Trubadurova svita (mač, mačka i magija), Dimitrija Stevanovića

Epska parodija. Kako to samo fantastično zvuči! Ako volite Goli pištolj i sa uzbuđenjem pratite avanture družine prstena, ovu knjigu ćete obožavati. Ipak, ona je više od proste zabave uz dogodovštine njenih urnebesnih junaka, ona je ozbiljna društvena kritika sa konstantnim satiričnim asocijacijama na tragikomično političko stanje u našoj zemlji.

Dizajn korica: čarobnjak BOB (Dobrosav Bob Živković)

Radnja se dešava u Nerd svetu, mestu koje obiluje neverovatnoćama i čudnim zbivanjima, svetu u koji ulazite na sopstvenu odgovornost. Glavni junak je trubadur (zamislite!) Dart, poluvilenjak (da ne kažem mešanac). Magija i avanturistički duh koji krase jednog vilenjaka direktno su uslovljeni količinom đuđubeja i kondrca koji obitavaju u njegovom telu (gde tačno u telu – pročitaćete u knjizi). Što je više đuđubeja, to je jača magija koju može da materijalizuje i koristi, a što je više kondrca, veći je i luđi avanturista. Naš Dart ih je prepun i upravo stiže u Tirit-Navodi-Vilu, prestonicu patuljačkog kralja koji mu je namenio misiju od izuzetnog značaja za čitav Nerd svet, misiju koja će otkriti tajnu od neverovatne važnosti za budućnost kraljevstva.

Posle dve nedelje pustolovina, avantura i puta kroz šumu, pećine, lagume i najrazličitija čarobna, ali i opasna mesta, ponovo je bio među ljudima. Da, pogodili ste, osećao se veoma očajno zbog toga – ljudi su gori i od najdivljijih zveri.

Kako to obično biva, oko sebe okuplja družinu koja će mu „pomoći“ u tom neverovatnom poduhvatu. Tako nastaje Trubadurova svita koja će na svom putu napraviti više štete nego koristi, ali, kako žive u Nerd svetu, to i nije toliko strašno i, zapravo, tako i treba da bude. Na primer, sasvim je ok to što su oslobodili drevno zlo koje preti da uništi čitav svet, upravo je to ono što će dovesti do razvoja događaja kakav se priželjkuje. Kad smo već kod razvoja događaja, bitno je pomenuti da u Nerd svetu postoje dva načina na koji određena situacija može da se odvije. Frka (Fantastična Raštrkana Kratka Avantura) i Zbiv (za razliku od frke, koja je sveopšta i na sve strane, zbiv je isto trenutan, ali dobro fokusiran na jedno dešavanje).

"Ako je posada vezana, a svi ste ovde, ko onda upravlja brodom?" Frka.

Pregršt je književnih, muzičkih i filmskih asocijacija, isto toliko izmišljenih bića i reči sa adekvatnim opisima i definicijama, gomila fora i fazona, prosto, knjiga je potpuno urnebesna, a, ujedno, vrlo oštra u kritici realnosti kakvu poznajemo.

Naravno, sve se završava frkom. Uz konačnu asocijaciju na Terija Pračeta, kao svojevrstan šlag na tortu.

Samo ti piši, Dimitrije, posle ćemo da zalijemo

Koliko sve pršti od magije, najbolje će vam pokazati sledeća situacija: Skuvam ja sebi crni kondrc-napitak, uzmem knjigu i sednem da napišem reč – dve o njoj. Moji klinci koriste izmeštenost moje svesti u drugu ravan i jurcaju po kući nesputano se igrajući. Jasno vam je šta sledi: Zbiv! Stariji dotrčava da me pita nešto od izuzetne važnosti, kroz maglu počinjem da ga primećujem dok se vraćam svešću u prostoriju u kojoj se nalazim (morate shvatiti, nije to lako, crni kondrc-napitak nije za zezanje), knjiga je otvorena, đuđubeje i kondrci iskaču i uleću pravo u njega, perifernim vidom primećujem da se putanja njegove ruke i crnog kondrc-napitka preklapaju, pokušavam da sprečim neizbežno, ali bez uspeha, napitak se razliva po knjizi i izaziva moju bolnu grimasu jer ujedno ostajem i bez napitka i bez knjige, a za telefon – ko još mari, situacija dostiže vrhunac i čeka se erupcija koju moj omladinac sprečava rečima: „Ništa ne brini, mama, napisaće tebi tvoji pisci drugu knjigu.“, dejstvo napitka prestaje, đuđubeje i kondrci povlače se nazad u knjigu (makar na kratko) i nastaje sledeća fotografija, kao idealan prikaz onoga što vas čeka ako se upustite u ovu avanturu. Moj savet je – nikako je nemojte propustiti!

Nije posveta džabe napisana i meni i Vuku,

osećao je Dimitrije koliko će veliku ulogu on odigrati

Prvobitno objavljeno da Dotkomu.

Festival epske fantastike - Dom omladine Beograda

Pre nekoliko dana, u Domu omladine Beograda, održan je Festival epske fantastike. Kao i svake godine, najavljeno je mnoštvo zanimljivih dešavanja, ali moje vreme je bilo vrlo ograničeno pa sam uspela da prisustvujem samo jednoj tribini: Srpski pisci u epskoj fantastici. S obzirom na to da sam većinu predstavljenih knjiga pročitala i sa njihovim autorima o njima diskutovala, moje prisustvo je imalo za cilj pružanje podrške i druženje sa piscima čije knjige okupiraju moje misli poslednjih par godina. Ipak, jedna „nova“ knjiga uspela je da osvoji moju pažnju i probudi interesovanje tako da je, uz slast, završila u mojim rukama i to pravo iz ruku njenog tvorca, sa mastilom u posveti koje se još uvek sušilo. Više o tome u nastavku.

Nikada mi nisu sve knjige na broju.

Piscima čije je učešće najavljeno, pridružio se deo Karavana fantastike te je, još jednom, do izražaja došla podrška koju mladi književnici pružaju jedni drugima, a to je nešto što me posebno raduje.  Složili smo se da ono „epskoj“ u nazivu tribine nije i ne mora biti isključivo. Tako je sastav družine izgledao ovako: Dimitrije Stevanović (Ime vatre, Trubadurova svita (recenzija ove knjige stiže uskoro)), Duško Blagojević (Duhovi rata i Nevidljivi grad), Nebojša Petković (trilogija Poslednji grad), Nemanja Jovanov (Belina), Ivan Branković (Prometejev dnevnik i Projekat Herkules) i jedina dama koja je učestvovala, ne i jedina koja ume da piše fantastiku, Milena Stojanović (Petruški zmaj i Zov krvi – prva dva dela trilogije Proročanstvo bogova). Na žalost, Zoran Petrović je bio sprečen da se pojavi, ali njegove knjige oživljavale su njegovo prisustvo (serijal Praznik zveri, znate već).

Marko Despot Miranović (moderator) i navedeni učesnici tribine 

       Nakon predstavljanja pisaca i njihovih dela, govorilo se o raznim temama - o originalnosti, klišeima, položaju žanrovske književnosti u odnosu na književnost glavnog toka (ovo mi već delije kao večita tema, glasam da je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade svojom pobedom zaključi) i sl. Mišljenja sam da se ne treba opterećivati tim temama. Kada bismo pozvali dvadeset pisaca i dali im istu postavku romana, svako bi napisao nešto drugačije. Ono što bi diktiralo tok priče svakog od njih je njihovo poimanje sveta, ličnost koju su gradili celog života i, naravno, kvalitet koji poseduju. Taj kvalitet će naći način da se pokaže i prokrčiće sebi put do srca čitalaca. Karavan fantastike je jedan od načina da se pisci približe publici, a i sam je tema slične rasprave – ko se toga prvi setio. U jednoj epizodi South Park-a, ustanovili smo da je sve što bi vam moglo pasti na pamet, Bart Simpson već uradio. Pomirimo se sa tim i pozdravimo one koji se i dalje trude da nešto postignu. Njihovo nadograđivanje na ono što je već urađeno je pohvala inicijalnog dela samo po sebi.

 

S leva na desno: Milena, Dimitrije, Irena i Aleksandar Tešić, Ivan,
Cvećka koja je dobila čast da drži Lilu – najpoznatiju fantastičnu kucu,
već iskusnu cosplayer-ku, Nemanja, Marko, Bojana, Nebojša i Duško

Na pitanje da li publika uspeva da pronikne u dublji smisao koji njihovi romani nose, Nebojša Petković je odgovorio da on nije imao na umu dublji smisao kada je pisao roman i gradio karaktere svojih likova, već je želeo da priču koju je izmaštao ispripoveda najbolje što ume, kroz što verodostojnije likove (dala sam sebi slobodu da svojim rečima prepričam njegove, nisam mnogo vična citatima). Ja sam kompleksnost i kvalitet njegovog pisanja prepoznala te mi je ta neverovatna dubina* jasno uočljiva. Tu dolazimo do malopređašnje poente da je ono po čemu se kvalitetni pisci izdvajaju već predodređeno njima samima. Njihova različitost je upravo ono što obogaćuje ponudu i dodaje boje fantastičnom spektru. Ne moraju svi biti filozofi ili literarni majstori, ali dobro je kada svoje umeće uspeju vešto da utkaju u knjigu i kada da ga nadograđuju. Onaj ko nema šta da ponudi u tom smislu, neće dugo ni opstati. Naravno, ima i nedostataka. Nije realno očekivati vrhunske domete u prvoj knjizi, ali svako od nas svojim zapažanjima, pitanjima, interesovanjem, može da doprinese razvoju njihovog kvaliteta. A kvalitet zaista postoji. Branković, recimo, gradi takvu dinamiku da vas uzbuđenje drži od prve do poslednje rečenice, dok su mu opisi sažeti, a vrlo živi. Dimitrije kroz urnebesne situacije u koje stavlja svoje junake pravi ozbiljnu društvenu kritiku i tako dalje. Primera je puno, prostora za napredak još više. 

*Poslednji grad konačno pronalazi put do moje biblioteke, 

sa sve neverovatnom posvetom. Ovaj divni ključ – obeleživač

 stranica je poklon iznenađenja od mog druga Marka,

 kojim mi je začinio već sjajno veče

Dubinu razmišljanja uspela sam da naslutim i u par rečenica koje je izrekao Nemanja Jovanov pa smo tako došli do romana koji sam pomenula na početku: „Belina“. Osmišljena kao priča koja će biti ispričana kroz tri knjige, najpre je ponovo probudila moju fascinaciju pojavom trilogija u epskoj fantastici (mislim, razumem ja da se ne može čitav svet izmaštati i izgraditi u samo jednoj knjizi, ali zašto uvek tri?! Kakvu silu u sebi nosi taj magični broj? I dokle, bre, više te trilogije?), a onda je usledilo ono što je probudilo moje interesovanje – ne, nije u pitanju klasična trilogija, ovo je jedan događaj, priča o nastanku čovečanstva, ispričan iz tri ugla – ženskog (prva knjiga), muškog (druga) i svevišnjeg entiteta – roditelja čovečanstva (treća knjiga). Zvuči zanimljivo, zar ne? Ako je suditi po načinu na koji njen tvorac gleda na čovečanstvo (iz mog vrlo skromnog zavirivanja u isti), trebalo bi da probudi mnoga razmišljanja, što je upravo ono čemu se nadam od susreta sa knjigom. S obzirom na to da je konačno dospela u moje ruke, uskoro ćemo i to saznati.

 Noviteti u mojoj riznici

Ovo je bila dobra podloga za dalje produbljivanje razgovora, ali vreme leti dok se zabavljaš tako da nas je ključ u bravi sale Amerikana naveo da polako zaključimo tribinu. Ovakvi skupovi su sjajna prilika da se dođe do kvalitetne interakcije između pisaca i čitalaca te ne bi bilo loše da se izvrše neke modifikacije. Na primer, moglo bi se manje vremena potrošiti na predstavljanje knjiga (na Festivalu epske fantastike većina je upoznata i sa piscima i sa njihovim romanima), a vreme upotrebiti za razmenu mišljenja i diskusije koje će pružiti prostora da se iznesu stavovi i razmišljanja koji će, bolje od bilo kakve postavke i radnje romana, privući nekoga da pročita baš to što je taj pisac napisao.  

Sada ću se vratiti onome zbog čega sam i otišla na Festival – druženje! Kratko, ali slatko. Gore navedenu fantastičnu ekipu, dopunili su Tešići (Irena i Aleksandar), kolega knjigoljubitelj Marko (desio se dugo iščekivan susret epskih razmera), moja draga sestra Bojana i ja, pa je usledio događaj koji smo svi čekali, ispijanje zanatskog piva u obližnjem kafiću uz veliku kriglu prijatnog razgovora. Što bi rekao Čak Palahnjuk (čisto da pokrijem onu opasku o vičnosti citatima): „Nothing of me is original. I am the combined effort of everyone I've ever known.“ Srećna sam što u izgradnji moje ličnosti učestvuju ovakvi ljudi.

U svom prirodnom okruženju

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.

Ivan Tokin - Pas

U univerzumu slobode u kome se grize i voli bez kajanja, kuca malo, hrabro srce 

koje preti da uništi ili sagradi svet. Pas je najnežniji u svojoj brzini i najsnažniji u svojoj ljubavi. Ivan Tokin je pas.

Ova „mršava“ knjiga ispričana je iz perspektive jednog psa. Na svega 160 strana, bavi se njegovim životom, apsolutnim metafizičkim pristupom. Oslobođen svih sprega koje muče i sputavaju čoveka, on životu pristupa nagonski, razumom neopterećenim svim onim nebitnim mnoštvom koje nam zaklanja vidik ka suštini. Ka ljubavi, užitku, logici. Ka čulima. Razumom koji se sve više gubi. A u stvari je sve tako jednostavno. I može da pruži sve ono što nebitno mnoštvo ne može. Život vredan življenja. Moramo se dobro fokusirati da bismo bili svesni toga. Ili pročitati neku od Ivanovih knjiga. Pustiti Psa da nas vodi.

To kako komfor može da razori slobodnu ličnost jedne osobe, to valjda ne moram vama ljudima da objašnjavam.

Njegov čovek je Žile. Žile je car. Žile je njegov Bog. Žile ga je spasio gotovo sigurne smrti i doveo kući. Kod Anči i Dunje. A posle je došla i Maša. Oni su porodica. Zajedno idu na pijacu, u šetnju, kafanu, na letovanje.

Žile kada piše otputuje negde van grada. Naravno, povede i njega. A tamo ga čeka sve što jedan pas može da poželi – priroda, sloboda, nova ekipa, nova iskustva. Kroz pluća ispunjena slobodom i nozdrve ispunjene slatkim mirisima života, tera nas da osetimo nevidljive lance koji nas sputavaju da isto tako esencijalno doživljavamo život. Tera nas da poželimo da ih pokidamo.

Žile ne nosi te lance. Životu pristupa na isti način kao njegov najbolji prijatelj. Ne priča mnogo, ali mnogo razume. Nema mu potrebe ništa objašnjavati, čovek kapira.

Fotografija preuzeta sa interneta

Ja sad stvarno ne umem da vam objasnim to ponašanje, ali meni je Žile sumnjiv,

 čini mi se da je možda umetnik.

Društvo, uglavnom, sreće po kafanama. Uglavnom su pod gasom i puni izvala. Ne može pas čudu da se načudi od njih. Tako imamo jednu sasvim ozbiljnu knjigu napisanu na vrlo duhovit način, rečnikom jednog savremenog, beogradskog psa. To pruža neophodan balans surovo realnoj i žestoko dubokoumnoj životnoj filozofiji kojom nas, svako malo, počasti.

Dok sam ležao na krevetu i krvario, nisam mislio koja će panika da nastane 

kad me ujutru vide, mislio sam kako mi je moj najbolji dan doneo najbolje. Razumeo sam da sme da se izgubi, da mora da se izgubi, i da to mora da se preživi.

Stoga, ako vam je muka od problema, rokova, ciljeva, zahteva, očekivanja, svih tih pritisaka sa kojima se svakodnevno suočavamo, upoznajte Ivanovog Psa i pustite ga da vas odvede u zelena, mirisna prostranstva slobode i ljubavi. To putovanje će vam pružiti sasvim dovoljno da, barem neko vreme, život posmatrate drugačije. Više ga cenite i više u njemu uživate. Da uvidite lepotu svakog trenutka koji imate sreću da doživite. Jer, život je čudo i zato nemojte samo preživljavati, živite.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Stripovi i knjige - Retrospektiva 2017.

Pre nego što zaplovimo u novu godinu novim recenzijama, napravićemo zaokret i prisetiti se onog lepog što nam je prethodna podarila. Ovo je divna prilika da spomenem sve te zanimljive knjige i stripove sa kojima su mi se putevi ukrstili tokom prethodne godine. I njihove tvorce.

 

Čitajući o raznim umetnicima kroz vreme, uvek sam zamišljala kako bi to bilo poznavati ih u punom stvaralačkom nagonu. Biti uključen u proces stvaranja i svedočiti razvoju veštine ljudi čija dela odjekuju kroz vreme. Čitajući domaću savremenu književnost dobila sam upravo tu neverovatnu priliku. Ono što mi je do nedavno delovalo tako nestvarno. To je, svakako, doprinelo subjektivnosti koja se mora osetiti u recenzijama koje pišem. Iako svesna toga, ne trudim se to da sputavam već zahtevam od razuma da obavi svoj deo posla kako bih mogla u tom procesu nesmetano da uživam, a opet vam, koliko je to moguće, prikažem realnu sliku  onoga što vas očekuje ako odlučite da krenete stazama kojima sam ja hodila.

STRIPOVI

Domaći strip koji je izborio svoje meste među velikanima devete umetnosti koji su obeležili moju prethodnu godinu je Družina Dardaneli Pavla Zelića i Dragana Paunovića. Špijunska horor avantura smeštena u alternativno-istorijsku Srbiju s kraja 19. veka. Strip je, itekako, vredan pažnje i garantuje nestrpljivo iščekivanje svakog novog nastavka. Nešto više o stripu možete pročitati u kratkom prikazu koji sam napisala na Goodreads-u.

Pored dve epizode pomenutog stripa, Pavle iza sebe ima roman Peščana hronika, kao i mnoštvo priča objavljivanih u raznim zbirkama fantastike poput Nešto diše u mojoj torti (II izdanje), Čuvari zlatnog runa, U vrzinom kolu... a jedna me je, čak, iznenadila pojavivši se u Politici: Žena Dorijana Greja. Pavle je neko na koga treba obratiti pažnju, svakako je zaslužuje.

Naravno, tu su i prve dve sveske stripa Kosingas – Red Zmaja, autora Zorana Jovičića, koji je velikim koracima stupio u svet stripa. Njegove magične ilustracije prate čitav Tešićev serijal, te se strip se može posmatrati kao sjajna nadogradnja odličnog književnog rada, a može se čitati i potpuno nezavisno, bez ikakvog poznavanja teme.

Kosingas – Red Zmaja 1 i Kosingas – Red Zmaja2.

         Kada su svetski majstori stripa u pitanju, najveći utisak na mene ostavili su Nil Gejmen i Serđo Topi.

Gejmenovu Knjigu Magije mnogi upoređuju sa Hari Poterom sa čime se apsolutno ne bih složila. Kada sam završila čitanje i naišla na razne komentare tog tipa, uopšte mi nije bilo jasno zbog čega ih upoređuju, meni se ni u jednom trenutku nije ukazala nikakva sličnost. Onda sam shvatila da je u oba slučaja glavni lik dečak sa naočarima koji barata magijom sa sve sovom na ramenu. Tu se sva sličnost i završava. Tim Hanter je normalan dečak koji je nesvestan postojanja sveta magije jer taj svet nije svima vidljiv. On poseduje ogroman magijski potencijal i sada je njegov trenutak da odluči u kom će svetu živeti. Najpre treba da upozna novi svet koji mu je ponuđen, a pokazaće mu ga četiri vrlo zanimljiva lika: John Constantine, Doctor Occult, Mr. E and Stranger.

Na stripu je radilo četiri sjajnih crtača i svaki je predstavio po jedan deo putovanja kroz čudesni svet magijskih bića.

Još jedan sjajan strip koji sam otkrila prošle godine je Gejmenova Crna orhideja. Svojom senzibilnošću stigla je do samog vrha moje liste. Kratak prikaz pročitajte ovde, a uz njega vam dajem i svoju najtopliju preporuku:

A tu je i Srećom, mleko... Srećom!

Sledeći je italijanski maestro Serđo Topi. Najbolje ga opisuje reč koja, obično, stoji uz njegovo ime – Maestro. Ima vrlo zanimljiv stil, često izlazi iz okvira stranice i time razvejava uobičajenu koncepciju dok oskudnim, ali sadržajnim tekstom prikazuje duboko razvijen karakter likova. Pored Priča iz velikog rata, moju pažnju potpuno je zaokupio Kolekcionar, koji će, sasvim sigurno, biti deo moje kolekcije. Evo prikaza.

I, da ne zaboravim, strip koji nikako ne smete propustiti, Dedpul – Mrtvi predsednici i druge prodane duše. Da ne dužim, urnebesan je. TOTALNO URNEBESAN. Najznačajniju ulogu u tome ima neverovatan prevod Draška Roganovića. Opet link ka prikazu.

KNJIGE

Knjiga kojom sam započela 2017. je Projekat Herkules Ivana Brankovića. Dostojan nastavak Ivanovog prvenca, romana Prometejev dnevnik. Ivan sjajno piše, pravi je sf triler majstor. A to su mu samo najjače strane. Kakav početak!

Ivan je pun ideja i vrlo angažovan. Napisao je roman Uncommoner’s Gene koji prati strip projekat Lightstep Chronicles, naučno-fantastičnu svemirsku operu, nastalu iz pera nagrađivanog domaćeg autora Miloša Slavkovića.

Objavio je i nekoliko priča od kojih je Zapis, objavljena u zbirci priča folklorne fantastike U vrzinom kolu, moj favorit. Sjajan spoj folklorne i naučne fantastike, dva suprotna kraja fantastičnog spektra, jedna od mojih omiljenih priča iz zbirke.

Druga po redu, a ništa manje otkriće, bila je knjiga Ime vatre, Dimitrija Stevanovića. I pored dosta tehničkih grešaka, kao i raznih drugih sitnih nedostataka na kojima mu zameraju, uspela je da me potpuno osvoji i natera da se ludo u nju zaljubim. Dimitrijev svet mašte je vrlo plodan i senzibilan. Ideja je da se sa tim svetom upoznamo u vidu serijala tako da će biti sasvim dovoljno vremena i prostora da se ispeglaju svi nedostaci i serijal preraste u svojevrsnu poslasticu ljubitelja fantastike.

Pred prošlogodišnji Sajam knjiga, Dimitrije je objavio epsku parodiju Trubadurova svita, koju jedva čekam da napadnem i počastim vas recenzijom. Zamislite, epska parodija! Korice je ilustrovao Dobrosav Bob Živković pa smo tako dobili i jagodu na šlagu torte.

Kako se ovaj tekst ne bi pretvorio u tri dana čitanja, i pored moje želje da vam o svemu naširoko i nadugačko pišem, suština je da postoji podosta domaćeg stvaralačkog potencijala koji treba negovati i razvijati. Kratkim pregledom ću vas provesti kroz društvo, redom kojim sam čitala njihova dela, a svaki će pratiti link ka, već pomenutim, ranim radovima na Goodreads-u.

Vinča - Znamenje bogova, Ivan Drajzl

Ivan nas vodi na putovanje kroz drevne civilizacije koje su naseljavale naše prostore i upoznaje nas sa različitim stepenima razvoja njihovih znanja i veština. Oni koji prednjače u tom razvoju su trgovci nastanjeni na prostoru današnjeg Balkana koji su sa svojih putovanja donosili sve ono što su drugi imali da ponude i time diktirali kompleksnost i dominantnost sopstvenog razvojnog puta.

Ono što se izdvaja kao najčešća zamerka je putovanje na koje junaci kreću na samom početku knjige, koje nikako da se završi. Ja to ne nalazim kao zamerku već smatram da je poenta upravo u tom putovanju i da, prateći taj put, i mi idemo stazama razvoja drevnih civilizacija, čiji tragovi se i danas nalaze na našim prostorima.

Pred Sajam, izašao je nastavak Vinča - Tajna Kurgana, još jedna knjiga koju nestrpljivo čekam da stigne na red za čitanje.

         Tajna iskre, Danica Bogojević

Danici je Tajna iskre donela nagradu „Vrata knjige” 2016. Bez ikakvog predznanja i o knjizi i o Danici, to mi je bilo dovoljno da očekujem dovoljnu dozu kvaliteta. Moja očekivanja nisu išla dalje od toga. Malo je reći da su prevaziđena. Prosto sam bila zapanjena kvalitetom Daničinog pripovedanja i sposobnošću da, kroz potragu za blagom drevne Retre, grada na obali jezera čuvenom po svom hramu, napravi čvrstu vezu između najstarijih slovenskih plemena i nas koji njihovo nasleđe nosimo u sebi. Sposobnošću da ukaže koliko su ratovi vođeni besmislom, a koliko nam mnogo odnose. Danica ima puno toga da ponudi, nemojte dozvoliti da vam promakne njeno stvaralaštvo.

Poslednji grad 3:Izdaja, Nebojša Petković

Kao što iz naziva možete primetiti, u pitanju je trilogija koju ću predstaviti u celini. Distopijska budućnost u Srbiji, u svetu koji je toliko uništen da ne postoji nikakav vid savremene tehnlogije već se živi kao u dalekoj prošlosti. Kako se sve vratilo unazad, tako su se i ljudi vratili staroj veri pa imamo klanove koji se bore u ime paganskih bogova i njima se mole. Sjajna postavka. Ovde neću puno pisati o samoj radnji, već ću se osvrnuti na kvalitet Nebojšinog pisanja. Nebojša je već prvom knjigom ove trilogije raskrčio sebi put ka visinima, a drugom i trećom, obezbedio mesto pri samom vrhu domaće fantastike. Rekla bih, negde u top 5, komotno. Možda ja preferiram mračno viđenje budućnosti, možda mi sjajno leži Nebojšin stil pisanja, možda mi prija njegov literarni kvalitet i pismenost koja ga krasi, možda uživam u načinu na koji gradi atmosferu i tera nas na razmišljanje i preispitivanje, možda sve to utiče na celokupan utisak koji sam stekla o njegovim delima, ali sigurno je da od Nebojše možemo očekivati sjajan književni razvoj koji ću pratiti sa velikim zanimanjem.

Opsada Crkve Sv.Spasa, Goran Petrović

         Ovo je knjiga koju bi trebalo uvrstiti u obaveznu školsku lektiru. Čak, trebalo bi joj se stalno vraćati. Na svakih pet godina, npr. Pa sagledavati kako vas je od prethodnog puta promenila. O samoj radnji više možete pročitati na Goodreads-u, ja ću samo reći da postoji dobar razlog zbog čega se našla među pedeset najlepših dela moderne svetske i srpske književnosti, u izboru Politike.

Hokus Lokvud, Nenad Pavlović

Ovo je knjiga koju moram pomenuti i pored svih zamerki koje imam, zato što nam je dala uvid u raskošnost piščeve mašte i sposobnost da, oslanjajući se na dobro poznate uticaje u svetu fantastike, stvori, njima sličnu, magijsku atmosferu bez prisutnog osećaja već viđenog. Da se ne bih ponavljala, detalje možete pročitati na linku koji sledi, a ovde se našla kao podrška piscu i motivacija da ozbiljnije pristupi svojim budućim delima i njihovom uređivanju, i pokaže nam kako to izgleda kada iskoristi potencijal koji poseduje.

Suze SvetogNikole, Branislav Janković

Dobro obratite pažnju na ovo ime i, na šta god naletite da je on napisao, a vi obavezno pročitajte. Uopšte nema potrebe da se upuštate u to o čemu se radi, sigurno je da se nećete pokajati. Ja, barem, nisam. Ovo je knjiga koja je uvrštena u izbornu lektiru u nekoliko škola u zemlji. Više o knjizi pročitajte ovde:

Jankovićeva najnovija knjiga, Poslednji cirkus na svetu, izašla je pred poslednji Sajam i još jedna je od onih koje sa nestrpljenjem očekujem da pročitam i vama je predstavim.

Svetioničar - Vesnici oluje (Utočište #1), Mladen Đorđević

Last but not least, Mladenov Svetioničar. Ono što me je prvo privuklo kod ove trilogije je to što je dečko uzeo i napisao u cugu toliko obimnu knjigu da je izdavač morao da je podeli u tri dela. Dobro, ne znam da li je morao baš u tri, to ostaje da se vidi, ali svakako nije mogla biti samo jedna. Mladen je pravo osveženje na polju domaće fantastike. Neonoar preovaldava u ukupnom utisku, a prožimaju ga horor, triler i misterija. Potpuno odstupa od uobičajenih okvira i pruža nam osvežavajuče čitalačko iskustvo dostupno na domaćoj sceni. Radnja romana smeštena je u mračnom, distopijskom metropolisu kraj mora, u Evropi. Pod teškim olovnim oblacima leži Vranolijni, grad glamura, prestiža i moći. A šta nas tamo čeka? Prepustite se, Svetioničar je tu da osvetli i predvodi!

I knjige o kojim sam već pisala, nekoliko zbirki priča, nekoliko stranih autora. Nadam se da ću i u ovoj godini naći dovoljno vremena za čitanje, da ću skupiti barem isto ovoliko materijala za pisanje i da ću u tom procesu maksimalno uživati. Isto želim i vama! Čitamo se!

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.

Kosingas – Onaj što nauči mrak da sija, Aleksandra Tešića

I tako ja uhvatih zalet i počeh da pišem. Čitala sam neke zanimljive knjige i sa vama delila utiske o njima, opremila se solidnom gomilom za zimu pa se latila  posebne poslastice, sveže iz piščeve mašte, onaj koji mi je toliko nedostajao, Tešićev "Kosingas - Onaj što nauči mrak da sija". I, negde u isto vreme, počeh da radim i puf, vremena za čitanje nestade. Uporno sam vukla onoliku knjigu sa sobom, krala svaki mogući trenutak da zavirim u nju, razvlačila je nedeljama i živela je sve vreme. Kako to obično biva sa dobrom knjigom, koliko sam želela da je završim, toliko sam želela da je ne završim. Ipak, ono prvo je prevagnulo i zato vam sada, još jednom, pišem o čaroliji koja krasi Tešićevo pero.

Kosovopoljska bitka je prošla, zemlja je ostala nebranjena i, nakon ujedinjene borbe protiv Turaka, sada je duboko podeljena. Zmajeviti junaci su pobedu protiv mraka krunisali junačkom smrću koja će se u vekovima koji slede sa žarom prepričavati. Kosingas Gavrilo nije bio te sreće. Dok traje borba za vlast, on se, iako nesvestan toga, bori za svoju dušu. 

Najteži gresi nisu oni koje Gospod ne oprosti, već koje sebi ne opraštamo.

Kao veziri sultana Bajazita, zemljom upravljaju Lazarevići, Milica sa svoja dva sina, Stefanom i Vukom. Njena verna prijateljica, monahinja Jefimija, uvek je tu da podeli teret i doprinese svojom ljubavlju, mudrošću i dobrotom. Dve jake ženske figure čiji je doprinos našoj kulturi, umetnosti i nasleđu izuzetan.

Kroz prethodne knjige upoznali smo se i suočili sa raznim mrakačama iz naše mitologije, došlo je vreme da vidimo kako se mi to uklapamo u verovanja ostatka sveta. Kako na nas utiče Vergilijevo proročanstvo. Kakve moći krije Solomonov prsten i kako on može pomoći Gavrilu u borbi koja mu predstoji.

Neopisiva je hrabrost Kosingasa da se uhvati u koštac sa silama 

Prve hijerarhije koje sa zlobivom žudnjom sad čekaju njegov dolazak. 

Dok mračni gospodar liže svoje rane i konsoliduje redove duboko u tami, pred nama je najveća bitka tog doba, bitka između Turaka i Mongola, između onih koji su pokorili nas i onih koji žele njih da pokore, bitka kod Angore.

Stefan Lazarević stasao je u pravog zmajevitog junaka, ratničkim veštinama podučavao ga je ni manje ni više nego Gavrilo i spreman je da se uhvati u koštac sa svim što pred njega stane. Nažalost, tvrdoglavo odbija svoje zmajsko poreklo i mir pronalazi u veri. Kao vezir sultana Bajazita, demonstrirao je svoje ratničko umeće u bici kod Nikopolja i sada ga gledamo u punoj snazi, u novoj bici i herojskom nastupu koji mu je doneo titulu despota. Još jednom imamo priliku da pucamo od ponosa čitajući o časti i junaštvu naših predaka.

Glava za glavu, obraz ni za glavu!

 Mač despota Stefana Lazarevića

Ručno kovani Mačevi i pravljeni Lukovi - SM Bladesmith & Bowyer

Bitke opisane u knjizi odišu svom silinom Tešićeve moći pripovedanja, uzbuđenje je na vrhuncu i prosto se oseća zadah krvi, znoja i adrenalina. Ti živi opisi prenose nas pravo na bojno polje, rame uz rame sa onima koji su svojom krvlju pisali istoriju.

Iako toliko velika i značajna, i tako majstorski opisana, ova bitka je samo nešto što se dešava dok mi pratimo drugu, mnogo važniju, onu koja se može dobiti samo spasenjem duše, bitku za čovečanstvo. Ovoga puta, ale i bauci nisu u fokusu jer se bitka vodi na drugom polju pa nam, kako vreme odmiče, raste nostalgija za dominacijom dragog nam kosingasa nad silama mraka. Koliko on sam, toliko i mi imamo rastuću želju da ponovo omasti svoj kurjak.

Silno će ovaj mač da seče sve one koji na svet reže, krv će njihova da teče, a oni u njoj da leže!

Iz stripa Kosingas,

autora Zorana Jovičića

Da li će mu se ta prilika ukazati? Kako će se izboriti sa iskušenjima koja budu pred njim? Kuda će krenuti kada više ne bude imao kud? Sve su to pitanja čiji odgovori će nam pružiti pogodnu emotivnu i psihološku podlogu za ono što sledi u nastavku. A šta je to? E, to je maestralno najavljeno više nego efektnom završnicom. Pravi pravcati krešendo! Kao što negde već rekoh, ostadoh otvorenih usta nakon završenog čitanja. Koliko me je cela knjiga polako i staloženo vodila (iako joj ne manjka uzbuđenja), toliko me je kraj zabezeknuo i ostavio da kao malo dete čekam nastavak i svo uzbuđenje koje donosi. Moram da napomenem, kraj nipošto nije nešto neočekivano (pogotovo za zaluđenika poput mene), dosta sam toga mogla da pretpostavim na osnovu sitnih naznaka koje su se kroz  knjigu provlačile, ono što je obezbedilo takvu efektnost je način na koji je građena podloga za sam kraj, odnosno novi početak koji je pred nama. U jednom trenutku pomislite – to je to, više nema o čemu da se piše, a, već u sledećem, otvoren je čitav novi svet.

Ono što je značajno pomenuti je izuzetno temeljno istraživanje koje prati ovaj serijal. Kako stara tako i nova saznanja vezana za period istorije kojim se bavi savršeno su uklapljena u priču tako da se vrlo često gube granice između stvarnosti i fikcije i postaje nam veoma lako sebe da ubedimo da su se događaji opisani u knjizi zaista dogodili, upravo na način na koji su i opisani. Ne postoji ništa što bi ukazivalo na suprotno. Verovatno je to jedan od glavnih razloga moje opčinjenosti koja ne jenjava, pored izuzetnog literarnog kvaliteta i raskošne mašte koja krasi tvorca ovih čudesa, naravno. Primetan je napredak iz knjige u knjigu i on se najbolje ogleda u kompleksnosti zbivanja i dodavanju dimenzija već temeljno izgrađenom svetu.

Ovom knjigom, po mom neskromnom mišljenju, Tešić je učvrstio svoje mesto na tronu srpske fantstične književnosti, a dragulj na kruni doneće mu preostale dve knjige kojima će se ova uzbudljiva avantura završiti. U to, odavno, ne sumnjam.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije koje nisu potpisane iz moje su riznice

Jan Gordon – Balkanski gusar

"Balkanski gusar" je knjiga koja je nastala izuzetno zanimljivim spletom okolnosti. Predstavlja prvu knjigu svog autora i početak njegove bogate književne karijere. Ono što tu karijeru odlikuje nije književni kvalitet već značaj koji ima kao hronika jednog vremena i svojevrstan istorijski zapis o kulturi, umetnosti, mentalitetu i prilikama u zemljama koje je obilazio i o kojima je pisao, sagledano iz perspektive jednog stranca kome je sve navedeno nepoznanica i koji se otisnuo u avanturu svog života. 

Jan Gordon rođen je u Engleskoj gde je studirao umetnost, a u Parizu počinje da slika i tamo upoznaje svoju buduću suprugu Koru Džozefin Tarner, takođe umetnicu. Njihovu umetničku karijeru nakratko prekida Prvi svetski rat, ali pokreće njihovu književnu pa su, inspirisani svojim putovanjima po Evropi i Americi, napisali mnoštvo knjiga, ne

zapostavljajući pritom slikarstvo i muziku koju su uvek bili integralni deo njihovog života.

Da se vratimo na početak te književne karijere. Pošto je bio proglašen nesposobnim za vojnu službu, Jan se sa svojom suprugom dobrovoljno prijavio za rad u Crvenom krstu u Srbiji odakle se, sa srpskom vojskom, povlače u zimu 1915/16 godine. Tokom boravka u Srbiji, upoznali su Nikolu Pavlovića koji im je ispričao svoju životnu priču. Upečatljiva kakva jeste, podstakla ih je da, po povratku u Englesku, napišu knjigu o njegovim brojnim nedaćama, avanturama i podvizima, kombinujući ih sa saznanjima koje su stekli o našoj kulturi, uslovima života, političkim prilikama i mentalitetom uopšte. S obzirom da je knjiga štampana u Engleskoj i namenjena njihovom tržištu, svesni da zbog nepoznavanja našeg mentaliteta prosečan čitalac ne mi mogao razumeti neke situacije opisane u njoj, oni pružaju objašnjenja neophodna da se shvati suština opisanih događaja. Evo nekih koje sam izdvojila:

Knjiga i novina u ono vreme, naravno, nije bilo, pa su se duge zime provodile oko ognjišta, ozidanog na podu kuće i bez odžaka, pričajući priče ili pevajući, jer svi nose u sebi ljubav prema poeziji. U pesmama i pričama veličali su se podvizi junaka srpske romantike. "Poraz na Kosovu", o junačenju Marka Kraljevića ili o podvizima hajduka i razbojnika, i o ljudima poput Karađorđa i vojvode Veljka, njegovog glavnog generala, i Stevana Sinđelića. Radnja se svodila na krvoproliće ili na lukave pljačke, kao i na druge odvažne podvige, i ta "jaka hrana" za dečiji moral stvarala je, naravno, gledište unekoliko drugačije od našeg.

Postojala su dva prihvaćena načina vidanja rana, a najčešći je bio uz pomoć trava, jer bi se rana previjala velikim, zelenim i ravnim listovima premazanim mašću. Kako ništa nije preduzimano da se ti listovi ili mast očiste, čudi što posledice nisu i češće bivale kobne. Drugi metod, preteča savremene metode sa alkoholom, propisivao je dve čašice rakije, jednu za unutrašnju, a drugu za spoljnu upotrebu, ali bi ova metoda često pošla po zlu, jer bi pacijent i drugu dozu popio, a bakterije bi se nesmetano množile.

Prateći život Nikole Pavlovića dobijamo dragocen uvid u prilike u Srbiji u devetnaestom veku i kako su one uticale na običan narod. Mogu se povući mnoge paralele sa današnjim životom u Srbiji. Rekla bih, nikada nećemo naučiti. Da li ste naklonjeni Rusiji ili preferirate Austrougarsku? Da li ste za vlast ili protiv nje? Ono što, pak, nikako nije bitno je da li ste nevini ili krivi, pogotovo ako ste se zamerili onome ko je na vlasti i ko ima moć da vas se reši. 

To je Nikola na svojoj koži najbolje osetio. Nikola je nebrojeno puta hapšen, bekstvo iz zatvora je doktorirao, provlačio se kroz staze i bogaze, bio vrstan lopov čije su umeće čak i njegove žrtve posmatrale sa divljenjem, bio begunac i u zemlji i u inostranstvu, prosto rečeno, prošao je pravo sito i rešeto. Sam autor kaže da je imao materijala da napiše znatno obimniju knjigu, ali, pošto bi tako obimno štivo lako odbilo svakog čitaoca, odabrao je one događaje koji najviše osvetljavaju Nikolin karakter i doba o kojem piše. Tako smo dobili knjigu prepunu avantura i događaja koji će u potpunosti zaokupiti pažnju njenih čitalaca, ispričanih iz ugla jednog Engleza koji je sa velikim interesovanjem upoznavao našu zemlju i o njoj pisao, što nam pruža veoma zanimljivu perspektivu za čitanje.

S obzirom na to da se bavi našom istorijom i nasleđem a, imajući u vidu nedostatak drugih izvora iz tog perioda naše istorije, ova knjiga je, itekako, vredna pažnje. To je, upravo, i razlog iz kog se izdavač rešio da je objavi i to na stotu godišnjicu od njenog prvog objavljivanja u Engleskoj. Iako su zemlje koje su obilazili i o kojima su pisali objavljivale njihove knjige, ovo je prvi put da je jedna njihova knjiga izdata kod nas i time je, konačno, odata počast ovim nepravedno zapostavljenim umetnicima, Janu i Kori Gordon. Time je, ujedno, i zaokružena njihova književna karijera, povratkom na mesto gde je sve počelo. U Srbiju. Naravno da je sve počelo kod nas! U planu je izdavanje i njihove knjige „Sreća trinaestorice“, koja se, takođe, tiče Srbije. Još jedna knjiga koju ću, sasvim sigurno, sa uživanjem pročitati. 

Prvobitno objavljeno na književnom blogu Prerazmišljavanje.

Fotografije preuzete sa The Jan and Cora Gordon pages i sajta IK Strahor