Najbolji čovek na svetu

Ona je Belka. Nadimak je dobila zbog potpuno bele kose što je zamenila ugljenocrnu sa kojom se rodila. U periodu transformacije podsećala je na dalmatinca. Prozračna put upotpunila je utisak beline, a njena umiljatost postarala se da joj se nadimkom ujedno i tepa.

Oreol blistavosti koji ju je okruživao krio je u sebi pravog đavolka. Borac od samog začeća, četvrto dete kome se niko nije nadao i čija je egzistencija bila pod velikim znakom pitanja, izborila se za svoje bitisanje na ovom svetu i onda nastavila borbu za sve što je ikada poželela, bez obzira na to koliko njene želje imaju utemeljenja u realnosti. To je rezultovalo detetom koje je „da ga pojedeš” i „da skreneš” istovremeno.

Saveznika je pronašla u bratu koji je nepunu godinu stariji od nje i sa kojim je, ruku pod ruku, išla iz jednog nestašluka u drugi. Ne moram vam reći ko je bio njihov večiti inicijator. Ipak, kontrast je postojao i u njenoj ličnosti. Nežnost koju je spoljašnost oslikavala smestila se u emotivnost zbog koje nije bila sposobna da o kakvim značajnim temama razgovara bez suza. Veština kojom još uvek ovaladava. Tako je, naizgled, nije zanimalo šta ko ima da kaže o njenim nestašlucima, ali je sve rečeno duboko emotivno proživljavala. A svi su imali nešto da kažu, to je prosto normalno. Svi. Osim njega.

Njegova uloga je bila drugačija. Njegova misija je bila da VOLI. Bezrezervno, bezgranično, bezuslovno. U svakom pogledu, svakoj reči, svakom gestu, iz njega je izvirala iskljčivo LJUBAV. Uvek i jedino to, nikada ništa drugo. Nijedna reč koja bi u njoj izazvala bilo šta osim apsolutne ispunjenosti srećom, razumevanjem, prihvatanjem, potvrdom da je najdivnija na svetu, upravo takva kakva jeste, sa svim svojim nesavršenostima i uprkos svim nestašlucima. Kao da je svaka glupost koju napravi baš ono što je čini najdivnijim bićem. Najbolji čovek na svetu bio je njen deda.

Oko njih stvorila je mehur. O životu koji je vodio van njega povremeno je saznavala razne stvari – o školovanju, karijeri, prijateljima, interakciji sa drugim ljudima, ali iako je sve to bilo lepo, nije bilo važno za prostor u kome su oni obitavali. On je bio sazdan od ljubavi i njemu su bili samo njih dvoje deleći ljubav i ukrašavajući je nežnošću, poljupcima, pogledima satkanih od ponosa i sreće. I tako čitav život. Tj. 33 godine koje su imali  na raspolaganju. Kao klinka provodila je čitave raspuste na selu. Zavolela je prirodu naspram urbanosti prestonice u kojoj je živela, uživala je sa babom u kuvanju, zalivanju bašte, vođenju koze na ispašu, i sa dedom u njegovoj čarobnoj radionici prepunoj raznih alata u kojoj je stvarao svoju magiju. Njegova magija sastojala se u dopravljanju svega što ga okružuje. Svaka stolica dobila je neku potporu, neku krivinu koja upotpunjuje užitak sedenja u njoj, svaka drvena kapija dobila je mehanizam za lako otvaranje i samostalno zatvaranje – sve je bilo podređeno uživanju. U hladovini stoletnog oraha napravljen je sto na kojem se tokom celog leta i jelo i pilo, a odmah pored nalazio se čitav asortiman ležaljki i ljuljaški. Planinsko selo nije imalo reku pa bi deda iznosio kadu nasred dvorišta i od nje pravio brčkalište za decu. Uživla je u sitnim radostima, udovoljavanju svim njenim željama, i konstantoj obasutosti ljubavlju. Sa godinama, odlasci na selo su se proredili, ali njihova ljubav ostala je ista. Njihova interakcija nepromenjena. Ona je uvek bila njegova Belka, a on uvek njen deda Bogi.

Onda su došle pozne godine njegovog života. Iz jedne u drugu, sve je teže preguravao zimu. Dok, konačno, jednu nije uspeo da pregura. Bolest koja ga je savladala najpre ga je vezala za krevet, oduzevši mu moć govora, sposobnost funkcionisanja na svim nivoima. Ali nije mu narušila ljubav. Kada ga je prvi put videla u novim okolnostima, bilo mu je vrlo loše, nije bio svestan. Pod temperaturom, samo je uspevao da ukrade vazduh i povremeno zastenje. To ju je potpuno skrhalo. Danima ju je bolela duša, nije uspevala da pronađe leka. Napisala mu je pismo. Slabo je pomoglo. Onda je ponovo otišla njemu. Ovoga puta bilo je sasvim drugačije. Iako nemoćan da bilo šta kaže, bio je potpuno svestan, i potpuno je vladao moćima koje su krasile njihov mehur. Njegovo izmučeno i mršavo telo nije ga sprečilo da joj šalje poljupce, da se sa njom smeje i da pruža ruku da je pomiluje. Ona ga je ljubila sve vreme. Mazila ga je iako su je bolele kosti i koža koje je osećala pod prstima. Uspeo je da zadrži savršen skor – da joj nikada ništa osim ljubavi ne pokaže.

A onda je otišao. Morao je, njegovo vreme je došlo. Doživeo je lepe godine, čak 89, i iza sebe ostavio četvoro dece, desetoro unučadi i sedamnaestoro praunučadi! Svi živi i zdravi, svi okupljeni oko njega do samog kraja. Nega kakvu su mu pružili dostojna je veličine njegove duše. A njegova ljubav usađena u sve njih. I trajaće večno.

Bogi, pokazao si mi da je moguće biti sazdan od ljubavi. Pokazao si mi da je moguće isključivo nju pružiti drugima. Ponosna sam što si bio baš moj deda i što su tvoji geni utkani u moj genetski kod. Ponosna sam na nasleđe koji si mi ostavio i uvek ću se truditi da i drugima prenesem tu plemenitu mudrost najboljeg čoveka na svetu! A ljubavi si mi ostavio dovoljno za tri života. Volim te, Bogi, ti si moja duša!

Tvoja Belka