U knjižari, o knjigama, sa piscem

Krajem novembra u Novom Sadu gostovao je pisac Aleksanar Tešić, najpoznatiji po svom delu epske fantastike „Kosingas“, koji do sada broji osam knjiga, od deset koliko ih je u planu. Kosingas je sebi raskrčio stazu i do stripa, pa i radio-drame, te se na njima predano radi. Ali ne piše on samo epsku fantastiku. Pokazao nam je da se odlično snalazi pišući horor, sf satiru i, konačno, istorijski roman – koji je bio centralna tema večeri. Osnivač je izdavačke kuće „Strahor“ koja za cilj ima objavljivanje knjiga od značaja za srpsku istoriju, kulturu i književnost. O čemu smo razgovarali i kako smo se proveli možete pročitati u tekstu koji sledi.

Kažu ljudi (oni koji su se prevarili pa odrasli) da bajke ne postoje. Ja  znam kako stvari stoje. Kada sam se dokazala pred stvoriteljima magije, zbilo se ono što jedan ljubitelj knjiga može samo da poželi – razgovor sa omiljenim piscem o knjigama koje su ga učinile omiljenim. U omiljenoj knjižari u gradu.

Događaj je najavljen kao promocija Tešićevog novog romana Gorolom, ali zapravo je bio okupljanje uživalaca i poznavalaca njegovog rada, koji su dobili priliku da otkriju nešto novo, što o knjigama, što van njih. Interesovanje za razgovor bilo je na visokom nivou, a interakcija sa okupljenom publikom tekla prirodno, kao što su prirodne i teme koje smo načeli. Kažem načeli sa razlogom: odmah smo se složili da ih treba češće razrađivati.

Kako bismo ostali racionalni u razmišljanjima, publiku smo obogatili nepristrasnim, stručnim kritičkim facama, meni izuzetno bitnim i dragim, koje su se starale da ne posrnemo u slepo obožavanje već vodimo konstruktivan i sadržajan razgovor. Nadala sam se pojaviće se i aktivni pratioci i poznavaoci književnofantastične scene, ali njihovo prisustvo je izostalo što je prava šteta imajući u vidu koliko je ta scena zapravo mala i koliko je njen veliki činilac upravo Aleksandrar Tešić. Tome je možda doprineo moj romantizovan pristup organizaciji događaja, možda nedovoljno zvanična pozivnica (što ću svakako ispraviti u budućnosti, već krojim mejling listu), možda nešto sasvim treće, ali sigurno je da bi prisustvo takvih znalaca otvorilo nove perspektive i tako doprinelo kvalitetu razgovora. Direktna razmena znanja i razmišljanja najbolji je metod ličnog i književnog razvoja. Volela bih da nam nove knjige budu povod, a ne razlog za ovakva okupljanja.

Publici se tokom večeri pridružio strip-crtač Zoran Jovičić, čarobnjak koji je Kosingasu podario život u devetoj umetnosti. Ispričao nam je kako se uopšte to zbilo i kako napreduju radovi na nastavcima. Strip je produkt njegove ljubavi prema Kosingasu te je u njega uneo sve svoje umeće sa ciljem da što vernije prikaže prirodu, likove i događaje opisane u knjizi (pogotovo one koji su na njega ostavili najveći utisak). Do sada je objavljeno tri nastavka, od pet koliko će najverovatnije činiti adaptaciju prve knjige.

  

Razgovor smo započeli šetnjom kroz vrlo zanimljiv životni put Aleksandra Tešića. Prateći svog oca u diplomatskom radu, detinjstvo je proveo u Egiptu, Meksiku pa Francuskoj – tri potpuno različita sveta, da bi konačno došao na svoje – u Srbiju. Otud njegovo veliko poznavanje, razumevanje i poštovanje raznih naroda i njihovih običaja, kao i velika ljubav prema sopstvenom nasleđu.

Istraživač po prirodi, odmah po dolasku u Srbiju zaplovio je u svoju avanturu (zaplaninario je, da budem preciznija). Priče koje je slušao otkrivajući čarobnu prirodu naše zemlje tražio je po knjigama, a usput otkrivao čitavu riznicu čudesa. Za knjige se oduvek zanimao, kao što je oduvek i pisao, ali dugo nije imao priliku da se toj ljubavi ozbiljnije posveti. Kada je konačno uspeo, više nije bilo zaustavljanja. Knjige koje piše i objavljuje proizvod su njegove znatiželje i užitka u istraživanju, ljubavi prema pisanoj reči, a kaže da velikog udela ima i sreća, pošto uvek uspe da iskopa nešto zanimljivo. Tako umesto onog koji istražuje da bi pisao, imamo onog koji piše zato što je istraživao, i zato što ta bogata saznanja želi da podeli. Da bude zanimljivije, upakovao ih je u raznovrsne ukrasne kutije, pune uzbudljivih avantura. Ok, moram da upozorim, ima tu i materijala za noćne more, ali sve je to naše, domaće.

Usledila je šetnja kroz knjige koje ga okružuju. Najpre je pisao o životu u srednjovekovnoj Srbiji – državnom uređenju, položaju vladara, zapanjujuće dominantnom položaju crkve (element koji je u Gorolomu naglašen), narodu koji je podređen i crkvenoj i državnoj vlasti, međunarodnim odnosima i ratovima, ali prvenstveno o našoj bogatoj istoriji i mitologiji, na šta je stavio fokus oživevši epske junake i mitološka bića, od Marka Kraljevića do Hromog Dabe. Tako je nastala saga Kosingas, koju su u prvom naletu činile dve trilogije – Kosingas i Miloš Obilić. Pokrivaju period od vladavine cara Dušana do smrti kneza Lazara.

Iscrpljen pisanjem poslednje knjige druge trilogije, rešio je da sebi da oduška pa je napisao 2084, naučnofantastičnu satiru kojom nas upoznaje sa svojom distopijskom verzijom budućnosti, zasnovanom na kritičkim stavovima o načinu na koji ljudska rasa korača. Satirični segment ovog romana učinio ga je mojim omiljenim, uprkos fandomskoj zaluđenosti Kosingasom. Ovaj roman znalački je predstavio pisac Đorđe Bajić, pa ako želite da saznate da li je po vašem ukusu, to možete učiniti ovde.

Sledeći je horor, Kletva Kainova – priča o srpskom vampiru. Radnja je smeštena u Srbiju, u doba Habzburške monarhije (18. vek), vreme kada je uspostavljen sanitarni kordon prema Otomanskim carstvu u cilju sprečavanja širenja kuge (ili nečeg drugog!). Napisana u vidu dnevnika, vrlo je realno zastrašujuća, a prilikom pisanja korišćeni su autentični istorijski zapisi koji su doprineli tom utisku. Pošto je u to doba bilo moderno pisati dnevnik, moglo se pronaći štošta zanimljivo, a ostalo je materijala i za nastavak koji je u procesu stvaranja. Dugo se nije znalo da li će nastavka uopšte biti, a sada znamo da se imamo čemu radovati i od čega strepeti.

Napokon, romanom Gorolom vraćamo se u srednjovekovnu Srbiju, prateći jednog od likova iz trilogije o Obiliću, koji nas je poveo putem vitezova zatočnka i sostvene životne drame. Ovoga puta, akcenat je stavljen na strahotu tadašnjeg života, a više o romanu možete pročitati ovde.

  

Kada su u pitanju knjige koje je objavljivao, a koje nije napisao, svakako je najzanimljivija Balkanski gusar, biografija srpskog hajduka sa početka 20. veka, koju je napisao bračni par Gordon po povratku iz Srbije u Englesku. Njen veliki značaj ogleda se u činjenici da mi nemamo takve istorijske zapise i da je ovo prva poznata biografija jednog srpskog hajduka. Knjiga je prvi put objavljena kod nas 100 godina nakon objavljivanja u Engleskoj, i to upravo u izdanju IK Strahor. Vrlo je zanimljiv način na koji Jan i Kora Gordon objašnjavaju tamošnjoj publici način razmišljanja naših ljudi i zbog čega je društveno prihvatljivo, čak i poželjno, biti lopov ili odmetnik. O ovoj knjizi sam već pisala, a tekst možete pročitati ovde.

Pored nje, u izdanju IK Strahor, našle su se epska parodija Dimitrija Stevanovića Trubadurova svita, istorijski roman Mladena Milosavljevića Kal juga, i epskofantastično delo Gorana Skrobonje Proročanstvo Korota (sam začetak epske fantastike kod nas), sastavljeno iz novele Točak i njenog nastavka Vojnici Korota, prvi put objedinjenih u jednoj knjizi (veliki uspeh ova dela doživela su i u formi stripa, a više o tome možete pročitati na sajtu Art-anima.com).

Objavljene su i dve zbirke priča: U vrzinom kolu – zbirka priča folklorne fantastike koju su uredili Aleksandar Tešić i Mladen Milosavljević (urednik časopisa folklorne fantastike Omaja), i koja je okupila finu družinu pisaca i ilustratora (o njoj smo Kristijan Šarac, urednik Autostoperskog vodiča kroz fantastiku, i ja pisali u Autostoperskoj paraleli); i Kosingas – neispričane priče, poslastica za sve ljubitelje ovog univerzuma – pet pisaca pozajmilo je likove iz Kosingasa i povelo ih neistraženim stazama sopstvene imaginacije (o ovoj zbirci pisaću opširnije kada je pročitam, još uvek mi stoji kao upakovan poklon koji sam dugo čekala pa mi je žao da ga načnem jer znam da će se brzo potrošiti). 

Prvi iskorak iz uobičajenih poseta promocijama imala sam u martu prošle godine, predstavljajući Branislava Jankovića novosadskoj publici. Iskusan u ovakvim događajima, pisac koji je prvo bio novinar, lako je uplovio u njegovu realizaciju. Dotkom, Čarobna knjiga i Bulevar Books spremno su se prihvatili svog dela posla, a ja sam se, povezavši konce, dohvatila knjige. Knjižara je bila dupke puna, Banetovo pisanje podstaklo nas je na kompleksna razmišljanja, publika je bila zainteresovana i angažovana –  promocija je, po opštem utisku, bila uspešna.

Ovoga puta stvari su bile ličnije, atmosfera intimnija, publika mnogo dublje međusobno povezana, pisac spreman da na svako pitanje pruži kompleksnu analizu sveta u kom živomo, zasnovanu na proučavanju prošlosti i povezivanju stečenih saznjanja kroz vreme, sa istom onom lakoćom sa kojom o njima piše. 

Kako jedna od gore navedenih faca reče – kako ume da se raspiše, tako ume i da se raspriča, a kako ni sama nisam bolja, razgovor se razvukao na preko dva sata, što nikome od okupljenih izgleda da nije smetalo, već su se spremno uključili čim su uspeli da dođu do reči. Moj zadatak time je bio znatno olakšan pa sam mogla da se prepustim uživanju i povedem šetnju, trudeći se da održim kurs i svakoj od tema obezbedim dovoljno vremena, svesna da je to samo delić onoga što imaju da ponude.

Jedino sposobna za subjektivan utisak, jedino takav imam da podelim. Veče je bilo baš po mojoj meri (čudo, s obzirom na to da sam ga ja organizovala). Zadovoljstvo koje pronalazim baveći se ovakvim aktivnostima isključivo je zasnovano na bogatstvu reči i razmišljanja, i razgovori koje sam vodila i koje ću voditi  oslikavaće upravo to. Stoga, ovaj događaj ne bih mogla nazvati promocijom knjige (pogotovo imajući u vidu da je većina prisutnih knjigu već pročitala), radije bih ga nazvala druženje sa piscem. I baš smo se fino družili. Pitam se koga li ćemo sledećeg ugostiti.

Tekst oslobodila grešaka Katarina Kostić.