Zerocalcare — Armadilovo proročanstvo

Često tako stojim ispred police sa knjigama, čini mi se satima, nesposobna da odlučim šta da izvučem. Stripovi idu lakše (ha, u kakvoj sam zabludi bila!), a preporuke me uvek dobro pripreme za čitanje. Za ovaj strip ništa nije moglo da me pripremi. Ni drugi tom koji nam je izdavačka kuća Lavirint poklonila na čitanje, ni upozorenje preporučioca (hvala  ti, Draško!) na emotivnu komponentu zaokruženosti prvog toma, ni urnebesni hvalospev od predgovora njegovog izdavača. Ma jok. Peta nedelja karantina sažvakala me je i ispljunula (da, toliko mi je trebalo da napišem ovaj tekst), a Zero me je dokrajčio, samo da bi mi pomogao da se iznova sastavim.

Zerocalcare ilustrator je iz predgrađa Rima koji, između ostalog, piše kratke autobiografske priče iz kojih se izrodilo „Armadilovo proročanstvo“. Njegovu genijalnost prepoznao je karikaturista Makkox koji je objavio strip i lansirao Zera u sam vrh (ne samo) italijanske strip scene. Zerocalcare je nadimak koji je nastao za potrebe internet foruma, a prevod je slogana sredstva za uklanjanje kamenca (Zerocalcare – nula kamenca). Mikele Rek sada je poznatiji pod tim nego pod svojim zvaničnim imenom.

U Zeru sam otkrila genijalnog lika koji je pronašao možda jedini medijum u kojem može da izrazi svoju kompleksnu prirodu. Tako je neposredan i spontano tupav. Sposoban da vas u samo 2-3 priče razoruža i osvoji. Pišući o životu, tj. o njegovoj praktičnoj primeni, piše o svojim (i našim) strahovima, dilemama, unutrašnjim sukobima, paranojama, težnjama..., a sve to prikazuje kroz najobičnije moguće situacije (npr. odlazak u kupovinu ili gledanje tv-a sa ortakom). Morate se poistovetiti, nema tu izbora, stoga je razoružavanje vrlo efikasno. U opsima interakcije sa prijateljima, neprijateljima, poznanicima, strancima, kao i sa predstavnicima visokog veća koje obitava u njegovoj glavi (razum, strah, savest, osećaj odgovornosti...) svakome dodeljuje određenog lika iz popularne kulture koji produbljuje humor i gradi dodatnu vezu među nama zaluđenicima, čime efikasno odrađuje osvajački deo. Njegov verni pratilac je imaginarni prijatelj armadilo, otelotvorenje alter ega, saučesnik u odrastanju i pomagač u razumevanju sebe jer, kao što znamo, najteže je sa samim sobom izaći na kraj.

Priče su kratke, nezavisne jedna od druge i uglavnom urnebesne. Povezane su u jednu celinu pričom o Kamilici, Zerovoj drugarici/simpatiji iz škole, za koju na samom početku stripa saznajemo da je izgubila život. Tako ovaj strip, pored prikaza života jednog superkul lika, predstavlja svojevrstan omaž njenom životu i osobenosti koja ju je krasila.

Za urnebesni deo u velikoj meri zaslužan je fenomenalan prevod Vladimira Tadića. Kako strip obiluje lokalnim (rimskim) forama i slengom, bilo je vrlo važno to prilagoditi našim uslovima i, pri tom, zadržati efektnost, što je on zaista majstorski izveo pa sam se često smejala naglas dok sam, jednako često, plakala u sebi.

Crtež mi se jako dopada, odlični su prelazi iz zena na jednoj do šoka na sledećoj strani, dok su oni najintenzivniji trenuci upakovani u crnilo u kojem postoji samo on sa svojim mislima jer tada ni za šta drugo i nema mesta.

Ova duboko lična Zerova priča podseća nas da svi imamo svoje demone i tera nas da naučimo da živimo sa njima. Podseća nas da obratimo pažnju i na borbu koja se odvija u drugima jer možda možda možemo prepoznati znake upozorenja pre nego što bude kasno.

Da ne dužim, ovim stripom Zero nam je upriličio nezaboravnu vožnju na emotivnom rolekosteru, a ako želite detaljnije da čitate o njemu postoje odlični tekstovi na sajtovima Svet stripa i Urban bug. Ja ću se, po uzoru na mog novog omiljenog stripadžiju, protiv demona spojlera boriti samodisciplinom, sa namerom da vam ne pokvarim čitanje. Zbog toga vam neću reći ono „Nemojte mi verovati na reč, pročitajte ovaj strip“, već „Verujte mi na reč, pročitajte ovaj strip!“

Prvobitno objavljeno na Prerazmišljavanju

Fantastičan izražaj Dragutina Ilića

Vanserijsko umeće njegovog brata Vojislava pronašlo je svoje mesto u istoriji srpske književnosti. Dragutina Ilića tek upoznajemo. Poput brata, umeo je vanserijsko da ponudi; za razliku od njega, nije se uklapao u književnu elitu, što je nepovoljno uticalo na adekvatno vrednovanje njegovog stvaralaštva. U ideološkom i političkom sukobu sa Jovanom Skerlićem, nije imao šanse.

Skerlić je bio istaknuti književnik i književni kritičar, hroničar i analitičar razvoja srpske književnosti, a jednako aktivno bavio se politikom. Fanatičan u radu, bio je vrlo produktivan i za 37 godina života zabeležio čitavu epohu u književnom razvoju, čija je sinteza Istorija nove srpske književnosti. U njoj se nije našao Dragutin Ilić.

Dragutin je hodao mojim omiljenim žanrom, maštao je o mogućim i nemogućim svetovima i razmišljao o evolucijskom razvoju svesti. To ga je učvršćivalo u političkim stavovima koje je u dva navrata platio izgnanstvom. Uprkos tome, predano je stvarao, tabajući staze srpske i svetske fantastike.

*

Na prošlogodišnjem Book Talk-u u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirci Rajka Mamuzića održana je tribina posvećena književnofantastičnom stvaralaštvu ovog velikog umetnika, čime je obeleženo 160 godina od njegovog rođenja. U najavi za događaj na sajtu Art-Anima sve je lepo opisano, a ja vam prenosim deo koji će vam poslužiti kao fina podloga za nastavak teksta:

Dragutin Ilić se s pravom može smatrati rodonačelnikom naučnofantastičnog žanra na našim prostorima. Rođen je 14. februara 1858. godine u Beogradu. Bio je književnik, dramaturg, urednik, novinar, političar i spiritista. Izdanak je slavne pesničke porodice Ilić (otac Jovan, brat Vojislav). Važio je za jednog od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca druge polovine 19. veka. Ali, zbog svojih političkih ubeđenja često je dolazio u sukob sa vlastima, što je uticalo na marginalizaciju njegovog književnog dela. Autor je prvog autentičnog naučnofantastičnog ostvarenja na srpskom jeziku i verovatno prve antiutopijske drame na svetu „Posle milijon godina”. Upravo ovo važno delo navelo je književne istoričare da ponovo otkriju Ilićevu bogatu literarnu zaostavštinu, koja, između ostalog, sadrži niz drama, romana i priča pisanih u ključu fantastike.

Na pomenutu tribinu zakasnila sam jureći, kao i obično, na sve strane, ali stigla sam da se zainteresujem, popričam sa učesnicima i sebi obezbedim knjigu, što je mačiji kašalj kad događaj deliš sa knjiškom vilom. Ona samo kaže: „Puf”, i godinu dana kasnije, evo njene knjige još kod mene. Očekivala sam da će biti vredno otkriće, ali ne i da će biti otkriće godine (ako godinu računamo od jednog do drugog Book Talk-a).

Ilić je najznačajnije obrazovanje stekao u svojoj kući, okružen ljudima koji su zaslužili svoje ulice.

Kroz kuću porodice Ilić prodefilovali su brojni znameniti ljudi toga vremena, poput Branislava Nušića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Laze Kostića, Jovana Jovanović Zmaja, Đure Jakšića, Laze Lazarevića i drugih. Moglo bi se reći da je Jovanova kuća bila jedini književni klub u prestonici. – iz biografije Vojislava Ilića

Pod izraženim kulturnim i političkim uticajem, podstaknut da misli i svoje misli kreativno izražava, rano je počeo da stvara — prvu pesmu objavio je sa 18 godina. Usledile su drame, politički pamfleti, romani, prevodi nekih od najznačajnijih ruskih, engleskih i nemačkih pisaca. Objavljivao je mnogo i često, uređivao je časopise, radio kao savetnik u Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije, a po drugom povratku u domovinu, postao je i ostao bibliotekar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije.

Šta god da je u životu radio, predano je pisao i gradio bogat književni opus. Skoro polovina njegovih dramskih ostvarenja igrana je na sceni beogradskog Narodnog pozorišta, a četiri najznačajnija na sceni SNP. Ipak, njegova potpuna afirmacija tek je počela, a mi smo svedoci tog divnog vremena!

U poslednje vreme književna i pozorišna istorija sve više obraća pažnju na ovog nepravedno zaboravljenog dramatičara, potcenjivanog i prećutkivanog i od samog Skerlića ignorisanog, jer je bio protivnik grupe okupljene oko znamenitog kritičara i časopisa „Srpski književni glasnik”. - iz Enciklopedije SNP

Knjiga, koju sada već obožavam sadrži pomenutu pionirsku NF dramu Posle milijon godina iz 1889. godine i kratki roman Sekund večnosti, nastao više od 30 godina kasnije. Objavljena je u izdanju Narodne biblioteke Srbije i Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca 1988. godine. Priredio ju je Sava Damjanov i napisao pogovor koji sadrži predstavljanje i analizu Ilićevih dela sa aspekta književne fantastike i dovoljno referenci za one koji žele dalje da istražuju.

Sasvim opravdano se smatra da je glavno područje literarnog stvaralaštva D. Ilića – dramska književnost, ne samo zbog toga što je u ovoj oblasti bio najproduktivniji (napisao je preko dvadeset dramskih tekstova) nego stoga što je – po mišljenjima nekih proučavalaca – upravo u ovom žanru Ilić dao najveći doprinos srpskoj književnosti. U vezi sa tim, relevantnost Ilićeve fantastičke orijentacije ubedljivo potvrđuje činjenica da je on fantastiku intenzivno negovao baš u svom dramskom stvaralaštvu: njome su u izvesnoj meri prožeta gotovo sva Ilićeva dramska ostvarenja (izuzimajući nekoliko komedija), pri čemu neka u potpunosti pripadaju prostoru književne fantastike pošto je reč o pravim fantastičkim dramama. – Dragutin Ilić, pisac fantastike

*

Posle milijon godina

Dramom sam bila opčinjena od samog početka. Predivnom arhaičnošću izraza pisac nas vodi u antiutopijski svet budućnosti gde upoznajemo naš evolucijski produkt, rasu potpune vladavine razuma, oslobođenu emocija, koja je izgradila svet prosperitetnog razvoja i vinula se u svemir. Nasuprot njima – poslednja dva čoveka, otac i sin, lovljeni poput divljih zveri, suočavaju se sa propašću svoje vrste i evolucijom koja će ih izbrisati. Zarad čega? Života bez emocija? Danijel (sin) se sa tim pitanjem suočava kada se zaljubi u svoju novu gospodaricu. Rešena da ga pripitomi, ona udovoljava svim njegovim željama, ali on je i dalje duboko nesrećan jer zna da to ne čini vođena neukrotivom silom ljubavi, već razumom koji tako nalaže. Ona želi da ga razume, zaista želi, ali nije za to sposobna. Neutešan je.

Ljudi budućnosti iskorenili su sukobe, ratove, prevare i ostale pošasti koje je izazivala ta nepoželjna ljudska osobina – emocija. Ali, da li je razum dovoljan da se razume život?

Ova drama ne može biti savremena jer je vanvremenska. Objavljena pre 130 godina, postavkom ne otkriva vremensku distancu (ne bih znala da mi niste rekli). Filozofska je i pružila mi je prvu naznaku dubine Ilićevog suštinskog pristupa životu. Uživala sam. I mnogo mi je bilo lepo da čitam ljubavne jade sirotog Danijela, predivno su poetični. Bila sam empatična sve vreme, ne brinite.

*

Sekund večnosti

Odmah nakon drame počela sam da čitam roman, ali nikako nisam mogla da se prilagodim različitosti dinamike. Batalila sam, nije išlo. Kada sam napravila dovoljnu vremensku distancu, jednako sam opčinjeno pročitala roman i shvatila da se, zapravo, mnogo ne razlikuju. Sličnost se ukazala u dubini filozofskih razmišljanja i samoanalizi na koju nas podstiče. Ovaj roman Dragutin je pisao u poslednjoj deceniji života. Evidentan je uticaj misticizma u njegovom razvoju i posvećenost izučavanju raznih religija od kojih je budizam u fokusu ovog romana.

Profesor Sava Damjanov u pogovoru kaže da Ilićevi romani Sekund večnosti i Pesma jednog života predstavljaju najvažnija i najzanimljivija fantastička ostvarenja u srpskoj književnosti. Bolju preporuku ne mogu da vam dam. Mogu da vam dam tizer:

Boraveći u himalajskom manastiru, narator dolazi u posed rukopisa koji sadrži priču nekog drevnog posvećenika o njegovim putevima spoznaje. To je ljubavna priča koja govori o životnim važnostima i vrednostima.  Naš junak, indijski princ Panjati-Sahib, zaljubljen je u ružu. Ali ne bilo kakvu. Ova ruža miriše jedinstvenim mirisom divnosti, i povremeno se pretvara u jednako jedinstvenu devojku, predmet obožavanja celog njegovog bića. Da li je ona stvarna ili je on samo sanja? Da li je to, uopšte, važno? Ljudi oko njega zabrinuti su što odustaje od opšteprihvaćene stvarnosti i povlači se u svoju.

Zar stvarnost ne može postojati na više nivoa, i zar ne može svako odlučiti koju će živeti? Da li je život samo puki san i opsena? To su pitanja koja ovaj roman pokreće, što svedoči o stepenu razvoja svesti ovog izuzetnog pisca, a ispričan je njegovim fantastičnim izražajem.

*

Tako je Dragutin Ilić zakoračio u moj život, a ukoliko želite da se pridružite šetnji, što vam od srca preporučujem, možete kupiti knjigu (ima je i na internetu i po knjižarama prilično povoljno), ili na  portalu rastko.rs  pročitati dramu Posle milijon godina i tekst dr Zorana Živkovića iz Enciklopedije naučne fantastike, u kojem vrlo koncizno analizira Ilićevo fantastično stvaralaštvo, i otkriti svoj razlog zbog kojeg morate imati ovu knjigu. Ja joj čuvam posebno mesto, a deluje da će joj se i druge pridružiti (čula sam da se družio sa kraljicom Natalijom, možda će njen roman biti sledeći). Čitamo se!

Prvobitno objavljeno na Prerazmišljavanju

13. Novosadski strip vikend

Ovog vikenda, u Kulturnoj stanici Svilara, održan je 13. Novosadski strip vikend. Program je bio bogat, a ja morala da biram samo delić. Odlučila sam da to bude berza stripa + gostovanje Marka Stojanovića i njegovih Vekovnika.

Počelo je da bude super još iza ćoška, kada je počela da dopire muzika i graja. Na platou ispred Svilare poređani štandovi strip izdavača sa bogatom i povoljnom ponudom (super smo pazarili, videćete), unutra razgovori, u drugom delu izložba digitalnih sećanja Vremeplov, svuda komešanje i pozitivna energija. Ceo prostor bio je iskorišćen, svaki deo pružao je posetiocima nešto drugo tako da smo se porodično super proveli, svako na svoj način. Kao što sam negde već napisala, najbolji porodični provod u poslednje vreme.

  

Evo šta smo pazarili:

        

Klinci su dobili par Mikijevih zabavnika, par Biser stripova objavljenih u vreme kada sam ja rođena u Dečijim novinama iz Gornjeg Milanovca - Talični Tom i Asteriks i Kleopatra, i predivnu knjižicu o odrastanju Voleću te zauvek koju nam donosi System Kids i koju sam im čitala gutajući suze.

Mi smo se počastili Olgom i Filipom, knjiškim moljcima koji prosipaju knjiške fore i skroz su zabavni (System comics), strip magazinom Parabelum koji nam stiže iz Banja Luke zahvaljujući Udruženju strip autora i obožavalaca stripa Republike Srpske Deveta dimenzija, koje (koliko sam mogla da uhvatim) već godinama gostuje na NS strip vikendu, čuvene Vekovnike Marka Stojanovića (rešila sam da budem pravi padobranac pa sam pazarila br. 5 da sa njim započnem avanturu) i Do pakla i nazad, epopeju srpske vojske u Prvom svetskom ratu, ostvarenju koji okuplja impozantnu ekipu stvaralaca, dostojnu podviga srpske vojske koje prikazuje, u izdanju Narodnog pozorišta Timočke krajine, Centra za kulturu Zoran Radmilović, Zaječar, i leskovačke Škole stripa Nikola Mitrović Kokan.

Cene su bile vrlo povoljne – za klince od 100 do 300 dinara, za nas od 500 do 800 (uglavnom 500).

Usledio je razgovor sa Markom Stojanovićem i predstavljanje plodova njegovog rada (u saradnji sa mnoštvom sjajnih ljudi zahvaljujući čijem entuzijazmu ova dela danas stoje pred nama). Marko je profesor engleskog jezika u školi u Leskovcu, a vodi i leskovačku školu stripa. Bavljenje stripom dođe mu kao hobi, jer ne može od toga da se živi pa mora da ima pravi  posao, ali neka vas to ne zavara, vrlo je plodan stvaralac i sakupio je desetine stripskih nagrada. Razmišljajući kako da ga predstavim, nisam uspela da napravim gradaciju važnosti svega što je uradio pa ću morati da ga zamolim da nam lično ispriča. Složili smo se da bi bilo lepo organizovati neko druženje tokom kojeg ćemo imati vremena da se boje upoznamo, a vi bacite pogled i zapišite šta vas zanima, da ga pitamo kad dođe.

Imala sam nameru da pronađem Zerocalcare: Armadilovo proročanstvo, u izdanju novosadskog Lavirinta, ali uspela sam jedino da saznam da se urednik izdavačke kuće motao tu neko vreme, ali nije poneo ništa od stripova. Došao čovek u provod. Uloviću ga već, baš mi se svidelo ono što sam do sada pročitala.

U međuvremenu, ja dobih par ukrasa na svojim novim stripovima i sada odoh da u njima uživam, a vama preporučujem da nikako ne propustite naredni Novosadski strip vikend! Čitamo se!

Miloš Petković piše sa decom i Novosadska razmena knjiga

U okviru Novosadskog sajma knjiga organizovali smo radionicu kreativnog pisanja i crtanja za decu na temu tetralogije Patuljci i vile Miloša Petkovića, u izdanju Pčelice.

Prerazmišljavanje, Miloš i ja iskoristili smo priliku koju nam je pružio njegov dolazak na Sajam da se udružimo i približimo književnu fantastiku deci.

Miloš piše fantastiku zasnovanu na slovenskoj mitologiji koja je po bogatstvu motiva u rangu sa globalno poznatim mitologijama poput nordijske, grčke ili egipatske. Posebnu draž daje joj to što je naša jer se na mnogo načina sa njom možemo povezati. Ovom tetralogijom pronašao je sjajan način da je približi deci.

Moji klinci ga poznaju već godinama (što je velika stvar s obzirom na to da jedan ima nepunih šest, a drugi tri) i na pitanje ko je Miloš odgovaraju: "naš drugar pisac". Bolje ne bih umela da ga opišem. I ranije im je pisao posvete u knjigama, a sada je došlo vreme da im posvećuje knjige koju su za njih pisane, koje ne moraju da čekaju da odrastu da bi čitali.

Pretvorili smo tu avanturu u ritual pred spavanje i, dok mlađi dečak negoduje jer se vrlo brzo uspava, stariji je potpuno zaplovio u svet vile biljarice Gaje Brezane i patulj-čarobnjaka Barbuta Riđobradog.

Priča počinje Prolećem:

Šumska gospa, najmudrija i najstarija među vilama, bolesna je. Čudnom povezanošću zajedno sa njom i priroda pati, umire, a očekivano proleće ne dolazi. Protiv zlih čini koje su odgovorne za ovu pošast niko nema rešenje. Niko – osim dvoje malih, hrabrih i po svemu drugačijih junaka.

Patuljak Barbut Riđobradi, sin Mandragorov, živi u patuljačkom gradu ispod Đavolje varoši. Za razliku od svojih saplemenika zlato i dijamanti ga ne interesuju, ne pije pivo, niti uživa u bučnim patuljačkim zabavama. Sa svojim tvorom Pasuljem i davždenjakom Kaleidom živi povučeno čitajući knjige i učeći magiju sve dok ga ostali patuljci jednoga dana ne proteruju samo zato što je drugačiji od njih…

Nije samo patuljački svet netrpeljiv prema drugačijima. Vila Gaja Brezana zbog svog polomljenog krila, bele kose i pegica bila je predmet zadirkivanja i ismejavanja od strane drugih vila. Ali kada je trebalo pokazati hrabrost i mudrost, kada je trebalo žrtvovati se i sopstveni život rizikovati zarad opšteg dobra – patuljak Barbut Riđobradi i vila Gaja Brezana su pokazali svoju posebnost i veličinu.

Milošu rad sa decom nije stran. Udruženje ljubitelja fantastike Ordo DracoNiš, čiji je član, u sklopu radionice kreativnog crtanja i pisanja pomoglo je talentovanim niškim osnovcima da napišu, ilustruju i objave zbirku priča Vilin-pero Drakonije, a potom im se svesrdno pridružila u njenoj promociji. Niški pisci i ljubitelji fantastike super su organizovani, sjajno rade i još bolje se zabavljaju, a imaju čak i vešticu u svojim redovima. Zato smo bili vrlo uzbuđeni što ćemo se družiti.

Na pitanje šta nam treba za radionicu, naš mladi učitelj je odgovorio – papiri, olovke i deca. Tako je i bilo, papire i olovke nije bilo teško nabaviti, a kako se ispostavilo, ni decu. Učiteljica drugog razreda OŠ "Svetozar Marković - Toza" dovela je svoj razred na radionicu i već tada je štand Prerazmišljavanja bio mali da ugosti sve učesnike, pa su nam organizatori ustupili binu do sledećeg zakazanog događaja.

Po Miloševom iskustvu, kada se osmisli junak priče se lako razvijaju i van radionice. Stoga, svim učesnicima dao je zadatak da odaberu vrstu, ime, osobine i moći svog junaka i da ga potom nacrtaju. Inicijalnu ideju da kod kuče dovrše zadatak tako što će obojiti crtež klinci su oduvali svojom zainteresovanošću i kreativnošću pa su sve završili za vreme radionice.

        Kada je došlo vreme da napustimo binu sjajni domaćini štanda Pokrajinskog sekretarijata za kulturu koji se nalazio tik do nje potpuno su ispraznili svoj prostor i ustupili nam ga do završetka radionice. Divan gest na kojem smo im veoma zahvalni.

Radionica se sjajno odvijala i počeli su da pristižu gotovi radovi. Sve lepši od lepšeg. Grupa dece je čak napravila porodicu junaka, sa istim prezimenom! Nošeni poletnošću mladih stvaralaca, spontano smo odlučili da na Novosadskoj razmeni knjiga koja će se održati u nedelju 5.5.2019. u Eđšeg– kulturnoj stanici izložimo njihove radove. Više detalja možete pročitati ovde, a ja vas pozivam da povedete klince na Prolećnu razmenu knjiga jer će biti izveden pilot program celodnevne animacije dece što znači da možete spokojno da zaronite u knjige.

Kruna uspešne i zabavne radionce bila je vest učiteljice da su deca sutradan, na Osmi mart, inspirisana radionicom, opisala i nacrtala svoje majke, a kako smo mi dočekali i proslavili taj praznik pisaću vam u sledećem tekstu. Čitamo se!

U Svilari sa Stefanom Janjićem

Odmah ću vam reći – Ništa se nije desilo! I bilo je tako super!

Stefan Janjić jedan je od onih ljudi koje ne znate kako da predstavite (trebalo mi je nemalo sati da dođem do ove rečenice). Stoga sam rešila da, poput vežbe iz novinarstva u kojoj smo učestvovali na promociji, iz različitih perspektiva prikažem veče u kojem sam uživala.

                                                   

Roman Ništa se nije desilo svoj život je započeo kao nacrt kojim je Stefan konkurisao za NIN-ovu književnu stipendiju. Žiri u sastavu Filip David, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Vladislava Gordić Petković i Dragan Jovićević izdvojio je dva sinopsisa i oba nagradio stipendijom. To je nagrada na koju je Janjić najponosniji, ne zbog prilike da objavi svoju knjigu, već zbog priznanja kvaliteta od strane tako značajnih imena. Knjiga je objavljena u izdanju Matice srpske, a tiraž od 300 primeraka rasprodat je za dve nedelje i mahom otišao u ruke Stefanove porodice, prijatelja, poznanika i nekoliko srećnika koji su za svoj primerak uspeli da se izbore (saznali smo da su neki nežni cvetići pribegli otimačini, čak!). To je za posledicu imalo nedovoljno širok i raznovrstan čitalački krug pa su pitanja koja je publika na promociji postavljala o efektu knjige na čitaoce ostala nedovoljno odgovorena. To će se uskoro promeniti pošto su prste umešali oni koji su baš, baš, baš želeli da je sa drugima podele, pa će krug nastaviti da se širi. Najpre su se udružili u nastojanjima da joj udahnu novi život, a potom i u njenom predstavljanju publici koja se okupila u Svilari te večeri.

Katarina Kostić, nežni cvetić ranije pomenut, napisala je kritiku romana i na sva zvona objavila da se pojavila knjiga koja će vas pokvariti za sve druge. Jednom uhu podešenom da hvata fine frekvencije posebno je skrenula pažnju na strujanja iz Novog Sada i tako je knjiga svog drugog izdavača pronašla u Banjaluci. Boris Maksimović, urednik izdavačke kuće Imprimatur, za knjigu kaže da predstavlja sam vrh savremene srpske književnosti, a njemu je, zamislite, stigla na mejl! S obzirom na to da, kako kaže, naši ljudi više pišu nego što čitaju, ovakvi pronalasci su pravo blago za nekog ko je osnovao izdavačku kuću rešen da kvalitetnom štivu perspektivnih mladih autora raskrči put do čitalaca.

Iznanađenje večeri, kako za publiku tako i za organizatore, bila je Nataša Niškanović, Stefanova drugarica sa fakulteta, koja je, koristeći se pitanjima zabranjenim pravim novinarima, udahnula svežinu ovakvoj vrsti okupljanja i, iz ugla bliskog prijatelja i prve čitateljke, demistifikovala autora. Ovaj potez uneo je i notu humora u razgovor.

Stefan na prvi pogled deluje skromno i stidljivo, kao da mu je neprijatno zbog činjenice da mu sve dobro ide. Kada počne da govori, na površinu izbija samouverenost proistekla iz znanja, prikazana u najboljem maniru vaspitanja. Što bi se reklo – milina slušati.

        Svilara je bila puna, a domaćini pravi, rešeni da ugode i prikažu plodove zajedničkog rada. Voditeljka programa dobila je volonterku, a volonterka direktan uvid u realizaciju događaja, i navijam da ovakvo sitcanje dragocenog iskustva postane praksa.

Kada razgovor vode izuzetni mladi ljudi, među kojima vlada međusobno poštovanje i naklonost, on može da se razvija samo u jednom smeru, na opšti užitak okupljenih.

Roman je opisan kao vežba iz empatije. Smešten u ratni sukob nama blizak, jer autor je odlučio da sukob ne izmesti drugde već stoički podnese pogrešna tumačenja nošena neznanjem i predradusama, ipak nije roman o ratu.

Katarina kaže da roman ne nudi odgovore već alate koji će vam pomoći da postavljate pitanja. Boris kaže da je o ratu pisao i ko treba i ko ne treba, a Stefanu je pošlo za rukom da čačne u najosetljivije polje i ni o koga se ne ogreši. O knjizi su pisali oni koji su je pročitali, te se neću na njoj zadržavati. Ko želi da pročita njihove utiske, može ih pronaći na Goodreads-u.

Poput onih u romanu, svakodnevne primere fabrikovanih vesti (a čini se da samo takve postoje) kao urednik FakeNews Tragača, Stefan sa timom sposobnih mladih ljudi razotkriva i prezentuje javnosti. Ovaj portal preporučujem kao izbor za prelistavanje dnevne štampe jer vam pruža uvid u ono što se zaista desilo (ili nije). Jer efekat koji se želi postići tako prljavom kontaminacijom mozgova, na svu moju žalost, ne izostaje.

Dezinformacija ostaje dezinformacija čak i kada se onome koji ju je stvorio doda „in memoriam“.

Nakon što se završio glavni deo događaja, izmešali smo se i usledila je kupovina i potpisivanje knjiga, upoznavanje, razmenjivanje utisaka i sticanje novih drugara. Bilo je tu i onih na specijalnom poslanju, trebalo je nabaviti neku knjigu nekog mladog novosadskog pisca, deca su insistirala, ali deca nisu računala na to da će morati da čekaju svoj red za čitanje.

Kako to obično biva, grupa najupornijih druženje je nastavila u kafani, produbljujući razgovore i sležući obilje prijatnih utisaka koje je ova promocija donela. Sada možemo preći na glavno jelo – knjigu koju smo svi toliko čekali!

Čitamo se! 

Fotografije sa promocije možete pogledati ovde.

Ketrin Arden i Dibidus u Novom Sadu

Šta jedna prosečna Teksašanka može da uradi što bi je odvelo pisanju zasnovanom na ruskim bajkama i slovenskoj mitologiji? Ne znam za prosečnu, ali ova izuzetno zanimljiva mlada žena počela je čitajući ruske bajke. Imala je omiljenu knjigu koju je čitala dok je nije, kako kaže, pokvarila. Vođena ciljem da studira jezike i postane prevodilac u UN, provela je godinu dana u Moskvi upoznajući sve ono što Rusija jeste. Koledž ju je odveo u Vermont, pa opet u Rusiju, i kada ju je iscrpela zima otišla je na Havaje i zaposlila se na farmi kafe. Zaokret u karijeri na koji bi svaki roditelj bio ponosan. Kako je nova zen karijera ostavljala mnogo slobodnog vremena, odlučila je da piše. Devojčica iz komšiluka, Vasilisa, postala je Vasja i povela bajkovitu priču o fantastičnom svetu slovenske mitologije. Priču koja je sada pred nama u svom konačnom izdanju. 

Naravno, nije išlo tako glatko. Ketrin nije znala kako se piše knjiga, pa je jednostavno pisala. Najpre je smislia početak i kraj, a potom su se nizali likovi i događaji.

Fino zagrejana, otišla je u Francuske Alpe (ne šalim se, u sred Alpa), gde je godinu dana radila kao asistent profesora, i usput dogurala do prvog nacrta knjige. Na Havaje se vratla rešena da se ozbiljno pozabavi svojom karijerom, dobila je licencu za rad u tržištu nekretnina i bacila se na posao. I onda je dobila ugovor za knjigu. Toliko o Havajskoj karijeri.

       Rad na knjizi tek je trebalo da počne, a trajao je čitave tri godine. Imala je veliku grešku koja je mogla biti ispravljena potpunim odbacivanjem jedne polovine, i ozbiljnom preradom druge. Od sedam izdavača zainteresovanih za knjigu, šest je predlagalo jedan način da se to uradi, dok je sedmi predlagao drugi. Zaključivši da je sedmi ili genije ili ludak, odlučila je da posluša njega. Razlog je jednostavan – bio je dovoljno hrabar da misli drugačije.

       Počela je da živi od pisanja. Mogla je da piše bilo gde. Ne moram ni da vam pričam – odlučila je da putuje. Pisala je u parkovima, kafeima i bibliotekama, doživela čudesne avanture i u stvarnom i u izmaštanom svetu, i napunila kofer koji je bilo vreme raspakovati. Okolnosti su odredile da to bude u Vermontu u kojem je našla svoje mesto i svog princa. Sada zajedno putuju svetom deleći uzbudljivu životnu priču koja je iznedrila „Sagu zimske noći“!

       U okviru promocije trećeg i finalnog dela sage, autorka Ketrin Arden dogovorila je posetu Hrvatskoj u saradnji sa izdavačkom kućom Mitopeja. Oni su se pokazali kao pravi drugari pa su to podelili sa Dibudusom i pomogli da i mi dobijemo priliku da je upoznamo. Očas posla organizovane su promocije u Beogradu i Novom Sadu. Jeiij.

       Isprva, nisam znala o čemu se radi. Nisam čitala prve dve knjige pa nisam sa nestrpljenjem iščekivala nastavak. Obratila sam pažnju tek kada me je knjiška vila zamolila da joj ulovim to blago pošto će ona biti na važnom poslanju granicama daleko. Onda sam se setila prve knjige, njenih neverovatnih korica i odluke da sačekam da se trilogija kompletira. Ta-da!

       Tako sam prvi put bila u Svilari. Ne i poslednji! Jelena i Ketrin su vodile vrlo informativan, prijatan, zanimljiv, duhovit, jezgrovit... (mogu ja ovako do sutra) razgovor. Jelena iz ugla izdavača (magacionera, vozača... #onewomanarmy), Ketrin iz ugla pisca. Proces stvaranja knjige kompleksan je i dug. Ispunjen je pitanjima – šta želite da kažete, koju poruku da prenesete, koliko želite da se udaljite od stereotipa, a koliko da ih prigrlite. Odgovori na njih već su određeni vašom ličnošću, samo treba da ih otkrijete. Zahvaljujući svemu što su te večeri izrekle, znam da će se ovo ulaganje višestruko isplatiti.

       Saznala sam mnogo zanimljivosti vezanih za ono što je autorka ugradila u svoje knjige pa će čitanje biti za toliko sadržajnije. Saznala sam kako je izgledao proces nastajanja, koliko je rada i samoizgradnje bilo potrebno, koliko je velika i važna uloga izdavača. Dibidus pokazuje sve znake potrebne da postavi standarde kvalitetnog izdavaštva kod nas i svom snagom navijam da tako bude. I našim mladim piscima potrebno je da svoja dela stvaraju uz stručno vođstvo onih koji odluče da budu ta figura. Tako potencijal koji tek naslućujemo može doživeti svoj puni sjaj.

       Nakon nagradne igre i pitanja publike, usledilo je potpisivanje knjiga i druženje koje je trajalo dok nas nisu poterali napolje. Pa smo nastavili napolju. Tu je bila i divna Marina Marinush koja je ilustrovala magične korice za prvu knjigu i tako postavila standard, drugarice knjigoljubiteljke i drugari stripoljibitelji, društvo koje je druženje moralo da prekine, ali se opiralo vođeno dobrom energijom i željom za još. Nadam se da će biti prilike i za to. Do tada, čitamo se!

Najbolji čovek na svetu

Ona je Belka. Nadimak je dobila zbog potpuno bele kose što je zamenila ugljenocrnu sa kojom se rodila. U periodu transformacije podsećala je na dalmatinca. Prozračna put upotpunila je utisak beline, a njena umiljatost postarala se da joj se nadimkom ujedno i tepa.

Oreol blistavosti koji ju je okruživao krio je u sebi pravog đavolka. Borac od samog začeća, četvrto dete kome se niko nije nadao i čija je egzistencija bila pod velikim znakom pitanja, izborila se za svoje bitisanje na ovom svetu i onda nastavila borbu za sve što je ikada poželela, bez obzira na to koliko njene želje imaju utemeljenja u realnosti. To je rezultovalo detetom koje je „da ga pojedeš” i „da skreneš” istovremeno.

Saveznika je pronašla u bratu koji je nepunu godinu stariji od nje i sa kojim je, ruku pod ruku, išla iz jednog nestašluka u drugi. Ne moram vam reći ko je bio njihov večiti inicijator. Ipak, kontrast je postojao i u njenoj ličnosti. Nežnost koju je spoljašnost oslikavala smestila se u emotivnost zbog koje nije bila sposobna da o kakvim značajnim temama razgovara bez suza. Veština kojom još uvek ovaladava. Tako je, naizgled, nije zanimalo šta ko ima da kaže o njenim nestašlucima, ali je sve rečeno duboko emotivno proživljavala. A svi su imali nešto da kažu, to je prosto normalno. Svi. Osim njega.

Njegova uloga je bila drugačija. Njegova misija je bila da VOLI. Bezrezervno, bezgranično, bezuslovno. U svakom pogledu, svakoj reči, svakom gestu, iz njega je izvirala iskljčivo LJUBAV. Uvek i jedino to, nikada ništa drugo. Nijedna reč koja bi u njoj izazvala bilo šta osim apsolutne ispunjenosti srećom, razumevanjem, prihvatanjem, potvrdom da je najdivnija na svetu, upravo takva kakva jeste, sa svim svojim nesavršenostima i uprkos svim nestašlucima. Kao da je svaka glupost koju napravi baš ono što je čini najdivnijim bićem. Najbolji čovek na svetu bio je njen deda.

Oko njih stvorila je mehur. O životu koji je vodio van njega povremeno je saznavala razne stvari – o školovanju, karijeri, prijateljima, interakciji sa drugim ljudima, ali iako je sve to bilo lepo, nije bilo važno za prostor u kome su oni obitavali. On je bio sazdan od ljubavi i njemu su bili samo njih dvoje deleći ljubav i ukrašavajući je nežnošću, poljupcima, pogledima satkanih od ponosa i sreće. I tako čitav život. Tj. 33 godine koje su imali  na raspolaganju. Kao klinka provodila je čitave raspuste na selu. Zavolela je prirodu naspram urbanosti prestonice u kojoj je živela, uživala je sa babom u kuvanju, zalivanju bašte, vođenju koze na ispašu, i sa dedom u njegovoj čarobnoj radionici prepunoj raznih alata u kojoj je stvarao svoju magiju. Njegova magija sastojala se u dopravljanju svega što ga okružuje. Svaka stolica dobila je neku potporu, neku krivinu koja upotpunjuje užitak sedenja u njoj, svaka drvena kapija dobila je mehanizam za lako otvaranje i samostalno zatvaranje – sve je bilo podređeno uživanju. U hladovini stoletnog oraha napravljen je sto na kojem se tokom celog leta i jelo i pilo, a odmah pored nalazio se čitav asortiman ležaljki i ljuljaški. Planinsko selo nije imalo reku pa bi deda iznosio kadu nasred dvorišta i od nje pravio brčkalište za decu. Uživla je u sitnim radostima, udovoljavanju svim njenim željama, i konstantoj obasutosti ljubavlju. Sa godinama, odlasci na selo su se proredili, ali njihova ljubav ostala je ista. Njihova interakcija nepromenjena. Ona je uvek bila njegova Belka, a on uvek njen deda Bogi.

Onda su došle pozne godine njegovog života. Iz jedne u drugu, sve je teže preguravao zimu. Dok, konačno, jednu nije uspeo da pregura. Bolest koja ga je savladala najpre ga je vezala za krevet, oduzevši mu moć govora, sposobnost funkcionisanja na svim nivoima. Ali nije mu narušila ljubav. Kada ga je prvi put videla u novim okolnostima, bilo mu je vrlo loše, nije bio svestan. Pod temperaturom, samo je uspevao da ukrade vazduh i povremeno zastenje. To ju je potpuno skrhalo. Danima ju je bolela duša, nije uspevala da pronađe leka. Napisala mu je pismo. Slabo je pomoglo. Onda je ponovo otišla njemu. Ovoga puta bilo je sasvim drugačije. Iako nemoćan da bilo šta kaže, bio je potpuno svestan, i potpuno je vladao moćima koje su krasile njihov mehur. Njegovo izmučeno i mršavo telo nije ga sprečilo da joj šalje poljupce, da se sa njom smeje i da pruža ruku da je pomiluje. Ona ga je ljubila sve vreme. Mazila ga je iako su je bolele kosti i koža koje je osećala pod prstima. Uspeo je da zadrži savršen skor – da joj nikada ništa osim ljubavi ne pokaže.

A onda je otišao. Morao je, njegovo vreme je došlo. Doživeo je lepe godine, čak 89, i iza sebe ostavio četvoro dece, desetoro unučadi i sedamnaestoro praunučadi! Svi živi i zdravi, svi okupljeni oko njega do samog kraja. Nega kakvu su mu pružili dostojna je veličine njegove duše. A njegova ljubav usađena u sve njih. I trajaće večno.

Bogi, pokazao si mi da je moguće biti sazdan od ljubavi. Pokazao si mi da je moguće isključivo nju pružiti drugima. Ponosna sam što si bio baš moj deda i što su tvoji geni utkani u moj genetski kod. Ponosna sam na nasleđe koji si mi ostavio i uvek ću se truditi da i drugima prenesem tu plemenitu mudrost najboljeg čoveka na svetu! A ljubavi si mi ostavio dovoljno za tri života. Volim te, Bogi, ti si moja duša!

Tvoja Belka