Festival epske fantastike - Dom omladine Beograda

Pre nekoliko dana, u Domu omladine Beograda, održan je Festival epske fantastike. Kao i svake godine, najavljeno je mnoštvo zanimljivih dešavanja, ali moje vreme je bilo vrlo ograničeno pa sam uspela da prisustvujem samo jednoj tribini: Srpski pisci u epskoj fantastici. S obzirom na to da sam većinu predstavljenih knjiga pročitala i sa njihovim autorima o njima diskutovala, moje prisustvo je imalo za cilj pružanje podrške i druženje sa piscima čije knjige okupiraju moje misli poslednjih par godina. Ipak, jedna „nova“ knjiga uspela je da osvoji moju pažnju i probudi interesovanje tako da je, uz slast, završila u mojim rukama i to pravo iz ruku njenog tvorca, sa mastilom u posveti koje se još uvek sušilo. Više o tome u nastavku.

Nikada mi nisu sve knjige na broju.

Piscima čije je učešće najavljeno, pridružio se deo Karavana fantastike te je, još jednom, do izražaja došla podrška koju mladi književnici pružaju jedni drugima, a to je nešto što me posebno raduje.  Složili smo se da ono „epskoj“ u nazivu tribine nije i ne mora biti isključivo. Tako je sastav družine izgledao ovako: Dimitrije Stevanović (Ime vatre, Trubadurova svita (recenzija ove knjige stiže uskoro)), Duško Blagojević (Duhovi rata i Nevidljivi grad), Nebojša Petković (trilogija Poslednji grad), Nemanja Jovanov (Belina), Ivan Branković (Prometejev dnevnik i Projekat Herkules) i jedina dama koja je učestvovala, ne i jedina koja ume da piše fantastiku, Milena Stojanović (Petruški zmaj i Zov krvi – prva dva dela trilogije Proročanstvo bogova). Na žalost, Zoran Petrović je bio sprečen da se pojavi, ali njegove knjige oživljavale su njegovo prisustvo (serijal Praznik zveri, znate već).

Marko Despot Miranović (moderator) i navedeni učesnici tribine 

       Nakon predstavljanja pisaca i njihovih dela, govorilo se o raznim temama - o originalnosti, klišeima, položaju žanrovske književnosti u odnosu na književnost glavnog toka (ovo mi već delije kao večita tema, glasam da je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade svojom pobedom zaključi) i sl. Mišljenja sam da se ne treba opterećivati tim temama. Kada bismo pozvali dvadeset pisaca i dali im istu postavku romana, svako bi napisao nešto drugačije. Ono što bi diktiralo tok priče svakog od njih je njihovo poimanje sveta, ličnost koju su gradili celog života i, naravno, kvalitet koji poseduju. Taj kvalitet će naći način da se pokaže i prokrčiće sebi put do srca čitalaca. Karavan fantastike je jedan od načina da se pisci približe publici, a i sam je tema slične rasprave – ko se toga prvi setio. U jednoj epizodi South Park-a, ustanovili smo da je sve što bi vam moglo pasti na pamet, Bart Simpson već uradio. Pomirimo se sa tim i pozdravimo one koji se i dalje trude da nešto postignu. Njihovo nadograđivanje na ono što je već urađeno je pohvala inicijalnog dela samo po sebi.

 

S leva na desno: Milena, Dimitrije, Irena i Aleksandar Tešić, Ivan,
Cvećka koja je dobila čast da drži Lilu – najpoznatiju fantastičnu kucu,
već iskusnu cosplayer-ku, Nemanja, Marko, Bojana, Nebojša i Duško

Na pitanje da li publika uspeva da pronikne u dublji smisao koji njihovi romani nose, Nebojša Petković je odgovorio da on nije imao na umu dublji smisao kada je pisao roman i gradio karaktere svojih likova, već je želeo da priču koju je izmaštao ispripoveda najbolje što ume, kroz što verodostojnije likove (dala sam sebi slobodu da svojim rečima prepričam njegove, nisam mnogo vična citatima). Ja sam kompleksnost i kvalitet njegovog pisanja prepoznala te mi je ta neverovatna dubina* jasno uočljiva. Tu dolazimo do malopređašnje poente da je ono po čemu se kvalitetni pisci izdvajaju već predodređeno njima samima. Njihova različitost je upravo ono što obogaćuje ponudu i dodaje boje fantastičnom spektru. Ne moraju svi biti filozofi ili literarni majstori, ali dobro je kada svoje umeće uspeju vešto da utkaju u knjigu i kada da ga nadograđuju. Onaj ko nema šta da ponudi u tom smislu, neće dugo ni opstati. Naravno, ima i nedostataka. Nije realno očekivati vrhunske domete u prvoj knjizi, ali svako od nas svojim zapažanjima, pitanjima, interesovanjem, može da doprinese razvoju njihovog kvaliteta. A kvalitet zaista postoji. Branković, recimo, gradi takvu dinamiku da vas uzbuđenje drži od prve do poslednje rečenice, dok su mu opisi sažeti, a vrlo živi. Dimitrije kroz urnebesne situacije u koje stavlja svoje junake pravi ozbiljnu društvenu kritiku i tako dalje. Primera je puno, prostora za napredak još više. 

*Poslednji grad konačno pronalazi put do moje biblioteke, 

sa sve neverovatnom posvetom. Ovaj divni ključ – obeleživač

 stranica je poklon iznenađenja od mog druga Marka,

 kojim mi je začinio već sjajno veče

Dubinu razmišljanja uspela sam da naslutim i u par rečenica koje je izrekao Nemanja Jovanov pa smo tako došli do romana koji sam pomenula na početku: „Belina“. Osmišljena kao priča koja će biti ispričana kroz tri knjige, najpre je ponovo probudila moju fascinaciju pojavom trilogija u epskoj fantastici (mislim, razumem ja da se ne može čitav svet izmaštati i izgraditi u samo jednoj knjizi, ali zašto uvek tri?! Kakvu silu u sebi nosi taj magični broj? I dokle, bre, više te trilogije?), a onda je usledilo ono što je probudilo moje interesovanje – ne, nije u pitanju klasična trilogija, ovo je jedan događaj, priča o nastanku čovečanstva, ispričan iz tri ugla – ženskog (prva knjiga), muškog (druga) i svevišnjeg entiteta – roditelja čovečanstva (treća knjiga). Zvuči zanimljivo, zar ne? Ako je suditi po načinu na koji njen tvorac gleda na čovečanstvo (iz mog vrlo skromnog zavirivanja u isti), trebalo bi da probudi mnoga razmišljanja, što je upravo ono čemu se nadam od susreta sa knjigom. S obzirom na to da je konačno dospela u moje ruke, uskoro ćemo i to saznati.

 Noviteti u mojoj riznici

Ovo je bila dobra podloga za dalje produbljivanje razgovora, ali vreme leti dok se zabavljaš tako da nas je ključ u bravi sale Amerikana naveo da polako zaključimo tribinu. Ovakvi skupovi su sjajna prilika da se dođe do kvalitetne interakcije između pisaca i čitalaca te ne bi bilo loše da se izvrše neke modifikacije. Na primer, moglo bi se manje vremena potrošiti na predstavljanje knjiga (na Festivalu epske fantastike većina je upoznata i sa piscima i sa njihovim romanima), a vreme upotrebiti za razmenu mišljenja i diskusije koje će pružiti prostora da se iznesu stavovi i razmišljanja koji će, bolje od bilo kakve postavke i radnje romana, privući nekoga da pročita baš to što je taj pisac napisao.  

Sada ću se vratiti onome zbog čega sam i otišla na Festival – druženje! Kratko, ali slatko. Gore navedenu fantastičnu ekipu, dopunili su Tešići (Irena i Aleksandar), kolega knjigoljubitelj Marko (desio se dugo iščekivan susret epskih razmera), moja draga sestra Bojana i ja, pa je usledio događaj koji smo svi čekali, ispijanje zanatskog piva u obližnjem kafiću uz veliku kriglu prijatnog razgovora. Što bi rekao Čak Palahnjuk (čisto da pokrijem onu opasku o vičnosti citatima): „Nothing of me is original. I am the combined effort of everyone I've ever known.“ Srećna sam što u izgradnji moje ličnosti učestvuju ovakvi ljudi.

U svom prirodnom okruženju

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.