Kosingas - Aleksandar Tešić

Do pre nekoliko godina čitala sam većinom strane pisce, a knjige nisam kupovala već ih pozajmljivala, što iz biblioteke, što od prijatelja od kojih sam i dobijala preporuke za čitanje. Čitala sam razne žanrove, ali uvek naginjala ka, omiljenoj mi, fantastici. Jednoga dana, spremajući se za dugu vožnju autobusom, a na preporuku moje drage Milene, iz biblioteke sam pozajmila Kosingasa. Već tamo mi je jedna žena razvukla kez preko celog lica i rekla: „Divan izbor, uživaćeš.“ Samo što me nije zagrlila i izljubila. Tada mi je njena reakcija bila čudna, a sada mi je, već, potpuno jasna. Kada je vožnja krenula, reših da bacim pogled na knjigu pre nego što izađemo na auto-put, a onda nadoknadim propušteno spavanje. Već posle tridesetak strana bilo je jasno da od spavanja nema ništa. Ni tokom vožnje ni nakon nje jer knjigu nema šanse da ispustim dok je ne pročitam od korice do korice. Tako sam zaplovila u svet domaće fantastične književnosti.

Foto - Nemanja Jovanov

Srpska mitologija, na moje veliko oduševljenje, može parirati najpoznatijim svetskim mitologijama, a, usudila bih se da kažem, od većine je čak i bolja. Ipak, za mnoge od nas je to potpuno neistražena teritorija. Božanstva poput Peruna, Svaroga, Strahora, Mokoše, Morane, bića kao što su psoglavi, todorci, vile, veštice, suđaje, patuljci, mađionici, zmajevi, ale i čitavo mnoštvo drugih, podjednako zanimljivih i značajnih, čine našu bogatu srpsku mitologiju. Njihovo otkriće je za mene predstavljalo pravu riznicu čudesa, toliko blisku mom srcu jer, za promenu, pripada meni i mom nasleđu.

Srbija, leta gospodnjeg 6896. godine, tačno godinu dana pre Kosovskog boja. Pitate se po kom to kalendaru? Po Srpskom kalendaru koji je, kao zvanični kalendar, uveo Sveti Sava još u 13. veku i koji se koristio sve do 19. veka. U tom periodu, sve je datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture.

Fotografija preuzeta sa interneta

Uporedo sa, već izvesnom, bitkom na Kosovu polju, sprema se još jedna, bitka od koje zavisi kakva će biti sudbina sveta, bitka dobra i zla. Mračne sile Ada i njihov gospodar Hromi Daba, nasuprot silama dobra koje predvode zmajeviti junaci viteškog Reda Zmaja na čelu sa Kosingasom, prvim među jednakima. Junaci zmajskog porekla rađaju se sa belegom na telu i ceo život se spremaju za borbe kojima obični ljudi nisu dorasli. Odlikuje ih junaštvo i viteštvo, izuzetna snaga, hrabrost, veština. Oni su knez Lazar, Miloš Obilić, Kosančić Ivan, Toplica Milan… i Ratnik iz Proročanstva Vatre, onaj koji će sprečiti sile zla da zavladaju svetom. Onaj čiji je identitet strogo čuvana tajna,  jer, čim bude otkriven, postaće imperativ ubiti ga pre nego što ispuni svoju sudbinu. On mora postati novi Kosingas i predvoditi konačnu bitku protiv hordi zla iz Ada. On je Marko Kraljević, junak koji ne trpi nepravdu, hrišćanin koji ne veruje u ale i bauke, vile i zmajeve, koji veruje u svoj mač i svoga konja i popuno je nesvestan svog zmajskog porekla. Ni ne sanja da postoji vila Ravijojla. Sastaje se sa knezom Lazarom i kosingasom Gavrilom, u podnožju Đavolje varoši i život mu se okreće naglavačke. Saznaje da je sve u šta je verovao laž i zakoračuje u svet za koji je bio siguran da je izmišljen. Knez Lazar u narednih godinu dana mora da se spremi za bitku sa Osmanlijama, a Marko za bitku sa silama zla. Njegov vodič i učitelj je kosingas Gavrilo i njih dvojica kreću u avanturu kroz magičnu prirodu naše divne zemlje. Obilazeći sela, upoznaju nas sa načinom života, običajima, verovanjima i nedaćama ljudi koji po selima žive i vode nas pravo u centar našeg kulturnog nasleđa. Prikazuju nam tranziciju iz stare vere u hrišćanstvo i običaje koji su se zadržali, a koja crkva nastoji da iskoreni. Mnoge ne može pa ih prilagođava i usvaja, ali neki su toliko surovi da se moraju iskoreniti pa makar i silom. Kosinagas Gavrilo tu igra važnu ulogu u harmonizaciji dva sveta.

Mišljenja o Kosingasu su, po prirodi stvari, podeljena. Vodi se polemika o sličnosti sa Gospodarom prstenova – imamo ljude, zmajeve, vilenjake, patuljke… i diskutuje koliko je to dobro ili loše. Ja sam mišljenja da se uopšte ne treba baviti takvim poređenjima. Ono što nam Kosingas pruža mnogo je značajnije od zabave uz čitanje. Otkrivajući taj svet upoznajemo se sa onim što nas određuje kao narod i što nas je izgradilo kroz generacije. Neguju se vrednosti koje su u današnje vreme mahom izgubljene – poštenje, poštovanje, junaštvo, rodoljublje, požrtvovanost. Jednom rečju, viteštvo. Vrednosti koje treba ponuditi današnjoj omladini nasuprot onome što im se svakoga dana servira.

Moj otac je odrastao na selu i čitave raspuste smo provodili tamo. Selo je podno Đavolje varoši, i legendi je bilo na pretek, a on je uživao da nam ih priča. Odrastala sam uz učenje seoskih igara, pravljenje igračaka, poštovanje narodnih običaja uz objašnjenja o njihovom poreklu i značenju i, naravno, uz mnoštvo priča. Na primer, onu čuvenu od 7 km peške do škole kroz sneg do pojasa (uzbrdo u oba pravca!). Čitajući Kosingasa osetila sam neverovatnu vezu sa svojim narodom i našom prošlošću. Probudilo mi se interesovanje za našu istoriju koju sam uvek na silu učila u školi. Period istorije koji danas najbolje poznajem je upravo onaj koji pokriva Kosingas saga – od cara Dušana do despota Stefana. To smatram jednim od najbitnijih efekata Kosingasa, ne samo da sam se upoznala sa vladarima i najvećim junacima tog vremena već i sa prilikama tog doba uopšte, međusobnu povezanost vlasti, vlastele, crkve i naroda, kao i povezanost sa ostalim zemljama sveta. Ono za šta škola nikada nije uspela da me zainteresuje. Tu je i umetnost koja je imala fantastičan razvoj i živela svoje najbolje godine, ne samo književna ili likovna već i umetnost ratovanja. O mitologiji i narodnim običajima i predanjima već sam govorila. Tu je i maestralan stil pripovedanja koji mi u potpunosti odgovara. Građenje rečenica je na visokom nivou, njihovo nizanje u roman taman kako treba, a lektura takva da ne razvejava čarobne niti ispletene magičnim pripovedanjem. Istraživanje je izuzetno obimno i temeljno, a možemo pretpostaviti koliko je to mukotrpan posao kada se ima u vidu kako se naša istorija beležila i izučavala.

Ipak, najveći značaj vidim u činjenici da me je okrenuo srpskoj književnosti i otkrio mi svet za koji nisam bila svesna da postoji. Razvoj naučno fantastičnog žanra je u povoju i odlikuje ga velika raznovrsnost. Poslednjih par godina retko se desi da pročitam knjigu nekog stranog pisca, a čitam sve domaće što mi padne šaka. Postoji puno mladih pisaca koji vredno rade i koji imaju šta da ponude. Neki se izdvajaju, neki mi više odgovaraju od drugih, ali u svim knjigama uživam, srećna zbog činjenice da u svom dvorištu mogu pronaći nešto što volim i u čemu uživam. Njihovo je da pišu, a naše da čitamo i, po mogućstvu, kupujemo njihove knjige, kao i da dajemo svoje utiske i kritike i tako doprinesemo njihovom daljem razvoju i razvoju srpske književnosti uopšte.

Sigurna sam da postoji i nešto negativno na šta bi se moglo ukazati, ali, zbog prevelike ljubavi koja se rodila već posle tridesetak strana, ja nisam bila sposobna to da primetim. Možda u nekom od narednih čitanja. Kosingas zauzima posebno mesto u mom srcu i sada ja gledam one koji se upuštaju u ovu avanturu sa istim pogledom punim ljubavi kao i mene ona gospođa sa početka teksta.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije koje nisu potpisane, iz moje su riznice.

Zbirka priča "Vila Šatorica", autora Borisa Mišića

Među obiljem romana o kojima se priča, svoje mesto u žiži interesovanja izborila je jedna zbirka priča, sf/horor žanra. Njena upornost da se održi u tom društvu sve me je više fascinirala i mojoj znatiželji bilo je neophodno objašnjenje čime to odišu priče koje mogu parirati popularnosti romana. Konačno je zbirka dospela u moje ruke, i to pravo iz ruku njenog tvorca, pa je rešavanje misterije moglo da počne.

Borisove priče su me, blago rečeno, iznenadile. Na osnovu gore navedenog, očekivala sam kvalitet koji će opravdati tolike pozitivne kritike, ali ono što sam dobila nadmašilo je moja očekivanja. Priče su, uglavnom, inspirisane ratom, a začinjene fantastikom. Radnja se mahom odvija u dva podneblja, čarobnoj prirodi piščevog zavičaja i urbanoj sredini grada u kome živi. Oba krase njima karakteristične lepote i podjednako karakteristične strahote. Uz bića poput vila, Mračne kraljice, Senovitih, vampira, nekrštene dece... i mesta kao što je Vilindvor, putujemo stazama spoznaje i bavimo se temama koje su sve samo ne obične. Priče pozivaju na duboku psihološku analizu, razmišljanje o smislu postojanja, našem mestu u vremenu i prostoru, unutrašnjoj borbi, strahovima, nadanjima... Okreću nas sebi i suočavanju sa sopstvenim demonima. One su teške, crne, nose svu težinu besmisla rata, njegovog razaranja, uništavanja esencije čovekovog bića, ali, nasuprot tome, pružaju nam utehu i nadu, hrane nas saznanjem da ne moramo pobediti svoje demone već možemo naučiti da živimo sa njima u nekoj vrsti harmonije i da, kada tu bitku konačno ostavimo za sobom, možemo ponovo živeti, radovati se, nadati... biti srećni. Emocije koje bude su veoma intenzivne, a opisi zavičaja toliko nabijeni ljubavlju da ona prosto curi sa stranica i razliva se u žive slike onih predela koji u nama bude istu takvu ljubav i nostalgiju.

Ipak, nije sve sjajno. Zamerku nalazim u uredništvu i lekturi koji deluju kao da uopšte nisu ni rađeni. To u velikoj meri narušava dinamičnost priča i razbija magiju koju one pletu. Zbirka je objavljena u izdanju Društva za afirmaciju kulture - Presing iz Mladenovca i, iako pozdravljam rad sa mladim i perspektivnim autorima, ovaj propust smatram velikim jer veoma negativno utiče na ukupan kvalitet i ne pruža šansu objavljenim delima da zasijaju punim sjajem. To je nešto na čemu i sam pisac treba potencirati u budućnosti. Boris nam je najavio rad na svom prvom romanu i, ako se po jutru dan poznaje, biće itekako vredan pažnje jer onaj ko uspe da stvori toliku kompleksnost u samo nekoliko stranica jedne priče može razviti svoj pun potencijal u slobodi forme koju roman pruža. Ja ga sa nestrpljenjem iščekujem.

O autoru: Boris Mišić rođen je 06.05.1974. godine u Rijeci, Hrvatska. Detinjstvo i deo mladosti proveo je u Pećima kod Bosanskog Grahova, za koje tvrdi da su najlepše mesto na svetu. Od 1995. godine živi u Novom Sadu gde je i diplomirao na Pravnom fakultetu. Priče su mu objavljivane u zbirkama priča: „V – fantastične priče iz ravnice“ (izdavač NNK Internacional, Beograd), „Nešto diše u mojoj torti“ (izdavač Arete, Beograd), „Dvojnikov skok“ – Itrakonska zbirka (Pazin, Hrvatska), zatim u najpoznatijem srpskom časopisu za fantastiku „Znak Sagite“, u časopisu za folklornu fantastiku „Omaja“, u fanzinima „Emitor“ i „Raketla“, u zborniku radova „Volim da letim“ portala Helly Cherry, u elektronskim časopisima „Afirmator“, „Libartes“, „Argus Books Online Magazin“, na portalu blacksheep.rs, u časopisu za književnu fantastiku „UBIQ“ (Zagreb, Hrvatska), u časopisu „Marsonic“ (Slavonski brod, Hrvatska), u fanzinu „Erydan“ (Rijeka, Hrvatska). Ovo mu je prva samostalna zbirka priča. Trenutno radi na svom prvom romanu.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografija preuzeta sa interneta.

Praznik zveri 2 – Grehovi alijanse, Zorana Petrovića

Godina je 1332. Zamkom Elc ujedinjene vladaju tri porodice: Zlatni zmajevi, Srebrni lavovi i Bivolji rogovi, čineći troporodičnu alijansu, toliko jaku da su poslednji koji nisu pokoreni od strane nadbiskupa Aldvina i njegovih Snežnih demona. Još uvek. Na pragu smo prekretnice, zamak je pod opsadom već godinama, zalihe su na izmaku, a sa njima nestaje i moral unutar zidina. Došao je trenutak razrešenja, sazvan je ratni savet. Da li se pokoriti brojno nadmoćnijem neprijatelju koji ni u čemu ne oskudeva i sačuvati živote svih unutar zidina ili ostati veran svom bogu, veri i časti i boriti se do poslednjeg daha? Postoji i treća opcija koja garantuje pobedu, ali je njena cena stravična, njeni ratnici su nepobedivi, ali neupokojivi. Troporodična alijansa dogovara strategiju i kreće u konačnu borbu, ali, umesto ujedinjeni, svaka bira svoju stranu i svoju sudbinu, donoseći odluku čije će posledice oblikovati vekove koji slede. Posledice koje i danas prete da unište svet kakav poznajemo. Konačnom epilogu rascepa alijanse svedočićemo mi u 21. veku i to u srcu Beograda.

Ko je čitao prvu knjigu, Praznik zveri - Žeteoci, zna šta može da očekuje, a, za one koji nisu, reč je o multižanrovskoj sagi koja kombinuje elemente poznate istorije i mitologije sa piščevom raskošnom maštom i još raskošnijim stilom pripovedanja. Pisac nam, pored poznatih mitoloških bića, donosi mnoštvo novih i razvija jedinstvenu mitologiju kroz koju sjajno kombinuje krvne veze i ukrštanja raznih vrsta na, već postojeće, razgranato drvo života. Pored izmaštanih bića, imamo i mnoštvo bajalica, himni, izreka... svojevrsne poslastice iz mašte i pera pisca. Na to dodajte i specijalnu jedinicu policije, odred Arhangel, posebno obučen i opremljen za borbu sa, za običan narod, nezamislivim neprijateljem i sudar svetova i civilizacija može da počne.

Kao što sam već rekla, Zorana krasi fantastičan stil koji je svoju raskoš još više pokazao u atmosferi srednjeg veka. Prosto ne možete naići na jednostavnu rečenicu, prost opis letnje noći, sve zvuči kao poezija, svuda nežni narativ miluje vaše razdragano srce ili stravičan vrisak kida vaša izoštrena čula. Svaka rečenica je začinjena posebno odabranim začinom i, kao takva, ostavlja dugotrajnu aromu u vašim mislima. Zaista odiše posebnošću. Pored toga, radnja je vrlo dinamična i zanimljiva, vuče vas da nastavite sa čitanjem pa ćete se iz njenog stiska vrlo teško iščupati. To je priča o ljubavi, časti, požrtvovanosti, snazi ali i o izdaji, nemoralu, oholosti, iskonskom zlu i grozotama koje iz njega proizilaze. Prisutan je i humor, taman da vas malo opusti i rastereti, ima svega i sve je fino dozirano. Pisac sjajno kombinuje srednji vek sa današnjicom i pravi nam sasvim prirodne prelaze iz jednog vremena u drugo.

Napredak iz prve u drugu knjigu je opipljiv. Zoran je dobio sjajne kritike za prvu knjigu i nešto zamerki koje je, čini mi se, sve do jedne majstorski ispeglao u nastavku. To me je posebno oduševilo i treba služiti kao primer kako treba sazrevati uz interakciju sa svojom publikom. Portalibris, kao iskusan izdavač, pogotovo kada je fantastika u pitanju, doprineo je da se roman podigne na viši stepen kvaliteta i nadam se da će se taj trend održati i ubuduće. Sve u svemu, Praznik zveri uveliko krči svoj put ka samom vrhu domaće fantastične književnosti i pravo je zadovoljstvo svedočiti tom razvoju.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije preuzete sa interneta.