Među obiljem romana o kojima se priča,
svoje mesto u žiži interesovanja izborila je jedna zbirka priča, sf/horor
žanra. Njena upornost da se održi u tom društvu sve me je više fascinirala i
mojoj znatiželji bilo je neophodno objašnjenje čime to odišu priče koje mogu
parirati popularnosti romana. Konačno je zbirka dospela u moje ruke, i to pravo
iz ruku njenog tvorca, pa je rešavanje misterije moglo da počne.
Borisove priče su me, blago rečeno,
iznenadile. Na osnovu gore navedenog, očekivala sam kvalitet koji će opravdati
tolike pozitivne kritike, ali ono što sam dobila nadmašilo je moja očekivanja.
Priče su, uglavnom, inspirisane ratom, a začinjene fantastikom. Radnja se mahom
odvija u dva podneblja, čarobnoj prirodi piščevog zavičaja i urbanoj sredini
grada u kome živi. Oba krase njima karakteristične lepote i podjednako
karakteristične strahote. Uz bića poput vila, Mračne kraljice, Senovitih,
vampira, nekrštene dece... i mesta kao što je Vilindvor, putujemo stazama
spoznaje i bavimo se temama koje su sve samo ne obične. Priče pozivaju na
duboku psihološku analizu, razmišljanje o smislu postojanja, našem mestu u
vremenu i prostoru, unutrašnjoj borbi, strahovima, nadanjima... Okreću nas sebi
i suočavanju sa sopstvenim demonima. One su teške, crne, nose svu težinu
besmisla rata, njegovog razaranja, uništavanja esencije čovekovog bića, ali,
nasuprot tome, pružaju nam utehu i nadu, hrane nas saznanjem da ne moramo
pobediti svoje demone već možemo naučiti da živimo sa njima u nekoj vrsti
harmonije i da, kada tu bitku konačno ostavimo za sobom, možemo ponovo živeti,
radovati se, nadati... biti srećni. Emocije koje bude su veoma intenzivne, a
opisi zavičaja toliko nabijeni ljubavlju da ona prosto curi sa stranica i
razliva se u žive slike onih predela koji u nama bude istu takvu ljubav i
nostalgiju.
Ipak, nije sve sjajno. Zamerku nalazim
u uredništvu i lekturi koji deluju kao da uopšte nisu ni rađeni. To u velikoj
meri narušava dinamičnost priča i razbija magiju koju one pletu. Zbirka je
objavljena u izdanju Društva za afirmaciju kulture - Presing iz Mladenovca i,
iako pozdravljam rad sa mladim i perspektivnim autorima, ovaj propust smatram
velikim jer veoma negativno utiče na ukupan kvalitet i ne pruža šansu
objavljenim delima da zasijaju punim sjajem. To je nešto na čemu i sam pisac
treba potencirati u budućnosti. Boris
nam je najavio rad na svom prvom romanu i, ako se po jutru dan poznaje, biće
itekako vredan pažnje jer onaj ko uspe da stvori toliku kompleksnost u samo
nekoliko stranica jedne priče može razviti svoj pun potencijal u slobodi forme
koju roman pruža. Ja ga sa nestrpljenjem iščekujem.
O autoru: Boris Mišić rođen je
06.05.1974. godine u Rijeci, Hrvatska. Detinjstvo i deo mladosti proveo je u
Pećima kod Bosanskog Grahova, za koje tvrdi da su najlepše mesto na svetu. Od
1995. godine živi u Novom Sadu gde je i diplomirao na Pravnom fakultetu. Priče
su mu objavljivane u zbirkama priča: „V – fantastične priče iz ravnice“
(izdavač NNK Internacional, Beograd), „Nešto diše u mojoj torti“ (izdavač
Arete, Beograd), „Dvojnikov skok“ – Itrakonska zbirka (Pazin, Hrvatska), zatim
u najpoznatijem srpskom časopisu za fantastiku „Znak Sagite“, u časopisu za
folklornu fantastiku „Omaja“, u fanzinima „Emitor“ i „Raketla“, u zborniku
radova „Volim da letim“ portala Helly Cherry, u elektronskim časopisima
„Afirmator“, „Libartes“, „Argus Books Online Magazin“, na portalu blacksheep.rs,
u časopisu za književnu fantastiku „UBIQ“ (Zagreb, Hrvatska), u časopisu
„Marsonic“ (Slavonski brod, Hrvatska), u fanzinu „Erydan“ (Rijeka, Hrvatska).
Ovo mu je prva samostalna zbirka priča. Trenutno radi na svom prvom romanu.
Prvobitno objavljeno na Dotkomu.
Fotografija preuzeta sa interneta.
No comments:
Post a Comment