Gorolom - Aleksandra Tešića

Živimo teška vremena. Oni koji savladaju izazove pukog preživljavanja, svoj iznova osvojeni život osuđeni su da provode u poremećenom sistemu vrednosti u kojem ništa izgleda ne funkcioniše. Nemoćni da se tome odupru, sa setom razmišljaju o vrednostima koje su krasile srednji vek — čast, poštenje, viteštvo, junaštvo. U romantizovanom begu od realnosti skloni su da blokiraju ono negativno. Ova knjiga je istorijski precizan prikaz surovosti života u srednjem veku.

Književna fantastika napravila je zaokret i, umesto pogleda u budućnost, zagledali smo se u daleku prošlost, u naš bogat folklor. Kosingas nam ga je približio na tako maestralan način, Gorolom nam donosi njegovu tamnu stranu.

Tešićev najjači adut jeste istraživanje. Vodeći nas mučnim stazama života izmaštanih likova, do tančina opisuje grozote sa kojima su se ljudi svakodnevno suočavali — glad, beznađe, iživljavanje vlastele nad prostim življem, zakonite kazne kojima su bili podvrgavani (osmuđivanje brade, oslepljivanje usijanim gvožđem…), nemoć da se tome odupru. Kao i danas, i tada su uživali izvesna prava, npr. pravo da prodaju sopstvenu ženu zbog preljube ili pravo da prodaju rođenu decu!, što nam donosi zastrašujuće saznanje da je život bio toliko svirep da vas je i na taj potez mogao naterati, kao i da se to dešavalo u tolikoj meri, da je bilo obuhvaćeno zakonom. Za to vreme, vlastela je igrala svoje igre i borila se za što veće parče kolača. Zvuči poznato?

Likovi su, sa nekoliko izuzetaka, izmišljeni, sa ciljem da se fokus zadrži na karakteristikama koje su krasile različite slojeve društva, umesto da se pažnja rasipa na misteriju kojom je obavijena naša istorija. Putevima vitezova zatočnika vodi nas Goroje Gorolom, sa kojim smo se upoznali u trilogijio Milošu Obiliću, jedini od koga strepi veliki župan Zlostupa — Vragoča Mrkobrada, surovi gospodar koji svoju nadmoć i zlu ćud demonstrira strahovaldajući županijom više od četrdeset godina. Carski zatočnik, okićen orlovim perjem, ne mogavši da nađe mir, vraća se odakle je pošao i sa svakim korakom postaje odlučniji da konačno raščisti račune i umiri demone koji ga prate skoro čitavog života.

Sjahao je i vezao Krilaša za otvorena vrata, pa se sagnuo i ušao — u svoje detinjstvo, daleku prošlost koja je izgledala i mirisala isto.

Zlostup se priprema za veliki viteški turnir, događaj koji nam pruža priliku da zavirimo u svet vitezova zatočnika, upoznamo se sa njihovim kodeksom časti, principima po kojima su živeli, motivima kojima su vođeni i dubokim međusobnim poštovanjem.

Ovde do izražaja dolazi Tešićeva deskripcija kojom vas smešta u scenu koju opisuje, tako da prosto možete čuti cvrčanje spržene kože dok se gubi kao barijera između oka i onoga što će okončati njegovo postojanje. Ako to nekako uspete da svarite, miris će vas dokusuriti. A kada vas odvede u krčmu u kojoj vitezovi izazivaju jedni druge na megdan, postanete član te družine i osetite njihovo uzbuđenje, divljenje, ponos, hrabrost, pripadnost, te jasno shvatite njihovo bitisanje na ovom svetu.

„Pre krvi, pre muka i divljeg megdanluka — nazdravimo, junaci!”

Ova grupa vitezova mi je, pre čitanja pomenute trilogije, bila potpuno nepoznata, sada mi je bliska i vrlo zanimljiva. Toliko da sam čitala odlomke svom vitezu, što radim samo kada me nešto izbaci iz uobičajenog čitalačkog zanosa, bilo u dobrom ili u lošem smeru.

Jedna od retkih istorijskih ličnosti koje su se našle u romanu jeste pop Dragolj koji je svojim proročanstvom prouzrokovao županovu strepnju. Onaj o kome u našim oskudnim istorijskim zapisima ima sačuvanog materijala sigurno je posedovao neku posebnost kojom je pažnju zaslužio. Sto mu gromova, šta bi to moglo biti? Dok su se drugi koristili raznovrsnim, ali uobičajenim načinima proricanja sudbine, pop Dragolj je gledao u nebo, tačnije — u gromove. U zavisnosti od karakteristika, tumačio ih je i predviđao dobre ili loše dane. Bio je i odličan zvezdotumač i zagovornik okrutnih paganskih običaja poput okrvavljenja temelja (ljudskom žrtvom, naravno). Vladaru mučitelju, na samom početku vladavine, predvideo je smrt od Gorojeve ruke, što je koštalo glave svakog Goroja koji je imao tu nesreću da ga put nanese u Zlostup. Ovog puta, gromovi su doneli vest da će se njegovo četrdesetogodišnje smrtovanje okončati u sedam gromovnih dana koji su nastupili. U njima je smeštena radnja ovog romana.

Previše je dugo smrtovao da bi sad tek tako ubio Goroja.

Jezik je autentičan, imena dobro promišljena, atmosfera brižljivo građena od samog početka, a uzbuđenje koje konstantno raste primorava vas na čitanje bez daha dok se ne potroši i poslednje slovo. A potroši se suviše brzo, pa vas ostavi da žudite za potpuno novim čarobnim nizom iz pera kosingasa domaće fantastike. Srećom, Strahor nam je za Sajam spremio čitavu riznicu čudesa, pa ćemo moći brzo da utolimo glad koja se iznova probudila. Makar samo na kratko, pre nego što nas još jednom ostavi u napetom iščekivanju narednog slova. Mi čopor!

Prvobitno objavljeno na Prerazmišljavanju.