U knjižari, o knjigama, sa piscem

Krajem novembra u Novom Sadu gostovao je pisac Aleksanar Tešić, najpoznatiji po svom delu epske fantastike „Kosingas“, koji do sada broji osam knjiga, od deset koliko ih je u planu. Kosingas je sebi raskrčio stazu i do stripa, pa i radio-drame, te se na njima predano radi. Ali ne piše on samo epsku fantastiku. Pokazao nam je da se odlično snalazi pišući horor, sf satiru i, konačno, istorijski roman – koji je bio centralna tema večeri. Osnivač je izdavačke kuće „Strahor“ koja za cilj ima objavljivanje knjiga od značaja za srpsku istoriju, kulturu i književnost. O čemu smo razgovarali i kako smo se proveli možete pročitati u tekstu koji sledi.

Kažu ljudi (oni koji su se prevarili pa odrasli) da bajke ne postoje. Ja  znam kako stvari stoje. Kada sam se dokazala pred stvoriteljima magije, zbilo se ono što jedan ljubitelj knjiga može samo da poželi – razgovor sa omiljenim piscem o knjigama koje su ga učinile omiljenim. U omiljenoj knjižari u gradu.

Događaj je najavljen kao promocija Tešićevog novog romana Gorolom, ali zapravo je bio okupljanje uživalaca i poznavalaca njegovog rada, koji su dobili priliku da otkriju nešto novo, što o knjigama, što van njih. Interesovanje za razgovor bilo je na visokom nivou, a interakcija sa okupljenom publikom tekla prirodno, kao što su prirodne i teme koje smo načeli. Kažem načeli sa razlogom: odmah smo se složili da ih treba češće razrađivati.

Kako bismo ostali racionalni u razmišljanjima, publiku smo obogatili nepristrasnim, stručnim kritičkim facama, meni izuzetno bitnim i dragim, koje su se starale da ne posrnemo u slepo obožavanje već vodimo konstruktivan i sadržajan razgovor. Nadala sam se pojaviće se i aktivni pratioci i poznavaoci književnofantastične scene, ali njihovo prisustvo je izostalo što je prava šteta imajući u vidu koliko je ta scena zapravo mala i koliko je njen veliki činilac upravo Aleksandrar Tešić. Tome je možda doprineo moj romantizovan pristup organizaciji događaja, možda nedovoljno zvanična pozivnica (što ću svakako ispraviti u budućnosti, već krojim mejling listu), možda nešto sasvim treće, ali sigurno je da bi prisustvo takvih znalaca otvorilo nove perspektive i tako doprinelo kvalitetu razgovora. Direktna razmena znanja i razmišljanja najbolji je metod ličnog i književnog razvoja. Volela bih da nam nove knjige budu povod, a ne razlog za ovakva okupljanja.

Publici se tokom večeri pridružio strip-crtač Zoran Jovičić, čarobnjak koji je Kosingasu podario život u devetoj umetnosti. Ispričao nam je kako se uopšte to zbilo i kako napreduju radovi na nastavcima. Strip je produkt njegove ljubavi prema Kosingasu te je u njega uneo sve svoje umeće sa ciljem da što vernije prikaže prirodu, likove i događaje opisane u knjizi (pogotovo one koji su na njega ostavili najveći utisak). Do sada je objavljeno tri nastavka, od pet koliko će najverovatnije činiti adaptaciju prve knjige.

  

Razgovor smo započeli šetnjom kroz vrlo zanimljiv životni put Aleksandra Tešića. Prateći svog oca u diplomatskom radu, detinjstvo je proveo u Egiptu, Meksiku pa Francuskoj – tri potpuno različita sveta, da bi konačno došao na svoje – u Srbiju. Otud njegovo veliko poznavanje, razumevanje i poštovanje raznih naroda i njihovih običaja, kao i velika ljubav prema sopstvenom nasleđu.

Istraživač po prirodi, odmah po dolasku u Srbiju zaplovio je u svoju avanturu (zaplaninario je, da budem preciznija). Priče koje je slušao otkrivajući čarobnu prirodu naše zemlje tražio je po knjigama, a usput otkrivao čitavu riznicu čudesa. Za knjige se oduvek zanimao, kao što je oduvek i pisao, ali dugo nije imao priliku da se toj ljubavi ozbiljnije posveti. Kada je konačno uspeo, više nije bilo zaustavljanja. Knjige koje piše i objavljuje proizvod su njegove znatiželje i užitka u istraživanju, ljubavi prema pisanoj reči, a kaže da velikog udela ima i sreća, pošto uvek uspe da iskopa nešto zanimljivo. Tako umesto onog koji istražuje da bi pisao, imamo onog koji piše zato što je istraživao, i zato što ta bogata saznanja želi da podeli. Da bude zanimljivije, upakovao ih je u raznovrsne ukrasne kutije, pune uzbudljivih avantura. Ok, moram da upozorim, ima tu i materijala za noćne more, ali sve je to naše, domaće.

Usledila je šetnja kroz knjige koje ga okružuju. Najpre je pisao o životu u srednjovekovnoj Srbiji – državnom uređenju, položaju vladara, zapanjujuće dominantnom položaju crkve (element koji je u Gorolomu naglašen), narodu koji je podređen i crkvenoj i državnoj vlasti, međunarodnim odnosima i ratovima, ali prvenstveno o našoj bogatoj istoriji i mitologiji, na šta je stavio fokus oživevši epske junake i mitološka bića, od Marka Kraljevića do Hromog Dabe. Tako je nastala saga Kosingas, koju su u prvom naletu činile dve trilogije – Kosingas i Miloš Obilić. Pokrivaju period od vladavine cara Dušana do smrti kneza Lazara.

Iscrpljen pisanjem poslednje knjige druge trilogije, rešio je da sebi da oduška pa je napisao 2084, naučnofantastičnu satiru kojom nas upoznaje sa svojom distopijskom verzijom budućnosti, zasnovanom na kritičkim stavovima o načinu na koji ljudska rasa korača. Satirični segment ovog romana učinio ga je mojim omiljenim, uprkos fandomskoj zaluđenosti Kosingasom. Ovaj roman znalački je predstavio pisac Đorđe Bajić, pa ako želite da saznate da li je po vašem ukusu, to možete učiniti ovde.

Sledeći je horor, Kletva Kainova – priča o srpskom vampiru. Radnja je smeštena u Srbiju, u doba Habzburške monarhije (18. vek), vreme kada je uspostavljen sanitarni kordon prema Otomanskim carstvu u cilju sprečavanja širenja kuge (ili nečeg drugog!). Napisana u vidu dnevnika, vrlo je realno zastrašujuća, a prilikom pisanja korišćeni su autentični istorijski zapisi koji su doprineli tom utisku. Pošto je u to doba bilo moderno pisati dnevnik, moglo se pronaći štošta zanimljivo, a ostalo je materijala i za nastavak koji je u procesu stvaranja. Dugo se nije znalo da li će nastavka uopšte biti, a sada znamo da se imamo čemu radovati i od čega strepeti.

Napokon, romanom Gorolom vraćamo se u srednjovekovnu Srbiju, prateći jednog od likova iz trilogije o Obiliću, koji nas je poveo putem vitezova zatočnka i sostvene životne drame. Ovoga puta, akcenat je stavljen na strahotu tadašnjeg života, a više o romanu možete pročitati ovde.

  

Kada su u pitanju knjige koje je objavljivao, a koje nije napisao, svakako je najzanimljivija Balkanski gusar, biografija srpskog hajduka sa početka 20. veka, koju je napisao bračni par Gordon po povratku iz Srbije u Englesku. Njen veliki značaj ogleda se u činjenici da mi nemamo takve istorijske zapise i da je ovo prva poznata biografija jednog srpskog hajduka. Knjiga je prvi put objavljena kod nas 100 godina nakon objavljivanja u Engleskoj, i to upravo u izdanju IK Strahor. Vrlo je zanimljiv način na koji Jan i Kora Gordon objašnjavaju tamošnjoj publici način razmišljanja naših ljudi i zbog čega je društveno prihvatljivo, čak i poželjno, biti lopov ili odmetnik. O ovoj knjizi sam već pisala, a tekst možete pročitati ovde.

Pored nje, u izdanju IK Strahor, našle su se epska parodija Dimitrija Stevanovića Trubadurova svita, istorijski roman Mladena Milosavljevića Kal juga, i epskofantastično delo Gorana Skrobonje Proročanstvo Korota (sam začetak epske fantastike kod nas), sastavljeno iz novele Točak i njenog nastavka Vojnici Korota, prvi put objedinjenih u jednoj knjizi (veliki uspeh ova dela doživela su i u formi stripa, a više o tome možete pročitati na sajtu Art-anima.com).

Objavljene su i dve zbirke priča: U vrzinom kolu – zbirka priča folklorne fantastike koju su uredili Aleksandar Tešić i Mladen Milosavljević (urednik časopisa folklorne fantastike Omaja), i koja je okupila finu družinu pisaca i ilustratora (o njoj smo Kristijan Šarac, urednik Autostoperskog vodiča kroz fantastiku, i ja pisali u Autostoperskoj paraleli); i Kosingas – neispričane priče, poslastica za sve ljubitelje ovog univerzuma – pet pisaca pozajmilo je likove iz Kosingasa i povelo ih neistraženim stazama sopstvene imaginacije (o ovoj zbirci pisaću opširnije kada je pročitam, još uvek mi stoji kao upakovan poklon koji sam dugo čekala pa mi je žao da ga načnem jer znam da će se brzo potrošiti). 

Prvi iskorak iz uobičajenih poseta promocijama imala sam u martu prošle godine, predstavljajući Branislava Jankovića novosadskoj publici. Iskusan u ovakvim događajima, pisac koji je prvo bio novinar, lako je uplovio u njegovu realizaciju. Dotkom, Čarobna knjiga i Bulevar Books spremno su se prihvatili svog dela posla, a ja sam se, povezavši konce, dohvatila knjige. Knjižara je bila dupke puna, Banetovo pisanje podstaklo nas je na kompleksna razmišljanja, publika je bila zainteresovana i angažovana –  promocija je, po opštem utisku, bila uspešna.

Ovoga puta stvari su bile ličnije, atmosfera intimnija, publika mnogo dublje međusobno povezana, pisac spreman da na svako pitanje pruži kompleksnu analizu sveta u kom živomo, zasnovanu na proučavanju prošlosti i povezivanju stečenih saznjanja kroz vreme, sa istom onom lakoćom sa kojom o njima piše. 

Kako jedna od gore navedenih faca reče – kako ume da se raspiše, tako ume i da se raspriča, a kako ni sama nisam bolja, razgovor se razvukao na preko dva sata, što nikome od okupljenih izgleda da nije smetalo, već su se spremno uključili čim su uspeli da dođu do reči. Moj zadatak time je bio znatno olakšan pa sam mogla da se prepustim uživanju i povedem šetnju, trudeći se da održim kurs i svakoj od tema obezbedim dovoljno vremena, svesna da je to samo delić onoga što imaju da ponude.

Jedino sposobna za subjektivan utisak, jedino takav imam da podelim. Veče je bilo baš po mojoj meri (čudo, s obzirom na to da sam ga ja organizovala). Zadovoljstvo koje pronalazim baveći se ovakvim aktivnostima isključivo je zasnovano na bogatstvu reči i razmišljanja, i razgovori koje sam vodila i koje ću voditi  oslikavaće upravo to. Stoga, ovaj događaj ne bih mogla nazvati promocijom knjige (pogotovo imajući u vidu da je većina prisutnih knjigu već pročitala), radije bih ga nazvala druženje sa piscem. I baš smo se fino družili. Pitam se koga li ćemo sledećeg ugostiti.

Tekst oslobodila grešaka Katarina Kostić.

Gorolom - Aleksandra Tešića

Živimo teška vremena. Oni koji savladaju izazove pukog preživljavanja, svoj iznova osvojeni život osuđeni su da provode u poremećenom sistemu vrednosti u kojem ništa izgleda ne funkcioniše. Nemoćni da se tome odupru, sa setom razmišljaju o vrednostima koje su krasile srednji vek — čast, poštenje, viteštvo, junaštvo. U romantizovanom begu od realnosti skloni su da blokiraju ono negativno. Ova knjiga je istorijski precizan prikaz surovosti života u srednjem veku.

Književna fantastika napravila je zaokret i, umesto pogleda u budućnost, zagledali smo se u daleku prošlost, u naš bogat folklor. Kosingas nam ga je približio na tako maestralan način, Gorolom nam donosi njegovu tamnu stranu.

Tešićev najjači adut jeste istraživanje. Vodeći nas mučnim stazama života izmaštanih likova, do tančina opisuje grozote sa kojima su se ljudi svakodnevno suočavali — glad, beznađe, iživljavanje vlastele nad prostim življem, zakonite kazne kojima su bili podvrgavani (osmuđivanje brade, oslepljivanje usijanim gvožđem…), nemoć da se tome odupru. Kao i danas, i tada su uživali izvesna prava, npr. pravo da prodaju sopstvenu ženu zbog preljube ili pravo da prodaju rođenu decu!, što nam donosi zastrašujuće saznanje da je život bio toliko svirep da vas je i na taj potez mogao naterati, kao i da se to dešavalo u tolikoj meri, da je bilo obuhvaćeno zakonom. Za to vreme, vlastela je igrala svoje igre i borila se za što veće parče kolača. Zvuči poznato?

Likovi su, sa nekoliko izuzetaka, izmišljeni, sa ciljem da se fokus zadrži na karakteristikama koje su krasile različite slojeve društva, umesto da se pažnja rasipa na misteriju kojom je obavijena naša istorija. Putevima vitezova zatočnika vodi nas Goroje Gorolom, sa kojim smo se upoznali u trilogijio Milošu Obiliću, jedini od koga strepi veliki župan Zlostupa — Vragoča Mrkobrada, surovi gospodar koji svoju nadmoć i zlu ćud demonstrira strahovaldajući županijom više od četrdeset godina. Carski zatočnik, okićen orlovim perjem, ne mogavši da nađe mir, vraća se odakle je pošao i sa svakim korakom postaje odlučniji da konačno raščisti račune i umiri demone koji ga prate skoro čitavog života.

Sjahao je i vezao Krilaša za otvorena vrata, pa se sagnuo i ušao — u svoje detinjstvo, daleku prošlost koja je izgledala i mirisala isto.

Zlostup se priprema za veliki viteški turnir, događaj koji nam pruža priliku da zavirimo u svet vitezova zatočnika, upoznamo se sa njihovim kodeksom časti, principima po kojima su živeli, motivima kojima su vođeni i dubokim međusobnim poštovanjem.

Ovde do izražaja dolazi Tešićeva deskripcija kojom vas smešta u scenu koju opisuje, tako da prosto možete čuti cvrčanje spržene kože dok se gubi kao barijera između oka i onoga što će okončati njegovo postojanje. Ako to nekako uspete da svarite, miris će vas dokusuriti. A kada vas odvede u krčmu u kojoj vitezovi izazivaju jedni druge na megdan, postanete član te družine i osetite njihovo uzbuđenje, divljenje, ponos, hrabrost, pripadnost, te jasno shvatite njihovo bitisanje na ovom svetu.

„Pre krvi, pre muka i divljeg megdanluka — nazdravimo, junaci!”

Ova grupa vitezova mi je, pre čitanja pomenute trilogije, bila potpuno nepoznata, sada mi je bliska i vrlo zanimljiva. Toliko da sam čitala odlomke svom vitezu, što radim samo kada me nešto izbaci iz uobičajenog čitalačkog zanosa, bilo u dobrom ili u lošem smeru.

Jedna od retkih istorijskih ličnosti koje su se našle u romanu jeste pop Dragolj koji je svojim proročanstvom prouzrokovao županovu strepnju. Onaj o kome u našim oskudnim istorijskim zapisima ima sačuvanog materijala sigurno je posedovao neku posebnost kojom je pažnju zaslužio. Sto mu gromova, šta bi to moglo biti? Dok su se drugi koristili raznovrsnim, ali uobičajenim načinima proricanja sudbine, pop Dragolj je gledao u nebo, tačnije — u gromove. U zavisnosti od karakteristika, tumačio ih je i predviđao dobre ili loše dane. Bio je i odličan zvezdotumač i zagovornik okrutnih paganskih običaja poput okrvavljenja temelja (ljudskom žrtvom, naravno). Vladaru mučitelju, na samom početku vladavine, predvideo je smrt od Gorojeve ruke, što je koštalo glave svakog Goroja koji je imao tu nesreću da ga put nanese u Zlostup. Ovog puta, gromovi su doneli vest da će se njegovo četrdesetogodišnje smrtovanje okončati u sedam gromovnih dana koji su nastupili. U njima je smeštena radnja ovog romana.

Previše je dugo smrtovao da bi sad tek tako ubio Goroja.

Jezik je autentičan, imena dobro promišljena, atmosfera brižljivo građena od samog početka, a uzbuđenje koje konstantno raste primorava vas na čitanje bez daha dok se ne potroši i poslednje slovo. A potroši se suviše brzo, pa vas ostavi da žudite za potpuno novim čarobnim nizom iz pera kosingasa domaće fantastike. Srećom, Strahor nam je za Sajam spremio čitavu riznicu čudesa, pa ćemo moći brzo da utolimo glad koja se iznova probudila. Makar samo na kratko, pre nego što nas još jednom ostavi u napetom iščekivanju narednog slova. Mi čopor!

Prvobitno objavljeno na Prerazmišljavanju.

Kosingas – Onaj što nauči mrak da sija, Aleksandra Tešića

I tako ja uhvatih zalet i počeh da pišem. Čitala sam neke zanimljive knjige i sa vama delila utiske o njima, opremila se solidnom gomilom za zimu pa se latila  posebne poslastice, sveže iz piščeve mašte, onaj koji mi je toliko nedostajao, Tešićev "Kosingas - Onaj što nauči mrak da sija". I, negde u isto vreme, počeh da radim i puf, vremena za čitanje nestade. Uporno sam vukla onoliku knjigu sa sobom, krala svaki mogući trenutak da zavirim u nju, razvlačila je nedeljama i živela je sve vreme. Kako to obično biva sa dobrom knjigom, koliko sam želela da je završim, toliko sam želela da je ne završim. Ipak, ono prvo je prevagnulo i zato vam sada, još jednom, pišem o čaroliji koja krasi Tešićevo pero.

Kosovopoljska bitka je prošla, zemlja je ostala nebranjena i, nakon ujedinjene borbe protiv Turaka, sada je duboko podeljena. Zmajeviti junaci su pobedu protiv mraka krunisali junačkom smrću koja će se u vekovima koji slede sa žarom prepričavati. Kosingas Gavrilo nije bio te sreće. Dok traje borba za vlast, on se, iako nesvestan toga, bori za svoju dušu. 

Najteži gresi nisu oni koje Gospod ne oprosti, već koje sebi ne opraštamo.

Kao veziri sultana Bajazita, zemljom upravljaju Lazarevići, Milica sa svoja dva sina, Stefanom i Vukom. Njena verna prijateljica, monahinja Jefimija, uvek je tu da podeli teret i doprinese svojom ljubavlju, mudrošću i dobrotom. Dve jake ženske figure čiji je doprinos našoj kulturi, umetnosti i nasleđu izuzetan.

Kroz prethodne knjige upoznali smo se i suočili sa raznim mrakačama iz naše mitologije, došlo je vreme da vidimo kako se mi to uklapamo u verovanja ostatka sveta. Kako na nas utiče Vergilijevo proročanstvo. Kakve moći krije Solomonov prsten i kako on može pomoći Gavrilu u borbi koja mu predstoji.

Neopisiva je hrabrost Kosingasa da se uhvati u koštac sa silama 

Prve hijerarhije koje sa zlobivom žudnjom sad čekaju njegov dolazak. 

Dok mračni gospodar liže svoje rane i konsoliduje redove duboko u tami, pred nama je najveća bitka tog doba, bitka između Turaka i Mongola, između onih koji su pokorili nas i onih koji žele njih da pokore, bitka kod Angore.

Stefan Lazarević stasao je u pravog zmajevitog junaka, ratničkim veštinama podučavao ga je ni manje ni više nego Gavrilo i spreman je da se uhvati u koštac sa svim što pred njega stane. Nažalost, tvrdoglavo odbija svoje zmajsko poreklo i mir pronalazi u veri. Kao vezir sultana Bajazita, demonstrirao je svoje ratničko umeće u bici kod Nikopolja i sada ga gledamo u punoj snazi, u novoj bici i herojskom nastupu koji mu je doneo titulu despota. Još jednom imamo priliku da pucamo od ponosa čitajući o časti i junaštvu naših predaka.

Glava za glavu, obraz ni za glavu!

 Mač despota Stefana Lazarevića

Ručno kovani Mačevi i pravljeni Lukovi - SM Bladesmith & Bowyer

Bitke opisane u knjizi odišu svom silinom Tešićeve moći pripovedanja, uzbuđenje je na vrhuncu i prosto se oseća zadah krvi, znoja i adrenalina. Ti živi opisi prenose nas pravo na bojno polje, rame uz rame sa onima koji su svojom krvlju pisali istoriju.

Iako toliko velika i značajna, i tako majstorski opisana, ova bitka je samo nešto što se dešava dok mi pratimo drugu, mnogo važniju, onu koja se može dobiti samo spasenjem duše, bitku za čovečanstvo. Ovoga puta, ale i bauci nisu u fokusu jer se bitka vodi na drugom polju pa nam, kako vreme odmiče, raste nostalgija za dominacijom dragog nam kosingasa nad silama mraka. Koliko on sam, toliko i mi imamo rastuću želju da ponovo omasti svoj kurjak.

Silno će ovaj mač da seče sve one koji na svet reže, krv će njihova da teče, a oni u njoj da leže!

Iz stripa Kosingas,

autora Zorana Jovičića

Da li će mu se ta prilika ukazati? Kako će se izboriti sa iskušenjima koja budu pred njim? Kuda će krenuti kada više ne bude imao kud? Sve su to pitanja čiji odgovori će nam pružiti pogodnu emotivnu i psihološku podlogu za ono što sledi u nastavku. A šta je to? E, to je maestralno najavljeno više nego efektnom završnicom. Pravi pravcati krešendo! Kao što negde već rekoh, ostadoh otvorenih usta nakon završenog čitanja. Koliko me je cela knjiga polako i staloženo vodila (iako joj ne manjka uzbuđenja), toliko me je kraj zabezeknuo i ostavio da kao malo dete čekam nastavak i svo uzbuđenje koje donosi. Moram da napomenem, kraj nipošto nije nešto neočekivano (pogotovo za zaluđenika poput mene), dosta sam toga mogla da pretpostavim na osnovu sitnih naznaka koje su se kroz  knjigu provlačile, ono što je obezbedilo takvu efektnost je način na koji je građena podloga za sam kraj, odnosno novi početak koji je pred nama. U jednom trenutku pomislite – to je to, više nema o čemu da se piše, a, već u sledećem, otvoren je čitav novi svet.

Ono što je značajno pomenuti je izuzetno temeljno istraživanje koje prati ovaj serijal. Kako stara tako i nova saznanja vezana za period istorije kojim se bavi savršeno su uklapljena u priču tako da se vrlo često gube granice između stvarnosti i fikcije i postaje nam veoma lako sebe da ubedimo da su se događaji opisani u knjizi zaista dogodili, upravo na način na koji su i opisani. Ne postoji ništa što bi ukazivalo na suprotno. Verovatno je to jedan od glavnih razloga moje opčinjenosti koja ne jenjava, pored izuzetnog literarnog kvaliteta i raskošne mašte koja krasi tvorca ovih čudesa, naravno. Primetan je napredak iz knjige u knjigu i on se najbolje ogleda u kompleksnosti zbivanja i dodavanju dimenzija već temeljno izgrađenom svetu.

Ovom knjigom, po mom neskromnom mišljenju, Tešić je učvrstio svoje mesto na tronu srpske fantstične književnosti, a dragulj na kruni doneće mu preostale dve knjige kojima će se ova uzbudljiva avantura završiti. U to, odavno, ne sumnjam.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije koje nisu potpisane iz moje su riznice

Kosingas - Aleksandar Tešić

Do pre nekoliko godina čitala sam većinom strane pisce, a knjige nisam kupovala već ih pozajmljivala, što iz biblioteke, što od prijatelja od kojih sam i dobijala preporuke za čitanje. Čitala sam razne žanrove, ali uvek naginjala ka, omiljenoj mi, fantastici. Jednoga dana, spremajući se za dugu vožnju autobusom, a na preporuku moje drage Milene, iz biblioteke sam pozajmila Kosingasa. Već tamo mi je jedna žena razvukla kez preko celog lica i rekla: „Divan izbor, uživaćeš.“ Samo što me nije zagrlila i izljubila. Tada mi je njena reakcija bila čudna, a sada mi je, već, potpuno jasna. Kada je vožnja krenula, reših da bacim pogled na knjigu pre nego što izađemo na auto-put, a onda nadoknadim propušteno spavanje. Već posle tridesetak strana bilo je jasno da od spavanja nema ništa. Ni tokom vožnje ni nakon nje jer knjigu nema šanse da ispustim dok je ne pročitam od korice do korice. Tako sam zaplovila u svet domaće fantastične književnosti.

Foto - Nemanja Jovanov

Srpska mitologija, na moje veliko oduševljenje, može parirati najpoznatijim svetskim mitologijama, a, usudila bih se da kažem, od većine je čak i bolja. Ipak, za mnoge od nas je to potpuno neistražena teritorija. Božanstva poput Peruna, Svaroga, Strahora, Mokoše, Morane, bića kao što su psoglavi, todorci, vile, veštice, suđaje, patuljci, mađionici, zmajevi, ale i čitavo mnoštvo drugih, podjednako zanimljivih i značajnih, čine našu bogatu srpsku mitologiju. Njihovo otkriće je za mene predstavljalo pravu riznicu čudesa, toliko blisku mom srcu jer, za promenu, pripada meni i mom nasleđu.

Srbija, leta gospodnjeg 6896. godine, tačno godinu dana pre Kosovskog boja. Pitate se po kom to kalendaru? Po Srpskom kalendaru koji je, kao zvanični kalendar, uveo Sveti Sava još u 13. veku i koji se koristio sve do 19. veka. U tom periodu, sve je datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture.

Fotografija preuzeta sa interneta

Uporedo sa, već izvesnom, bitkom na Kosovu polju, sprema se još jedna, bitka od koje zavisi kakva će biti sudbina sveta, bitka dobra i zla. Mračne sile Ada i njihov gospodar Hromi Daba, nasuprot silama dobra koje predvode zmajeviti junaci viteškog Reda Zmaja na čelu sa Kosingasom, prvim među jednakima. Junaci zmajskog porekla rađaju se sa belegom na telu i ceo život se spremaju za borbe kojima obični ljudi nisu dorasli. Odlikuje ih junaštvo i viteštvo, izuzetna snaga, hrabrost, veština. Oni su knez Lazar, Miloš Obilić, Kosančić Ivan, Toplica Milan… i Ratnik iz Proročanstva Vatre, onaj koji će sprečiti sile zla da zavladaju svetom. Onaj čiji je identitet strogo čuvana tajna,  jer, čim bude otkriven, postaće imperativ ubiti ga pre nego što ispuni svoju sudbinu. On mora postati novi Kosingas i predvoditi konačnu bitku protiv hordi zla iz Ada. On je Marko Kraljević, junak koji ne trpi nepravdu, hrišćanin koji ne veruje u ale i bauke, vile i zmajeve, koji veruje u svoj mač i svoga konja i popuno je nesvestan svog zmajskog porekla. Ni ne sanja da postoji vila Ravijojla. Sastaje se sa knezom Lazarom i kosingasom Gavrilom, u podnožju Đavolje varoši i život mu se okreće naglavačke. Saznaje da je sve u šta je verovao laž i zakoračuje u svet za koji je bio siguran da je izmišljen. Knez Lazar u narednih godinu dana mora da se spremi za bitku sa Osmanlijama, a Marko za bitku sa silama zla. Njegov vodič i učitelj je kosingas Gavrilo i njih dvojica kreću u avanturu kroz magičnu prirodu naše divne zemlje. Obilazeći sela, upoznaju nas sa načinom života, običajima, verovanjima i nedaćama ljudi koji po selima žive i vode nas pravo u centar našeg kulturnog nasleđa. Prikazuju nam tranziciju iz stare vere u hrišćanstvo i običaje koji su se zadržali, a koja crkva nastoji da iskoreni. Mnoge ne može pa ih prilagođava i usvaja, ali neki su toliko surovi da se moraju iskoreniti pa makar i silom. Kosinagas Gavrilo tu igra važnu ulogu u harmonizaciji dva sveta.

Mišljenja o Kosingasu su, po prirodi stvari, podeljena. Vodi se polemika o sličnosti sa Gospodarom prstenova – imamo ljude, zmajeve, vilenjake, patuljke… i diskutuje koliko je to dobro ili loše. Ja sam mišljenja da se uopšte ne treba baviti takvim poređenjima. Ono što nam Kosingas pruža mnogo je značajnije od zabave uz čitanje. Otkrivajući taj svet upoznajemo se sa onim što nas određuje kao narod i što nas je izgradilo kroz generacije. Neguju se vrednosti koje su u današnje vreme mahom izgubljene – poštenje, poštovanje, junaštvo, rodoljublje, požrtvovanost. Jednom rečju, viteštvo. Vrednosti koje treba ponuditi današnjoj omladini nasuprot onome što im se svakoga dana servira.

Moj otac je odrastao na selu i čitave raspuste smo provodili tamo. Selo je podno Đavolje varoši, i legendi je bilo na pretek, a on je uživao da nam ih priča. Odrastala sam uz učenje seoskih igara, pravljenje igračaka, poštovanje narodnih običaja uz objašnjenja o njihovom poreklu i značenju i, naravno, uz mnoštvo priča. Na primer, onu čuvenu od 7 km peške do škole kroz sneg do pojasa (uzbrdo u oba pravca!). Čitajući Kosingasa osetila sam neverovatnu vezu sa svojim narodom i našom prošlošću. Probudilo mi se interesovanje za našu istoriju koju sam uvek na silu učila u školi. Period istorije koji danas najbolje poznajem je upravo onaj koji pokriva Kosingas saga – od cara Dušana do despota Stefana. To smatram jednim od najbitnijih efekata Kosingasa, ne samo da sam se upoznala sa vladarima i najvećim junacima tog vremena već i sa prilikama tog doba uopšte, međusobnu povezanost vlasti, vlastele, crkve i naroda, kao i povezanost sa ostalim zemljama sveta. Ono za šta škola nikada nije uspela da me zainteresuje. Tu je i umetnost koja je imala fantastičan razvoj i živela svoje najbolje godine, ne samo književna ili likovna već i umetnost ratovanja. O mitologiji i narodnim običajima i predanjima već sam govorila. Tu je i maestralan stil pripovedanja koji mi u potpunosti odgovara. Građenje rečenica je na visokom nivou, njihovo nizanje u roman taman kako treba, a lektura takva da ne razvejava čarobne niti ispletene magičnim pripovedanjem. Istraživanje je izuzetno obimno i temeljno, a možemo pretpostaviti koliko je to mukotrpan posao kada se ima u vidu kako se naša istorija beležila i izučavala.

Ipak, najveći značaj vidim u činjenici da me je okrenuo srpskoj književnosti i otkrio mi svet za koji nisam bila svesna da postoji. Razvoj naučno fantastičnog žanra je u povoju i odlikuje ga velika raznovrsnost. Poslednjih par godina retko se desi da pročitam knjigu nekog stranog pisca, a čitam sve domaće što mi padne šaka. Postoji puno mladih pisaca koji vredno rade i koji imaju šta da ponude. Neki se izdvajaju, neki mi više odgovaraju od drugih, ali u svim knjigama uživam, srećna zbog činjenice da u svom dvorištu mogu pronaći nešto što volim i u čemu uživam. Njihovo je da pišu, a naše da čitamo i, po mogućstvu, kupujemo njihove knjige, kao i da dajemo svoje utiske i kritike i tako doprinesemo njihovom daljem razvoju i razvoju srpske književnosti uopšte.

Sigurna sam da postoji i nešto negativno na šta bi se moglo ukazati, ali, zbog prevelike ljubavi koja se rodila već posle tridesetak strana, ja nisam bila sposobna to da primetim. Možda u nekom od narednih čitanja. Kosingas zauzima posebno mesto u mom srcu i sada ja gledam one koji se upuštaju u ovu avanturu sa istim pogledom punim ljubavi kao i mene ona gospođa sa početka teksta.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije koje nisu potpisane, iz moje su riznice.