Često tako stojim ispred police sa knjigama, čini mi se satima, nesposobna da odlučim šta da izvučem. Stripovi idu lakše (ha, u kakvoj sam zabludi bila!), a preporuke me uvek dobro pripreme za čitanje. Za ovaj strip ništa nije moglo da me pripremi. Ni drugi tom koji nam je izdavačka kuća Lavirint poklonila na čitanje, ni upozorenje preporučioca (hvala ti, Draško!) na emotivnu komponentu zaokruženosti prvog toma, ni urnebesni hvalospev od predgovora njegovog izdavača. Ma jok. Peta nedelja karantina sažvakala me je i ispljunula (da, toliko mi je trebalo da napišem ovaj tekst), a Zero me je dokrajčio, samo da bi mi pomogao da se iznova sastavim.
Zerocalcare ilustrator je iz predgrađa Rima koji, između ostalog, piše kratke autobiografske priče iz kojih se izrodilo „Armadilovo proročanstvo“. Njegovu genijalnost prepoznao je karikaturista Makkox koji je objavio strip i lansirao Zera u sam vrh (ne samo) italijanske strip scene. Zerocalcare je nadimak koji je nastao za potrebe internet foruma, a prevod je slogana sredstva za uklanjanje kamenca (Zerocalcare – nula kamenca). Mikele Rek sada je poznatiji pod tim nego pod svojim zvaničnim imenom.
U Zeru sam otkrila genijalnog lika koji je pronašao možda jedini medijum u kojem može da izrazi svoju kompleksnu prirodu. Tako je neposredan i spontano tupav. Sposoban da vas u samo 2-3 priče razoruža i osvoji. Pišući o životu, tj. o njegovoj praktičnoj primeni, piše o svojim (i našim) strahovima, dilemama, unutrašnjim sukobima, paranojama, težnjama..., a sve to prikazuje kroz najobičnije moguće situacije (npr. odlazak u kupovinu ili gledanje tv-a sa ortakom). Morate se poistovetiti, nema tu izbora, stoga je razoružavanje vrlo efikasno. U opsima interakcije sa prijateljima, neprijateljima, poznanicima, strancima, kao i sa predstavnicima visokog veća koje obitava u njegovoj glavi (razum, strah, savest, osećaj odgovornosti...) svakome dodeljuje određenog lika iz popularne kulture koji produbljuje humor i gradi dodatnu vezu među nama zaluđenicima, čime efikasno odrađuje osvajački deo. Njegov verni pratilac je imaginarni prijatelj armadilo, otelotvorenje alter ega, saučesnik u odrastanju i pomagač u razumevanju sebe jer, kao što znamo, najteže je sa samim sobom izaći na kraj.
Priče su kratke, nezavisne jedna od druge i uglavnom urnebesne. Povezane su u jednu celinu pričom o Kamilici, Zerovoj drugarici/simpatiji iz škole, za koju na samom početku stripa saznajemo da je izgubila život. Tako ovaj strip, pored prikaza života jednog superkul lika, predstavlja svojevrstan omaž njenom životu i osobenosti koja ju je krasila.
Za urnebesni deo u velikoj meri zaslužan je fenomenalan prevod Vladimira Tadića. Kako strip obiluje lokalnim (rimskim) forama i slengom, bilo je vrlo važno to prilagoditi našim uslovima i, pri tom, zadržati efektnost, što je on zaista majstorski izveo pa sam se često smejala naglas dok sam, jednako često, plakala u sebi.
Crtež mi se jako dopada, odlični su prelazi iz zena na jednoj do šoka na sledećoj strani, dok su oni najintenzivniji trenuci upakovani u crnilo u kojem postoji samo on sa svojim mislima jer tada ni za šta drugo i nema mesta.
Ova duboko lična Zerova priča podseća nas da svi imamo svoje demone i tera nas da naučimo da živimo sa njima. Podseća nas da obratimo pažnju i na borbu koja se odvija u drugima jer možda možda možemo prepoznati znake upozorenja pre nego što bude kasno.
Da ne dužim, ovim stripom Zero nam je upriličio nezaboravnu vožnju na emotivnom rolekosteru, a ako želite detaljnije da čitate o njemu postoje odlični tekstovi na sajtovima Svet stripa i Urban bug. Ja ću se, po uzoru na mog novog omiljenog stripadžiju, protiv demona spojlera boriti samodisciplinom, sa namerom da vam ne pokvarim čitanje. Zbog toga vam neću reći ono „Nemojte mi verovati na reč, pročitajte ovaj strip“, već „Verujte mi na reč, pročitajte ovaj strip!“
Prvobitno objavljeno na Prerazmišljavanju
