i noć“ – Odlična priča. Slojevita, zaokružena, efektna. Jezik pripovedanja prilagođen tematici, stil mi je malo škripao, ali nije narušio kvalitet. Ne vezuje se samo za jednu legendu već prikazuje širi spektar narodnih verovanja, sve provučeno kroz nedaću jedne kuće.

Đorđe Bajić „Roga“ – Priča je toliko interesantna da sam je pročitala u dahu. Pisana u formi istraživačkog novinarskog projekta koji se bavi rasvetljavanjem misterije bizarnog krvavog pira od pre četrdeset godina, uspeva da zamuti granicu između onoga što doživljavamo kao stvarnost ili fikciju. Toliko je vešto ispričana da deluje kao sasvim legitiman događaj. Literarni kvalitet je na visokom nivou.

Ivan Branković „Zapis“ – Ivan me je kupio na prvu rečenicu: „Šatl tipa DragonX se uz jake turbulencije spuštao kroz retku atmosferu“. Nešto što nisam očekivala u ovoj zbirci. Ivan na sjajan i uzbudljiv način kombinuje dva suprotna kraja fantastičnog spektra – naučnu i folklornu fantastiku. Vodi nas daleko u budućnost i, istovremeno, daleko u prošlost. I, taman kada uzbuđenje dostigne neslućene visine, kraj. Prosto mi je došlo da ga pozovem da mi ispriča šta je dalje bilo. Ili da mi pozajmi knjigu, film, strip... u kakvom god obliku postoji ono čega je ova priča deo.

Mihajlo Vitezović „Zona“ – Jako mi se dopala priča, intrigantna je, filozofska, ostavljena nama da je završimo po svom nahođenju. Jedini problem je što u njoj nema folklorne fantastike. Barem ne one meni poznate.

Matilda Veljković „Seoba“ – Matilda nas u potpunosti transportuje u prošlost gde prosto možemo da okusimo folklor. Verovanja, običaje, jezik, međuljudske odnose. Vanvremenska i sveprisutna rečenica koja mi je ostavila snažan utisak: "Drumovi su ovde odavno služili samo za odlaske". Već dugo su mi Matildine knjige na listi za čitanje, a ova priča im je raskrčila put ka samom vrhu liste.

Nenad Gajić „Za njim zvona zvone“ – Kratka priča koja sadrži sve neophodne elemente da zadovolji kriterijume ove zbirke. Takođe je i efektna, čak sam se naježila na kraju.

Pavle Zelić „Prvi put s ocem na vampire“ – Pavle koristi idealan vremenski okvir za priču o vampirima i smešta ih u vrlo neuobičajen položaj, položaj u kome oni čine vladajuću strukturu zemlje. Mada, kada bolje razmislim, to i nije baš neuobičajeno. Zanimljivo je bilo posmatrati ih iz te perspektive, tj. posmatrati njihov uticaj na narod. Odlično opisuje patrijarhalno društvo, ali i snagu i sposobnost žene u odsudnim trenucima.

Branislav Janković „Žena pored pruge“ – „Zašto se samo smrt istražuje? Toliko neistraženih života.“ Branislav se još jednom pokazao kao majstor kratke forme sa elementima rata i strave. Ipak, elementi folklora su ono što nedostaje kako bi priča opravdala svoje mesto u zbirci.

Tihomir Jovanović „Vodenica na Jezavi“ – Današnjica protkana folklorom. Priča je dobra, ali nedostaje joj kompleksnosti, napetosti i dešavanja vezanih za samu temu. Moglo je biti manje obrazloženja, čitaoci su već naučili da razumeju i bez njih, a taj prostor utrošiti na kompleksnost dešavanja. Ova priča nikako nije trebalo da se nađe nakon Jankovićeve jer iz jednog voza prelazimo u drugi, a treba nam vremena da se prilagodimo promeni. Svako njegovo pominjanje asocira na prethodnu priču.

Tamara Lujak „Vila izvorkinja ili Kako su postale vile bunarkinje“ – Ovo mi je najslabija priča u zbirci. Nema nikakve logike u postupcima likova iz priče, da nema poslednje rečenice, rekla bih da nema nikakve veze ni sa folklorom. To je jedino što malo vadi situaciju.

Đorđe Milosavljević „Lako je biti Bog“ – Ispričana na sasvim neočekivan način, ova priča mi je veoma prijala. Ni bogovima nije lako sa nama. I oni imaju cenu koju moraju da plate. Priča se dosta razlikuje od ostalih iz zbirke, ali podjednako dobro oslikava zadatu temu.

Mladen Milosavljević „Gluvo kolo“ – Mladen je opravdao svoje mesto glavnog urednika „Omaje“ – časopisa koji se bavi folklornom fantastikom, i mesto urednika ove zbirke. Priča u potpunosti oslikava njen duh, kako stilom i jezikom kojim je pisana, tako i verovanjima koja su kroz nju protkana. Uzbudljiva je, kompleksna, zastrašujuća. Jedna od mojih omiljenih iz zbirke.

Dejan Ognjanović „Divlja kapela“ – U priči se prosto može okusiti Dejanovo široko znanje. Sjajno građenje atmosfere straha, mistike i neizvesnosti. Mogla je biti kraća, neki opisi, iako lepi, nisu neophodni. Lepo građenje rečenica, s tim što mi dijalozi nisu najbolje legli. Ipak, nisu narušili dinamiku ove sjajne priče.

Oto Oltvanji „Ona nije veštica“ – Emotivna, teška, realna priča, iako u njoj obitava veštica. Opisi su, naizgled, vrlo jednostavni, a ustvari toliko vešti da možete da izgradite sasvim jasnu sliku svih scena opisanih u priči. Priči u kojoj ništa nije onako kako se čini...

Miloš Petković „Zverobraz“ – Miloš je u ovu priču uklopio nekoliko svojih ljubavi. Priča je puna asocijacija na stvarnost, a, koliko sam ja shvatila, deo je knjige u nastajanju koju će koautorski potpisivati sa Mladenom Stanisavljevićem. Neizvesna je i uzbudljiva, ima i vukodlaka i zverobraza, zamirisala mi je na strip. U jednom trenutku sam pogubila konce, ali sam ih brzo pohvatala. Naravno, prati je još jedna maestralna ilustracija Igora Krstića.

Nebojša Petković „Dug“ – Još jedna priča koji iz budućnosti gleda u prošlost. Nebojša majstorski gradi atmosferu straha i sliku užasa. Jedna od najjačih priča iz zbirke. Imam samo jednu zamerku – bačena maramica od strane Nemca. Onome kome je usađeno da ne ostavlja đubre za sobom, teško da će se omaći nehajno bačena maramica, mogao ju je baciti u kantu, onda mi ne bi bola oči. Ovo je svakako nebitno za kvalitet same priče koja je, kao što rekoh, pri samom vrhu.

Zoran Petrović „Šinjel“ – Dinamičnost dominira ovom pričom, a opisi živo oslikavaju radnju. Kao da sam je gledala preko ramena glavnih junaka. Opet smo počašćeni novim simboličnim stihovima u priči o ljubavi i surovosti, o žrtvi i kazni, o borbi za život i borbi za smrt. Još jedan uvid u, sada već karakterističan, raskoš Zoranovog stila.

Sanja Savić „Zmija“ – „Ako misle da ti je loše, niko neće da ti zavidi. Ako ti niko ne zavidi, nemaš čega da se plašiš.“ Priča mi je, zaista, delovala obećavajuće, sve je lepo izgrađeno, protkano narodnim običajima i njihovom polakom povlačenju pred savremenim načinom života, sve uz dobru dozu humora, i onda, bum, kraj u pola stranice. To mi je pokvarilo utisak, a može biti i da mi je priča toliko prijala da sam se osetila uskraćeno za još. Možda je zato i efektna jer me je naterala da je u mislima razrađujem.

Branka Selaković „Porod“ – U ovoj priči uvaćen je smisao želje urednika da priče iz zbirke budu povezane sa poznatim književnim delima i time dobiju novi ugao čitanja. Jasno oslikava asocijaciju od samog početka i čak mislim da je ovaj naslov efektniji jer vas tera da osećate potrebu da je zovete drugačije. Priča je pun pogodak. Obiluje folklorom u vrlo uzbudljivoj atmosferi. Centralna figura je mudra veštica čije se niti pletu i prepliću desetinama godina, a počašćeni smo i bajalicama koje izgovara dok je gledamo na delu. Odlično je i razrađena i zaokružena.

Goran Skrobonja „U potrazi za ukradenim vremenom“ – Svakom sledećem pričom, ova zbirka postaje sve bolja. Ovde se jasno može uočiti iskustvo koje je vodilo piščevo pero. Iako vas priča obuzme od samog početka i uvuče u čarobni svet mitskih bića, falio mi je izraženi šmek slovenske mitologije. Onda se pojavila Vesna u pratnji Balačka, i odgovorila na tu potrebu. Ona je, u maniru nestašne tinejdžerke, zahvaljujući opkladi sa Perunom, skoknula u kratku posetu jednom od svetova i skuplja suvenire, a on u ulozi njenog telohranitelja. Delovali su mi kao delikventi, a onda je Balačko demonstrirao svoju snagu, a Vesna svoju mudrost. Odlična priča. Mogla je biti i duža. Na primer, u formi romana…

Aleksandar Tešić „Supa od nemuše“ – Tešić i dalje ume da piše folklornu fantastiku, zamislite! I to na manje od 600 i kusur strana. Celu priču slušamo kroz pripovedanje dede svom bolesnom unuku. Na način na koji bi jedan deda to i činio. Deda koji svedočio čudnom događaju u svojim ranim pastirskim danima i otkrio skriveni svet za koji malo ko zna. Ali, nije deda zaboravio, zna on šta je čuo i video.  I zna kada to treba da upotrebi. Kao i u prethodnoj zbirci, priča je vezana za jednu legendu i obrađena u sopstvenoj režiji.

Boban Trifunović „Dve kapije“ – Boban ima 24 godine i ovo je njegova prva objavljena priča iz domena fantastike. Informacija koja me je zapanjila nakon pročitane priče. Diplomirao je na Odseku za etnologiju/antropologiju Filozofskog fakulteta. Informacija koja me uopšte nije zapanjila, svoje znanje je demonstrirao kroz priču.

Svedočanstvo jednog etnologa, o tragičnim događajima koji su pogodili njegovu najbližu porodicu, gubitak zeta pa sestričine, sestra opterećena praznoverjem i njegov naučni pristup kojim uspeva da za svako praznoverje pruži razumno objašnjenje, ali sve mu je teže samog sebe da ubedi. Priča obiluje narodnim verovanjima i u potpunosti oslikava duh ove zbirke. Ključ uspeha ove priče leži u tome što je on priča psihijatru, zabrinut za mentalno zdravlje svoje sestre i uspeva mu da nas ubedi da je ovo potpuno realan i moguć razgovor, razgovor za koji bi smo, bez problema, poverovali da je stvaran. Odličan početak za Bobana, sjajno je iskoristio ukazanu priliku.

Darko Tuševljaković „Poslednji put u ravnici“ – Slojevita i kompleksna priča o zmajevitim ljudima sposobnim da upravljaju vremenskim prilikama. Priča o prijateljstvu, ljubavi, žrtvi. O novim počecima i starim prijateljstvima. O nepredviđenim okolnostima. O neraskidivim vezama koje su, ujedno, razlog neophodne razdvojenosti.

Uglješa Šajtinac „Plavi pramičak“ – Priča o stradanju i patnji. Smeštena daleko i prošlost, oslikava mentalitet i duh tog vremena, uz bezvremenu bol zbog gubitka najbližih. Prikazuje značaj pronalaženja motiva da se krene napred, neophodnost nekog cilja, svrhe, pa makar to bila i osveta. Nije šteta stradati na tom putu, bitno je njime gaziti jer svi drugi putevi su neprohodni.

Kao pogovor, Tešić i Milosavljević dali su svoju završnu reč gde su objasnili motive koji su ih vodili prilikom realizacije ove zbirke. Između ostalog: „Budući da se u istoriji domaće književnosti malo pažnje pridavalo pričama iz pomenutog podžanra (folklorne fantastike), priredili smo vam jednu zbirku u kojoj dominiraju upravo priče sa prizvukom izvornog, običajnog i predačkog. Pred vama je 27 priča nastalih iz pera pripovedača koji su se upustili u svojevrsno žanrovsko „vrzino kolo“, a čije će priče, u to se iskreno nadamo, čitaocima makar malo približiti duh nekih davno prohujalih vremena, običaja i bića koja još uvek žive samo u narodnim predanjima“.

Zbirka je ispunila moja očekivanja i smatram je veoma značajnom ne samo za folklornu fantastiku, već za folklor uopšte. Ovo je hronika jednog vremena zabeležena od strane fantastične družine pisaca i ilustratora, čuvara našeg nasleđa, i daje nam uvid u način na koji sagledavamo svoju prošlost. Ima, naravno, i nedostataka, ali odnos je sasvim zadovoljavajući. Rekla bih da su nam preci trenutno naklonjeni i zahvaljujem se svima koji su, svojim učešćem u realizaciji ove zbirke, doprineli tome. Ja sam uživala čitajući je i sigurno ću joj se često vraćati.

Prvobitno objavljeno na portalu AVFK, u Autostoperskoj paraleli.

Fotografije su iz moje riznice.

Book talk 2017

Sve je tog dana bilo u znaku knjige. Klinci su otišli svojim putem, jedan na rođendan, drugi u carstvo snova pa, potom, obojica sa tatom na Noć istraživača, a ja… ja sam taj trenutak iskoristila za kafu u idiličnoj atmosferi Bulevar Books knjižara-kafea, što mi je poslužilo kao prikladna uvertira za Regionalnu književnu konferenciju Book Talk 2017.

Paneli koji su me privukli bili su posvećeni fantastici i okupili su zanimljivo društvo iz regiona: regionalne književne promotere, prevodioce, urednike, proučavaoce i pisce fantastike pa čak i jednog kustosa muzeja.

Panel 13 – Fantastika iznad političke geografije

U ulozi moderatora našao se Dragoljub Igrošanac, vlasnik i glavni urednik sajta Art-Anima, a na tribini su učestvovali: Mladen Jakovljević, Nikola Petaković, Aleksandar Žiljak, Mirko Grdinić, Dragić Rabrenović i Anto Zirdum. Njihove biografije možete pogledati ovde.

Oni su govorili o važnim pitanjima vezanim za poziciju u kojoj se nalazi regionalna fantastična scena, smeru u kojem se razvija, potencijalima za širenje saradnje, književnom kritikom i njenom ulogom u razvoju književnosti i sl. Dobili smo sjajne predloge za čitanje i značajne teme za dalje istraživanje i proučavanje. Panel je ispunio svoju svrhu, bio je ujedno i poučan i zabavan, i, što je najbitnije, koristan za razvoj regionalne fantastične scene.

Panel 14 – Motiv vampira u savremenoj regionalnoj književnosti

Moderator je, i ovoga puta, bio Dragoljub Igrošanac, a učesnici: Goran Skrobonja, Davor Šišović, Dejan Ognjanović i Vladimir Krivošejev. Ova tribina je prednjačila po zanimljivosti. Naravno, temi je pristupljeno sa krajnjom ozbiljnošću, ali u veoma opuštenoj i prijatnoj atmosferi.

VAMPIR kao jedan od najeksploatisanijih motiva u fantastici uopšte, prolazio je kroz razne uticaje i transformacije. Iako naše gore list, vampir se prvi put pojavljuje u evropskoj književnosti pa se njegov arhetip suštinski razlikuje od našeg, folklornog. Ekspanzija vampirizma tokom 18. veka iznedrila je značajna književna dela koja i danas imaju jak uticaj na globalnom nivou. Uticaj pod kojim su i naši pisci odrastali. Ipak, ono što naš folklor ima da ponudi oblikovalo je mnogo kompleksniji arhetip vampira koji je, samim tim, i strašniji. Srpski vampir nije otmeni tip koji luta po svetu gospodski odeven, već grešan čovek čija duša ne može da nađe mira pa se vraća i pohodi svoje selo i one koji su mu se za života zamerili. Kada se vampir pojavi, oni koji su se ogrešili o njega nemaju dilemu da li će ih posetiti pa je njihova agonija za toliko veća.

Ovo je kompleksna tema o kojoj bi se moglo mnogo pričati pa ja ću to ostaviti onima stručnijim od sebe iz čijih ćemo analiza i prikaza nastaviti da oblikujemo lik tog strašnog vampira, produkta našeg folklora kojim smo uspeli zaraziti čitav svet.

Za kraj, preneću vam utisak koji počinjem da uočavam kao pravilo u „fantastičnim“ krugovima, uvek je prisutan duh zajedništva, pozitivna atmosfera, međusobna podrška i uvažavanje. To je nešto što jako cenim i što smatram najvećim adutom za dalji razvoj tog, dragog nam, žanra. Moja uloga je ovoga puta bila da uživam i ja sam je vrlo ozbiljno shvatila. Utisak bi mi bio potpuniji da sam nakon konferencije iskoristila priliku da porazgovaram sa učesnicima, ali sam požurila da sretnem svoje male istraživače i zadovoljila se fotografijom sa legendom našeg horora, Goranom Skrobonjom. A druženje ostavljam za neku drugu priliku kojih će, sigurna sam, biti u izobilju.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.

Kosingas - Aleksandar Tešić

Do pre nekoliko godina čitala sam većinom strane pisce, a knjige nisam kupovala već ih pozajmljivala, što iz biblioteke, što od prijatelja od kojih sam i dobijala preporuke za čitanje. Čitala sam razne žanrove, ali uvek naginjala ka, omiljenoj mi, fantastici. Jednoga dana, spremajući se za dugu vožnju autobusom, a na preporuku moje drage Milene, iz biblioteke sam pozajmila Kosingasa. Već tamo mi je jedna žena razvukla kez preko celog lica i rekla: „Divan izbor, uživaćeš.“ Samo što me nije zagrlila i izljubila. Tada mi je njena reakcija bila čudna, a sada mi je, već, potpuno jasna. Kada je vožnja krenula, reših da bacim pogled na knjigu pre nego što izađemo na auto-put, a onda nadoknadim propušteno spavanje. Već posle tridesetak strana bilo je jasno da od spavanja nema ništa. Ni tokom vožnje ni nakon nje jer knjigu nema šanse da ispustim dok je ne pročitam od korice do korice. Tako sam zaplovila u svet domaće fantastične književnosti.

Foto - Nemanja Jovanov

Srpska mitologija, na moje veliko oduševljenje, može parirati najpoznatijim svetskim mitologijama, a, usudila bih se da kažem, od većine je čak i bolja. Ipak, za mnoge od nas je to potpuno neistražena teritorija. Božanstva poput Peruna, Svaroga, Strahora, Mokoše, Morane, bića kao što su psoglavi, todorci, vile, veštice, suđaje, patuljci, mađionici, zmajevi, ale i čitavo mnoštvo drugih, podjednako zanimljivih i značajnih, čine našu bogatu srpsku mitologiju. Njihovo otkriće je za mene predstavljalo pravu riznicu čudesa, toliko blisku mom srcu jer, za promenu, pripada meni i mom nasleđu.

Srbija, leta gospodnjeg 6896. godine, tačno godinu dana pre Kosovskog boja. Pitate se po kom to kalendaru? Po Srpskom kalendaru koji je, kao zvanični kalendar, uveo Sveti Sava još u 13. veku i koji se koristio sve do 19. veka. U tom periodu, sve je datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture.

Fotografija preuzeta sa interneta

Uporedo sa, već izvesnom, bitkom na Kosovu polju, sprema se još jedna, bitka od koje zavisi kakva će biti sudbina sveta, bitka dobra i zla. Mračne sile Ada i njihov gospodar Hromi Daba, nasuprot silama dobra koje predvode zmajeviti junaci viteškog Reda Zmaja na čelu sa Kosingasom, prvim među jednakima. Junaci zmajskog porekla rađaju se sa belegom na telu i ceo život se spremaju za borbe kojima obični ljudi nisu dorasli. Odlikuje ih junaštvo i viteštvo, izuzetna snaga, hrabrost, veština. Oni su knez Lazar, Miloš Obilić, Kosančić Ivan, Toplica Milan… i Ratnik iz Proročanstva Vatre, onaj koji će sprečiti sile zla da zavladaju svetom. Onaj čiji je identitet strogo čuvana tajna,  jer, čim bude otkriven, postaće imperativ ubiti ga pre nego što ispuni svoju sudbinu. On mora postati novi Kosingas i predvoditi konačnu bitku protiv hordi zla iz Ada. On je Marko Kraljević, junak koji ne trpi nepravdu, hrišćanin koji ne veruje u ale i bauke, vile i zmajeve, koji veruje u svoj mač i svoga konja i popuno je nesvestan svog zmajskog porekla. Ni ne sanja da postoji vila Ravijojla. Sastaje se sa knezom Lazarom i kosingasom Gavrilom, u podnožju Đavolje varoši i život mu se okreće naglavačke. Saznaje da je sve u šta je verovao laž i zakoračuje u svet za koji je bio siguran da je izmišljen. Knez Lazar u narednih godinu dana mora da se spremi za bitku sa Osmanlijama, a Marko za bitku sa silama zla. Njegov vodič i učitelj je kosingas Gavrilo i njih dvojica kreću u avanturu kroz magičnu prirodu naše divne zemlje. Obilazeći sela, upoznaju nas sa načinom života, običajima, verovanjima i nedaćama ljudi koji po selima žive i vode nas pravo u centar našeg kulturnog nasleđa. Prikazuju nam tranziciju iz stare vere u hrišćanstvo i običaje koji su se zadržali, a koja crkva nastoji da iskoreni. Mnoge ne može pa ih prilagođava i usvaja, ali neki su toliko surovi da se moraju iskoreniti pa makar i silom. Kosinagas Gavrilo tu igra važnu ulogu u harmonizaciji dva sveta.

Mišljenja o Kosingasu su, po prirodi stvari, podeljena. Vodi se polemika o sličnosti sa Gospodarom prstenova – imamo ljude, zmajeve, vilenjake, patuljke… i diskutuje koliko je to dobro ili loše. Ja sam mišljenja da se uopšte ne treba baviti takvim poređenjima. Ono što nam Kosingas pruža mnogo je značajnije od zabave uz čitanje. Otkrivajući taj svet upoznajemo se sa onim što nas određuje kao narod i što nas je izgradilo kroz generacije. Neguju se vrednosti koje su u današnje vreme mahom izgubljene – poštenje, poštovanje, junaštvo, rodoljublje, požrtvovanost. Jednom rečju, viteštvo. Vrednosti koje treba ponuditi današnjoj omladini nasuprot onome što im se svakoga dana servira.

Moj otac je odrastao na selu i čitave raspuste smo provodili tamo. Selo je podno Đavolje varoši, i legendi je bilo na pretek, a on je uživao da nam ih priča. Odrastala sam uz učenje seoskih igara, pravljenje igračaka, poštovanje narodnih običaja uz objašnjenja o njihovom poreklu i značenju i, naravno, uz mnoštvo priča. Na primer, onu čuvenu od 7 km peške do škole kroz sneg do pojasa (uzbrdo u oba pravca!). Čitajući Kosingasa osetila sam neverovatnu vezu sa svojim narodom i našom prošlošću. Probudilo mi se interesovanje za našu istoriju koju sam uvek na silu učila u školi. Period istorije koji danas najbolje poznajem je upravo onaj koji pokriva Kosingas saga – od cara Dušana do despota Stefana. To smatram jednim od najbitnijih efekata Kosingasa, ne samo da sam se upoznala sa vladarima i najvećim junacima tog vremena već i sa prilikama tog doba uopšte, međusobnu povezanost vlasti, vlastele, crkve i naroda, kao i povezanost sa ostalim zemljama sveta. Ono za šta škola nikada nije uspela da me zainteresuje. Tu je i umetnost koja je imala fantastičan razvoj i živela svoje najbolje godine, ne samo književna ili likovna već i umetnost ratovanja. O mitologiji i narodnim običajima i predanjima već sam govorila. Tu je i maestralan stil pripovedanja koji mi u potpunosti odgovara. Građenje rečenica je na visokom nivou, njihovo nizanje u roman taman kako treba, a lektura takva da ne razvejava čarobne niti ispletene magičnim pripovedanjem. Istraživanje je izuzetno obimno i temeljno, a možemo pretpostaviti koliko je to mukotrpan posao kada se ima u vidu kako se naša istorija beležila i izučavala.

Ipak, najveći značaj vidim u činjenici da me je okrenuo srpskoj književnosti i otkrio mi svet za koji nisam bila svesna da postoji. Razvoj naučno fantastičnog žanra je u povoju i odlikuje ga velika raznovrsnost. Poslednjih par godina retko se desi da pročitam knjigu nekog stranog pisca, a čitam sve domaće što mi padne šaka. Postoji puno mladih pisaca koji vredno rade i koji imaju šta da ponude. Neki se izdvajaju, neki mi više odgovaraju od drugih, ali u svim knjigama uživam, srećna zbog činjenice da u svom dvorištu mogu pronaći nešto što volim i u čemu uživam. Njihovo je da pišu, a naše da čitamo i, po mogućstvu, kupujemo njihove knjige, kao i da dajemo svoje utiske i kritike i tako doprinesemo njihovom daljem razvoju i razvoju srpske književnosti uopšte.

Sigurna sam da postoji i nešto negativno na šta bi se moglo ukazati, ali, zbog prevelike ljubavi koja se rodila već posle tridesetak strana, ja nisam bila sposobna to da primetim. Možda u nekom od narednih čitanja. Kosingas zauzima posebno mesto u mom srcu i sada ja gledam one koji se upuštaju u ovu avanturu sa istim pogledom punim ljubavi kao i mene ona gospođa sa početka teksta.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije koje nisu potpisane, iz moje su riznice.

Zbirka priča "Vila Šatorica", autora Borisa Mišića

Među obiljem romana o kojima se priča, svoje mesto u žiži interesovanja izborila je jedna zbirka priča, sf/horor žanra. Njena upornost da se održi u tom društvu sve me je više fascinirala i mojoj znatiželji bilo je neophodno objašnjenje čime to odišu priče koje mogu parirati popularnosti romana. Konačno je zbirka dospela u moje ruke, i to pravo iz ruku njenog tvorca, pa je rešavanje misterije moglo da počne.

Borisove priče su me, blago rečeno, iznenadile. Na osnovu gore navedenog, očekivala sam kvalitet koji će opravdati tolike pozitivne kritike, ali ono što sam dobila nadmašilo je moja očekivanja. Priče su, uglavnom, inspirisane ratom, a začinjene fantastikom. Radnja se mahom odvija u dva podneblja, čarobnoj prirodi piščevog zavičaja i urbanoj sredini grada u kome živi. Oba krase njima karakteristične lepote i podjednako karakteristične strahote. Uz bića poput vila, Mračne kraljice, Senovitih, vampira, nekrštene dece... i mesta kao što je Vilindvor, putujemo stazama spoznaje i bavimo se temama koje su sve samo ne obične. Priče pozivaju na duboku psihološku analizu, razmišljanje o smislu postojanja, našem mestu u vremenu i prostoru, unutrašnjoj borbi, strahovima, nadanjima... Okreću nas sebi i suočavanju sa sopstvenim demonima. One su teške, crne, nose svu težinu besmisla rata, njegovog razaranja, uništavanja esencije čovekovog bića, ali, nasuprot tome, pružaju nam utehu i nadu, hrane nas saznanjem da ne moramo pobediti svoje demone već možemo naučiti da živimo sa njima u nekoj vrsti harmonije i da, kada tu bitku konačno ostavimo za sobom, možemo ponovo živeti, radovati se, nadati... biti srećni. Emocije koje bude su veoma intenzivne, a opisi zavičaja toliko nabijeni ljubavlju da ona prosto curi sa stranica i razliva se u žive slike onih predela koji u nama bude istu takvu ljubav i nostalgiju.

Ipak, nije sve sjajno. Zamerku nalazim u uredništvu i lekturi koji deluju kao da uopšte nisu ni rađeni. To u velikoj meri narušava dinamičnost priča i razbija magiju koju one pletu. Zbirka je objavljena u izdanju Društva za afirmaciju kulture - Presing iz Mladenovca i, iako pozdravljam rad sa mladim i perspektivnim autorima, ovaj propust smatram velikim jer veoma negativno utiče na ukupan kvalitet i ne pruža šansu objavljenim delima da zasijaju punim sjajem. To je nešto na čemu i sam pisac treba potencirati u budućnosti. Boris nam je najavio rad na svom prvom romanu i, ako se po jutru dan poznaje, biće itekako vredan pažnje jer onaj ko uspe da stvori toliku kompleksnost u samo nekoliko stranica jedne priče može razviti svoj pun potencijal u slobodi forme koju roman pruža. Ja ga sa nestrpljenjem iščekujem.

O autoru: Boris Mišić rođen je 06.05.1974. godine u Rijeci, Hrvatska. Detinjstvo i deo mladosti proveo je u Pećima kod Bosanskog Grahova, za koje tvrdi da su najlepše mesto na svetu. Od 1995. godine živi u Novom Sadu gde je i diplomirao na Pravnom fakultetu. Priče su mu objavljivane u zbirkama priča: „V – fantastične priče iz ravnice“ (izdavač NNK Internacional, Beograd), „Nešto diše u mojoj torti“ (izdavač Arete, Beograd), „Dvojnikov skok“ – Itrakonska zbirka (Pazin, Hrvatska), zatim u najpoznatijem srpskom časopisu za fantastiku „Znak Sagite“, u časopisu za folklornu fantastiku „Omaja“, u fanzinima „Emitor“ i „Raketla“, u zborniku radova „Volim da letim“ portala Helly Cherry, u elektronskim časopisima „Afirmator“, „Libartes“, „Argus Books Online Magazin“, na portalu blacksheep.rs, u časopisu za književnu fantastiku „UBIQ“ (Zagreb, Hrvatska), u časopisu „Marsonic“ (Slavonski brod, Hrvatska), u fanzinu „Erydan“ (Rijeka, Hrvatska). Ovo mu je prva samostalna zbirka priča. Trenutno radi na svom prvom romanu.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografija preuzeta sa interneta.

Praznik zveri 2 – Grehovi alijanse, Zorana Petrovića

Godina je 1332. Zamkom Elc ujedinjene vladaju tri porodice: Zlatni zmajevi, Srebrni lavovi i Bivolji rogovi, čineći troporodičnu alijansu, toliko jaku da su poslednji koji nisu pokoreni od strane nadbiskupa Aldvina i njegovih Snežnih demona. Još uvek. Na pragu smo prekretnice, zamak je pod opsadom već godinama, zalihe su na izmaku, a sa njima nestaje i moral unutar zidina. Došao je trenutak razrešenja, sazvan je ratni savet. Da li se pokoriti brojno nadmoćnijem neprijatelju koji ni u čemu ne oskudeva i sačuvati živote svih unutar zidina ili ostati veran svom bogu, veri i časti i boriti se do poslednjeg daha? Postoji i treća opcija koja garantuje pobedu, ali je njena cena stravična, njeni ratnici su nepobedivi, ali neupokojivi. Troporodična alijansa dogovara strategiju i kreće u konačnu borbu, ali, umesto ujedinjeni, svaka bira svoju stranu i svoju sudbinu, donoseći odluku čije će posledice oblikovati vekove koji slede. Posledice koje i danas prete da unište svet kakav poznajemo. Konačnom epilogu rascepa alijanse svedočićemo mi u 21. veku i to u srcu Beograda.

Ko je čitao prvu knjigu, Praznik zveri - Žeteoci, zna šta može da očekuje, a, za one koji nisu, reč je o multižanrovskoj sagi koja kombinuje elemente poznate istorije i mitologije sa piščevom raskošnom maštom i još raskošnijim stilom pripovedanja. Pisac nam, pored poznatih mitoloških bića, donosi mnoštvo novih i razvija jedinstvenu mitologiju kroz koju sjajno kombinuje krvne veze i ukrštanja raznih vrsta na, već postojeće, razgranato drvo života. Pored izmaštanih bića, imamo i mnoštvo bajalica, himni, izreka... svojevrsne poslastice iz mašte i pera pisca. Na to dodajte i specijalnu jedinicu policije, odred Arhangel, posebno obučen i opremljen za borbu sa, za običan narod, nezamislivim neprijateljem i sudar svetova i civilizacija može da počne.

Kao što sam već rekla, Zorana krasi fantastičan stil koji je svoju raskoš još više pokazao u atmosferi srednjeg veka. Prosto ne možete naići na jednostavnu rečenicu, prost opis letnje noći, sve zvuči kao poezija, svuda nežni narativ miluje vaše razdragano srce ili stravičan vrisak kida vaša izoštrena čula. Svaka rečenica je začinjena posebno odabranim začinom i, kao takva, ostavlja dugotrajnu aromu u vašim mislima. Zaista odiše posebnošću. Pored toga, radnja je vrlo dinamična i zanimljiva, vuče vas da nastavite sa čitanjem pa ćete se iz njenog stiska vrlo teško iščupati. To je priča o ljubavi, časti, požrtvovanosti, snazi ali i o izdaji, nemoralu, oholosti, iskonskom zlu i grozotama koje iz njega proizilaze. Prisutan je i humor, taman da vas malo opusti i rastereti, ima svega i sve je fino dozirano. Pisac sjajno kombinuje srednji vek sa današnjicom i pravi nam sasvim prirodne prelaze iz jednog vremena u drugo.

Napredak iz prve u drugu knjigu je opipljiv. Zoran je dobio sjajne kritike za prvu knjigu i nešto zamerki koje je, čini mi se, sve do jedne majstorski ispeglao u nastavku. To me je posebno oduševilo i treba služiti kao primer kako treba sazrevati uz interakciju sa svojom publikom. Portalibris, kao iskusan izdavač, pogotovo kada je fantastika u pitanju, doprineo je da se roman podigne na viši stepen kvaliteta i nadam se da će se taj trend održati i ubuduće. Sve u svemu, Praznik zveri uveliko krči svoj put ka samom vrhu domaće fantastične književnosti i pravo je zadovoljstvo svedočiti tom razvoju.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije preuzete sa interneta.