Okultni savez Srbije, Dušana Jevtića

Ovu knjigu napisao je profesor istorije iz Niša. Nije prva koju je napisao, ali jeste prva koju je objavio. A meni prva koju sam dobila u zamenu za prikaz.

Smešten u okvire fantastike, ovaj roman obiluje magijskim bićima poput veštica, volšebnika, karakondžula, vampira, drekavaca, babajaga… i božanstvima poput Odina, Dajboga, Morane. Glavna „junakinja” je albino veštica Adalberta, nekadašnja predvodnica paradržavne organizacije Okultni savez Srbije, a sadašnja upravnica biblioteke okultnog univerziteta „Madam Glavacka”. Strah i trepet za studente, za svojih 250 godina prilično je izbrusila veštine upravljanja magijom, ali, kao što možete pretpostaviti, nezadovoljna je svojim statusom, svesna da je, u najvećoj meri, sama za to odgovorna. Međutim, pokrenuti su događaji koji će sve promeniti i pred nama je prava drama koja će uticati na celokupan svetski poredak i inicirati ponovnu preraspodelu sile.

Zvuči poznato? Ceo roman zvuči tako. Vrišti stav pisca o apsurdima sa kojima smo suočeni. Kao istoričar, on ima interesantan uvid u razvoj međuljudskih i međunarodnih odnosa, koji su, na svu moju žalost, prilično nakaradni. Potkovan adekvatnim podacima, on redom ukazuje na sve ono što je loše i tera nas da se zapitamo koliko apsurda možemo da apsorbujemo. Podseća nas na sve one neverovatne stvari koje smo preživeli (ratovi, sankcije, odlazak mladih iz zemlje, „uspostavljanje stabilnosti”, bombardovanje, odlazak mladih iz zemlje, „uspostavljanje stabilnosti”, moralna degradacija, poremećen sistem vrednosti, poremećen sistem upravljanja državom, odlazak mladih iz zemlje (ko ima sreće i ume da se snađe, ostali žive kako znaju i umeju i pokušavaju da izvuku najbolje iz života). Sada, od svakog od nas zavisi kako će uticati na svet oko sebe. Kakav će svet izgraditi. Svako od nas nosi svoj deo odgovornosti.  

Pored mnoštva asocijacija koje se ogledaju u igri reči (Okultameri, SSSB (Sibirski sojuz silnih babajaga), Sveevropska okultna asocijacija, Anadolski slivači strave, Beogradski mađijarluk, zločini protiv okultnosti…), stav se izražava i kroz dijaloge u kojima je prenaglašena nekultura, nevaspitanje,  prostakluk. To anulira lepotu naracije, ali efektno vrši svoju funkciju.

Evo ti na, zaslužila si!

Za razliku od „Trubadurove svite” gde je kritika iskazana na komičan način, ovde pisac jasno i smisleno iznosi svoj stav.

Šupljoglavci se klanjaju četvorostrukom šupljoglavcu. Nažalost, takav je idol savremenih mladih okultista.

Kratkovide smrtnice misle da zavodnicu čini minimalna odeća, ali one ne znaju da pravu ženu ne čini obim grudi i zadnjice, već obim njenog magijskog potencijala.

Radnja je dinamična i zanimljiva, ima dosta humora, akcije, zapleta i raspleta. Potkrade se i neki poetski opis ili rečenica koja me svojom efektnom jednostavnošću, prosto, obori s nogu.

„Prrr”, brundao je mačak iz svoje unutrašnjosti.

Ipak, veliki problem uviđam u tehničkoj izvedbi i obradi romana. Stiče se utisak da obrada nije ni rađena i da je roman pušten u štampu onako kako je dostavljen u izdavačku kuću. A dostavljen je sa dosta nedostataka koji škripe i narušavaju tok radnje. U vremenu hiperprodukcije i navale pisaca koji misle da je za bavljenjem književnošću dovoljno da imaju nešto da kažu, izdavačke kuće moraju biti poslednji branik, sito koje će zadržati ono što ne valja, a unaprediti ono što ima potencijala. Ne dozvoliti da knjiga ode u štampu dok se ne isprave pravopisne greške, poradi na sintaksi, uklone pleonazmi, ispeglaju nabori. Mora se staviti kvalitet ispred kvantiteta. Drugi deo odgovornosti snose pisci. Ko odluči da se bavi književnošću mora se baviti ličnim opismenjavanjem i konstantno težiti boljem poznavanju jezika i književnosti. U maniru sportista koji, umesto da krive trenera, svakodnevno treniraju kako bi svojim kvalitetom zaslužili mesto u prvoj postavi. Još jednom, svako od nas nosi svoj deo odgovornosti. Kao što autor oštro negoduje zbog društveno–političkih prilika, tako i ja negodujem zbog narušavanja lepote pisane reči i pozivam na odgovornost sve one koji imaju udela u tome.

Preuzimam i svoj deo odgovornosti, naglašavam da pisanje o knjigama nije moja struka niti profesija već nešto što radim iz ljubavi, i pozdravljam svaku kritiku i ukazivanje na greške koje pravim. Smatram to jedinim načinom da isplivamo i sačuvamo našu književnost od bujice loših knjiga koje kontaminiraju samo uporište kulture. Nemojmo im to dozvoliti.

         Dušan Jevtić je ovom knjigom pokazao da ima šta da ponudi, nadam se da će nam narednom pokazati da može da ponudi i više. Volela bih da vidim kako se snalazi u drugačijoj postavci romana, kada nakaradnost ustupi mesto lepoti. Potencijal postoji, ostaje da vidimo da li će i kako biti iskorišćen.

Ukoliko želite da čujete više o knjizi od njenog tvorca, ovde možete pogledati njegovo gostovanje na TV KCN, a prikaze romana možete pročitati na portalima AVKF, Art-anima i blogu knjiške veštice BookWitch.

Prvobitno objavljeno na portalu Konkretno - zdrav razum i javna kritika

Poslednji cirkus na svetu, Branislava Jankovića

Bitka za nebo je završena. Anđeli koji su se pobunili protiv oca, stvoritelja, poraženi su i proterani sa nebesa. Bačeni na zemlju da žive među ljudima koji su, takođe, grešni. Međutim, nisu oni jedini koji su sišli sa nebesa. Na zemlju je poslato deset anđela sa veoma važnim zadatkom. Na njima je da upoznaju i shvate čoveka pre nego što se vrate na nebo da mu sude nakon konačnog kraja sveta. Oni će stajati na kapiji raja i odlučivati ko može da uđe. Ali, nije lako upoznati čoveka. Nije ga lako shvatiti. Pogotovo ako si besmrtan i svestan onoga što smrt donosi. Zbog toga, i njihov se zemaljski život mora završiti smrću, još jednom će Božija deca umreti za ljude.

„Vredi li sve ovo, Sine Božji?“

„Ljudi će i dalje činiti iste stvari i greh će ih ponovo obeležiti.“

„Čemu onda sav taj bol i muke?“

„Šansa za one malobrojne. Da barem neko u budućnosti shvati ovu žrtvu i dokopa se raja.“

Smrt besmrtnog anđela strašno je čudna stvar. Plaši me bizarnost i apsurdnost toga.

I tako oni provode na zemlji više od dve hiljade godina. Svako sa nekim nedostatkom – patuljak, žena sa bradom, nevidljivi čovek, žena od gume… i nekim darom. Logično, svi su članovi cirkusa „Felićita“. Svako je u nekom trenutku napuštao cirkus, živeo među ljudima, sretao se sa onim najboljim i najgorim što ljudski rod ima da ponudi, neretko sretao i svoju palu braću, da bi se na kraju vratio u cirkus. Ti odlasci su im pružali iskustva koja će ih definisati kao sudije. Neki su našli oprost, a neki osudu za ljudski rod. Sada, kada je kraj blizu, svako priča svoju priču. Ono najupečatljivije što je doživeo za dva milenijuma bivstvovanja među ljudima. I kako će on zbog toga suditi.

Tih vekova sam sjajno ispekao svoj poziv sudije.

Mnogo sveštenika će završiti u paklu.

„Nisi u pravu, Oče“, pomislio sam. „Nije svaka gordost grešna“.

A svedočili su događajima koji razdvajaju ljude od neljudi: raspeće Isusovo, prihvatanje nove vere i prelazak iz paganizma u hrišćanstvo (uprkos opasnostima koje to opredeljenje donosi), kuga, inkvizicija i spaljivanje veštica, povlačenje Srpske vojske preko Albanije, holokaust. Kroz ove priče, obišli smo i selo opisano u romanu „Suze Svetog Nikole“, u kome se, opet, pojavljuje cirkus „Felićita“, i videli kako se sjajno mogu isprepletati dva nezavisna romana. Za kraj, pisac nas vodi na sam početak, u bitku koja je podelila nebo.

Branislav Janković spada u srednju generaciju savremenih pisaca. To je jedina kategorija u koju bih mogla da ga svrstam kada bih osećala potrebu za bilo kakvom kategorizacijom i podelom. On je, fantastičar, realista, romantičar, filozof, poeta, čovek. Ne nužno tim redosledom. Kroz pisanje upoznaje sebe, ujedno nas podstičući na isto. Tome ne možete da se oduprete, a i zašto biste? Prepustite se. Suočite se sa svojim najvećim sudijom – sobom.

Iza sebe ima pet romana i zbirku priča. Priče su mu objavljivane u raznim antologijama, a osvaja priznanja i za radio drame. Sve njegove knjige ostavile su jak utisak na publiku, jedna je pokrenula žustru debatu između istoričara i pisaca, druga izazvala oštru osudu crkve, treća je u nekoliko srednjih škola izabrana za izbornu lektiru. Jedno je sigurno, nijedna vas neće ostaviti ravnodušnim.

Njegovo pisanje izaziva osećaj nostalgije za nečim što nikada niste imali, a toliko ga osećate kao svoje da vam bolno fali. Kroz svoje likove, on ne opisuje određenu osobu, on opisuje sebe, čoveka, i svoju ljudsku prirodu. A svi smo mi ljudi. Barem se tome nadamo. Vaša identifikacija sa likovima zavisi isključivo od toga kakav ste vi čovek. On nas vešto vodi putevima spoznaje i daje nam priliku da sebi oprostimo svoju ljudsku prirodu. Rečenice su mu jednostavne, a neverovatno sadržajne. U samo nekoliko reči uspeva da vas natera na duboku analizu i probudi najrazličitija osećanja visokog intenziteta. Piše o duši i u dušu pogađa.  U njegovom pisanju prisutna je i dobra doza humora, a jezik koji koristi u potpunosti je prilagođen postavci romana.

Zar nisu čudni putevi Gospodnji? Siguran sam da je to On smislio

da ne bi morao da objašnjava smisao svega što radi. Ovako je sebe proglasio čudakom, pa više niko i ne traži odgovore na pitanja. Kada nešto zajebe, napravi se blesav. Jebiga, kaže, znate da su mi putevi čudni, a o mojim putevima se ne raspravlja.

U jednom komentaru, Aleksandar Tešić je napisao: „Moj prijatelj Bane je pesnik koji piše prozu, zato je tako melodična i prijemčiva“. Sav raskoš tog talenta izražen je u pismima koje srpski vojnik piše svojoj ljubavi, Nadeždi, u užasu zime na Prokletijama. U poslednjem pismu koje potpisuje sa: „Vaš Dragiša, pesnik svojim poslednjim dahom“.

U Retrospektivi sam rekla: „Na šta god naletite da je on napisao, a vi obavezno pročitajte“. Ostajem pri toj izjavi. Nemojte ga sebi uskratiti.

Ćutanje. Dugo ćutanje. Jedno od onih koje, kada se pojavi između dvoje ljudi zauvek lebdi među njima, bez obzira na to koliko reči razmenili kasnije.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.

Trubadurova svita (mač, mačka i magija), Dimitrija Stevanovića

Epska parodija. Kako to samo fantastično zvuči! Ako volite Goli pištolj i sa uzbuđenjem pratite avanture družine prstena, ovu knjigu ćete obožavati. Ipak, ona je više od proste zabave uz dogodovštine njenih urnebesnih junaka, ona je ozbiljna društvena kritika sa konstantnim satiričnim asocijacijama na tragikomično političko stanje u našoj zemlji.

Dizajn korica: čarobnjak BOB (Dobrosav Bob Živković)

Radnja se dešava u Nerd svetu, mestu koje obiluje neverovatnoćama i čudnim zbivanjima, svetu u koji ulazite na sopstvenu odgovornost. Glavni junak je trubadur (zamislite!) Dart, poluvilenjak (da ne kažem mešanac). Magija i avanturistički duh koji krase jednog vilenjaka direktno su uslovljeni količinom đuđubeja i kondrca koji obitavaju u njegovom telu (gde tačno u telu – pročitaćete u knjizi). Što je više đuđubeja, to je jača magija koju može da materijalizuje i koristi, a što je više kondrca, veći je i luđi avanturista. Naš Dart ih je prepun i upravo stiže u Tirit-Navodi-Vilu, prestonicu patuljačkog kralja koji mu je namenio misiju od izuzetnog značaja za čitav Nerd svet, misiju koja će otkriti tajnu od neverovatne važnosti za budućnost kraljevstva.

Posle dve nedelje pustolovina, avantura i puta kroz šumu, pećine, lagume i najrazličitija čarobna, ali i opasna mesta, ponovo je bio među ljudima. Da, pogodili ste, osećao se veoma očajno zbog toga – ljudi su gori i od najdivljijih zveri.

Kako to obično biva, oko sebe okuplja družinu koja će mu „pomoći“ u tom neverovatnom poduhvatu. Tako nastaje Trubadurova svita koja će na svom putu napraviti više štete nego koristi, ali, kako žive u Nerd svetu, to i nije toliko strašno i, zapravo, tako i treba da bude. Na primer, sasvim je ok to što su oslobodili drevno zlo koje preti da uništi čitav svet, upravo je to ono što će dovesti do razvoja događaja kakav se priželjkuje. Kad smo već kod razvoja događaja, bitno je pomenuti da u Nerd svetu postoje dva načina na koji određena situacija može da se odvije. Frka (Fantastična Raštrkana Kratka Avantura) i Zbiv (za razliku od frke, koja je sveopšta i na sve strane, zbiv je isto trenutan, ali dobro fokusiran na jedno dešavanje).

"Ako je posada vezana, a svi ste ovde, ko onda upravlja brodom?" Frka.

Pregršt je književnih, muzičkih i filmskih asocijacija, isto toliko izmišljenih bića i reči sa adekvatnim opisima i definicijama, gomila fora i fazona, prosto, knjiga je potpuno urnebesna, a, ujedno, vrlo oštra u kritici realnosti kakvu poznajemo.

Naravno, sve se završava frkom. Uz konačnu asocijaciju na Terija Pračeta, kao svojevrstan šlag na tortu.

Samo ti piši, Dimitrije, posle ćemo da zalijemo

Koliko sve pršti od magije, najbolje će vam pokazati sledeća situacija: Skuvam ja sebi crni kondrc-napitak, uzmem knjigu i sednem da napišem reč – dve o njoj. Moji klinci koriste izmeštenost moje svesti u drugu ravan i jurcaju po kući nesputano se igrajući. Jasno vam je šta sledi: Zbiv! Stariji dotrčava da me pita nešto od izuzetne važnosti, kroz maglu počinjem da ga primećujem dok se vraćam svešću u prostoriju u kojoj se nalazim (morate shvatiti, nije to lako, crni kondrc-napitak nije za zezanje), knjiga je otvorena, đuđubeje i kondrci iskaču i uleću pravo u njega, perifernim vidom primećujem da se putanja njegove ruke i crnog kondrc-napitka preklapaju, pokušavam da sprečim neizbežno, ali bez uspeha, napitak se razliva po knjizi i izaziva moju bolnu grimasu jer ujedno ostajem i bez napitka i bez knjige, a za telefon – ko još mari, situacija dostiže vrhunac i čeka se erupcija koju moj omladinac sprečava rečima: „Ništa ne brini, mama, napisaće tebi tvoji pisci drugu knjigu.“, dejstvo napitka prestaje, đuđubeje i kondrci povlače se nazad u knjigu (makar na kratko) i nastaje sledeća fotografija, kao idealan prikaz onoga što vas čeka ako se upustite u ovu avanturu. Moj savet je – nikako je nemojte propustiti!

Nije posveta džabe napisana i meni i Vuku,

osećao je Dimitrije koliko će veliku ulogu on odigrati

Prvobitno objavljeno da Dotkomu.

Festival epske fantastike - Dom omladine Beograda

Pre nekoliko dana, u Domu omladine Beograda, održan je Festival epske fantastike. Kao i svake godine, najavljeno je mnoštvo zanimljivih dešavanja, ali moje vreme je bilo vrlo ograničeno pa sam uspela da prisustvujem samo jednoj tribini: Srpski pisci u epskoj fantastici. S obzirom na to da sam većinu predstavljenih knjiga pročitala i sa njihovim autorima o njima diskutovala, moje prisustvo je imalo za cilj pružanje podrške i druženje sa piscima čije knjige okupiraju moje misli poslednjih par godina. Ipak, jedna „nova“ knjiga uspela je da osvoji moju pažnju i probudi interesovanje tako da je, uz slast, završila u mojim rukama i to pravo iz ruku njenog tvorca, sa mastilom u posveti koje se još uvek sušilo. Više o tome u nastavku.

Nikada mi nisu sve knjige na broju.

Piscima čije je učešće najavljeno, pridružio se deo Karavana fantastike te je, još jednom, do izražaja došla podrška koju mladi književnici pružaju jedni drugima, a to je nešto što me posebno raduje.  Složili smo se da ono „epskoj“ u nazivu tribine nije i ne mora biti isključivo. Tako je sastav družine izgledao ovako: Dimitrije Stevanović (Ime vatre, Trubadurova svita (recenzija ove knjige stiže uskoro)), Duško Blagojević (Duhovi rata i Nevidljivi grad), Nebojša Petković (trilogija Poslednji grad), Nemanja Jovanov (Belina), Ivan Branković (Prometejev dnevnik i Projekat Herkules) i jedina dama koja je učestvovala, ne i jedina koja ume da piše fantastiku, Milena Stojanović (Petruški zmaj i Zov krvi – prva dva dela trilogije Proročanstvo bogova). Na žalost, Zoran Petrović je bio sprečen da se pojavi, ali njegove knjige oživljavale su njegovo prisustvo (serijal Praznik zveri, znate već).

Marko Despot Miranović (moderator) i navedeni učesnici tribine 

       Nakon predstavljanja pisaca i njihovih dela, govorilo se o raznim temama - o originalnosti, klišeima, položaju žanrovske književnosti u odnosu na književnost glavnog toka (ovo mi već delije kao večita tema, glasam da je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade svojom pobedom zaključi) i sl. Mišljenja sam da se ne treba opterećivati tim temama. Kada bismo pozvali dvadeset pisaca i dali im istu postavku romana, svako bi napisao nešto drugačije. Ono što bi diktiralo tok priče svakog od njih je njihovo poimanje sveta, ličnost koju su gradili celog života i, naravno, kvalitet koji poseduju. Taj kvalitet će naći način da se pokaže i prokrčiće sebi put do srca čitalaca. Karavan fantastike je jedan od načina da se pisci približe publici, a i sam je tema slične rasprave – ko se toga prvi setio. U jednoj epizodi South Park-a, ustanovili smo da je sve što bi vam moglo pasti na pamet, Bart Simpson već uradio. Pomirimo se sa tim i pozdravimo one koji se i dalje trude da nešto postignu. Njihovo nadograđivanje na ono što je već urađeno je pohvala inicijalnog dela samo po sebi.

 

S leva na desno: Milena, Dimitrije, Irena i Aleksandar Tešić, Ivan,
Cvećka koja je dobila čast da drži Lilu – najpoznatiju fantastičnu kucu,
već iskusnu cosplayer-ku, Nemanja, Marko, Bojana, Nebojša i Duško

Na pitanje da li publika uspeva da pronikne u dublji smisao koji njihovi romani nose, Nebojša Petković je odgovorio da on nije imao na umu dublji smisao kada je pisao roman i gradio karaktere svojih likova, već je želeo da priču koju je izmaštao ispripoveda najbolje što ume, kroz što verodostojnije likove (dala sam sebi slobodu da svojim rečima prepričam njegove, nisam mnogo vična citatima). Ja sam kompleksnost i kvalitet njegovog pisanja prepoznala te mi je ta neverovatna dubina* jasno uočljiva. Tu dolazimo do malopređašnje poente da je ono po čemu se kvalitetni pisci izdvajaju već predodređeno njima samima. Njihova različitost je upravo ono što obogaćuje ponudu i dodaje boje fantastičnom spektru. Ne moraju svi biti filozofi ili literarni majstori, ali dobro je kada svoje umeće uspeju vešto da utkaju u knjigu i kada da ga nadograđuju. Onaj ko nema šta da ponudi u tom smislu, neće dugo ni opstati. Naravno, ima i nedostataka. Nije realno očekivati vrhunske domete u prvoj knjizi, ali svako od nas svojim zapažanjima, pitanjima, interesovanjem, može da doprinese razvoju njihovog kvaliteta. A kvalitet zaista postoji. Branković, recimo, gradi takvu dinamiku da vas uzbuđenje drži od prve do poslednje rečenice, dok su mu opisi sažeti, a vrlo živi. Dimitrije kroz urnebesne situacije u koje stavlja svoje junake pravi ozbiljnu društvenu kritiku i tako dalje. Primera je puno, prostora za napredak još više. 

*Poslednji grad konačno pronalazi put do moje biblioteke, 

sa sve neverovatnom posvetom. Ovaj divni ključ – obeleživač

 stranica je poklon iznenađenja od mog druga Marka,

 kojim mi je začinio već sjajno veče

Dubinu razmišljanja uspela sam da naslutim i u par rečenica koje je izrekao Nemanja Jovanov pa smo tako došli do romana koji sam pomenula na početku: „Belina“. Osmišljena kao priča koja će biti ispričana kroz tri knjige, najpre je ponovo probudila moju fascinaciju pojavom trilogija u epskoj fantastici (mislim, razumem ja da se ne može čitav svet izmaštati i izgraditi u samo jednoj knjizi, ali zašto uvek tri?! Kakvu silu u sebi nosi taj magični broj? I dokle, bre, više te trilogije?), a onda je usledilo ono što je probudilo moje interesovanje – ne, nije u pitanju klasična trilogija, ovo je jedan događaj, priča o nastanku čovečanstva, ispričan iz tri ugla – ženskog (prva knjiga), muškog (druga) i svevišnjeg entiteta – roditelja čovečanstva (treća knjiga). Zvuči zanimljivo, zar ne? Ako je suditi po načinu na koji njen tvorac gleda na čovečanstvo (iz mog vrlo skromnog zavirivanja u isti), trebalo bi da probudi mnoga razmišljanja, što je upravo ono čemu se nadam od susreta sa knjigom. S obzirom na to da je konačno dospela u moje ruke, uskoro ćemo i to saznati.

 Noviteti u mojoj riznici

Ovo je bila dobra podloga za dalje produbljivanje razgovora, ali vreme leti dok se zabavljaš tako da nas je ključ u bravi sale Amerikana naveo da polako zaključimo tribinu. Ovakvi skupovi su sjajna prilika da se dođe do kvalitetne interakcije između pisaca i čitalaca te ne bi bilo loše da se izvrše neke modifikacije. Na primer, moglo bi se manje vremena potrošiti na predstavljanje knjiga (na Festivalu epske fantastike većina je upoznata i sa piscima i sa njihovim romanima), a vreme upotrebiti za razmenu mišljenja i diskusije koje će pružiti prostora da se iznesu stavovi i razmišljanja koji će, bolje od bilo kakve postavke i radnje romana, privući nekoga da pročita baš to što je taj pisac napisao.  

Sada ću se vratiti onome zbog čega sam i otišla na Festival – druženje! Kratko, ali slatko. Gore navedenu fantastičnu ekipu, dopunili su Tešići (Irena i Aleksandar), kolega knjigoljubitelj Marko (desio se dugo iščekivan susret epskih razmera), moja draga sestra Bojana i ja, pa je usledio događaj koji smo svi čekali, ispijanje zanatskog piva u obližnjem kafiću uz veliku kriglu prijatnog razgovora. Što bi rekao Čak Palahnjuk (čisto da pokrijem onu opasku o vičnosti citatima): „Nothing of me is original. I am the combined effort of everyone I've ever known.“ Srećna sam što u izgradnji moje ličnosti učestvuju ovakvi ljudi.

U svom prirodnom okruženju

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.

Ivan Tokin - Pas

U univerzumu slobode u kome se grize i voli bez kajanja, kuca malo, hrabro srce 

koje preti da uništi ili sagradi svet. Pas je najnežniji u svojoj brzini i najsnažniji u svojoj ljubavi. Ivan Tokin je pas.

Ova „mršava“ knjiga ispričana je iz perspektive jednog psa. Na svega 160 strana, bavi se njegovim životom, apsolutnim metafizičkim pristupom. Oslobođen svih sprega koje muče i sputavaju čoveka, on životu pristupa nagonski, razumom neopterećenim svim onim nebitnim mnoštvom koje nam zaklanja vidik ka suštini. Ka ljubavi, užitku, logici. Ka čulima. Razumom koji se sve više gubi. A u stvari je sve tako jednostavno. I može da pruži sve ono što nebitno mnoštvo ne može. Život vredan življenja. Moramo se dobro fokusirati da bismo bili svesni toga. Ili pročitati neku od Ivanovih knjiga. Pustiti Psa da nas vodi.

To kako komfor može da razori slobodnu ličnost jedne osobe, to valjda ne moram vama ljudima da objašnjavam.

Njegov čovek je Žile. Žile je car. Žile je njegov Bog. Žile ga je spasio gotovo sigurne smrti i doveo kući. Kod Anči i Dunje. A posle je došla i Maša. Oni su porodica. Zajedno idu na pijacu, u šetnju, kafanu, na letovanje.

Žile kada piše otputuje negde van grada. Naravno, povede i njega. A tamo ga čeka sve što jedan pas može da poželi – priroda, sloboda, nova ekipa, nova iskustva. Kroz pluća ispunjena slobodom i nozdrve ispunjene slatkim mirisima života, tera nas da osetimo nevidljive lance koji nas sputavaju da isto tako esencijalno doživljavamo život. Tera nas da poželimo da ih pokidamo.

Žile ne nosi te lance. Životu pristupa na isti način kao njegov najbolji prijatelj. Ne priča mnogo, ali mnogo razume. Nema mu potrebe ništa objašnjavati, čovek kapira.

Fotografija preuzeta sa interneta

Ja sad stvarno ne umem da vam objasnim to ponašanje, ali meni je Žile sumnjiv,

 čini mi se da je možda umetnik.

Društvo, uglavnom, sreće po kafanama. Uglavnom su pod gasom i puni izvala. Ne može pas čudu da se načudi od njih. Tako imamo jednu sasvim ozbiljnu knjigu napisanu na vrlo duhovit način, rečnikom jednog savremenog, beogradskog psa. To pruža neophodan balans surovo realnoj i žestoko dubokoumnoj životnoj filozofiji kojom nas, svako malo, počasti.

Dok sam ležao na krevetu i krvario, nisam mislio koja će panika da nastane 

kad me ujutru vide, mislio sam kako mi je moj najbolji dan doneo najbolje. Razumeo sam da sme da se izgubi, da mora da se izgubi, i da to mora da se preživi.

Stoga, ako vam je muka od problema, rokova, ciljeva, zahteva, očekivanja, svih tih pritisaka sa kojima se svakodnevno suočavamo, upoznajte Ivanovog Psa i pustite ga da vas odvede u zelena, mirisna prostranstva slobode i ljubavi. To putovanje će vam pružiti sasvim dovoljno da, barem neko vreme, život posmatrate drugačije. Više ga cenite i više u njemu uživate. Da uvidite lepotu svakog trenutka koji imate sreću da doživite. Jer, život je čudo i zato nemojte samo preživljavati, živite.

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Stripovi i knjige - Retrospektiva 2017.

Pre nego što zaplovimo u novu godinu novim recenzijama, napravićemo zaokret i prisetiti se onog lepog što nam je prethodna podarila. Ovo je divna prilika da spomenem sve te zanimljive knjige i stripove sa kojima su mi se putevi ukrstili tokom prethodne godine. I njihove tvorce.

 

Čitajući o raznim umetnicima kroz vreme, uvek sam zamišljala kako bi to bilo poznavati ih u punom stvaralačkom nagonu. Biti uključen u proces stvaranja i svedočiti razvoju veštine ljudi čija dela odjekuju kroz vreme. Čitajući domaću savremenu književnost dobila sam upravo tu neverovatnu priliku. Ono što mi je do nedavno delovalo tako nestvarno. To je, svakako, doprinelo subjektivnosti koja se mora osetiti u recenzijama koje pišem. Iako svesna toga, ne trudim se to da sputavam već zahtevam od razuma da obavi svoj deo posla kako bih mogla u tom procesu nesmetano da uživam, a opet vam, koliko je to moguće, prikažem realnu sliku  onoga što vas očekuje ako odlučite da krenete stazama kojima sam ja hodila.

STRIPOVI

Domaći strip koji je izborio svoje meste među velikanima devete umetnosti koji su obeležili moju prethodnu godinu je Družina Dardaneli Pavla Zelića i Dragana Paunovića. Špijunska horor avantura smeštena u alternativno-istorijsku Srbiju s kraja 19. veka. Strip je, itekako, vredan pažnje i garantuje nestrpljivo iščekivanje svakog novog nastavka. Nešto više o stripu možete pročitati u kratkom prikazu koji sam napisala na Goodreads-u.

Pored dve epizode pomenutog stripa, Pavle iza sebe ima roman Peščana hronika, kao i mnoštvo priča objavljivanih u raznim zbirkama fantastike poput Nešto diše u mojoj torti (II izdanje), Čuvari zlatnog runa, U vrzinom kolu... a jedna me je, čak, iznenadila pojavivši se u Politici: Žena Dorijana Greja. Pavle je neko na koga treba obratiti pažnju, svakako je zaslužuje.

Naravno, tu su i prve dve sveske stripa Kosingas – Red Zmaja, autora Zorana Jovičića, koji je velikim koracima stupio u svet stripa. Njegove magične ilustracije prate čitav Tešićev serijal, te se strip se može posmatrati kao sjajna nadogradnja odličnog književnog rada, a može se čitati i potpuno nezavisno, bez ikakvog poznavanja teme.

Kosingas – Red Zmaja 1 i Kosingas – Red Zmaja2.

         Kada su svetski majstori stripa u pitanju, najveći utisak na mene ostavili su Nil Gejmen i Serđo Topi.

Gejmenovu Knjigu Magije mnogi upoređuju sa Hari Poterom sa čime se apsolutno ne bih složila. Kada sam završila čitanje i naišla na razne komentare tog tipa, uopšte mi nije bilo jasno zbog čega ih upoređuju, meni se ni u jednom trenutku nije ukazala nikakva sličnost. Onda sam shvatila da je u oba slučaja glavni lik dečak sa naočarima koji barata magijom sa sve sovom na ramenu. Tu se sva sličnost i završava. Tim Hanter je normalan dečak koji je nesvestan postojanja sveta magije jer taj svet nije svima vidljiv. On poseduje ogroman magijski potencijal i sada je njegov trenutak da odluči u kom će svetu živeti. Najpre treba da upozna novi svet koji mu je ponuđen, a pokazaće mu ga četiri vrlo zanimljiva lika: John Constantine, Doctor Occult, Mr. E and Stranger.

Na stripu je radilo četiri sjajnih crtača i svaki je predstavio po jedan deo putovanja kroz čudesni svet magijskih bića.

Još jedan sjajan strip koji sam otkrila prošle godine je Gejmenova Crna orhideja. Svojom senzibilnošću stigla je do samog vrha moje liste. Kratak prikaz pročitajte ovde, a uz njega vam dajem i svoju najtopliju preporuku:

A tu je i Srećom, mleko... Srećom!

Sledeći je italijanski maestro Serđo Topi. Najbolje ga opisuje reč koja, obično, stoji uz njegovo ime – Maestro. Ima vrlo zanimljiv stil, često izlazi iz okvira stranice i time razvejava uobičajenu koncepciju dok oskudnim, ali sadržajnim tekstom prikazuje duboko razvijen karakter likova. Pored Priča iz velikog rata, moju pažnju potpuno je zaokupio Kolekcionar, koji će, sasvim sigurno, biti deo moje kolekcije. Evo prikaza.

I, da ne zaboravim, strip koji nikako ne smete propustiti, Dedpul – Mrtvi predsednici i druge prodane duše. Da ne dužim, urnebesan je. TOTALNO URNEBESAN. Najznačajniju ulogu u tome ima neverovatan prevod Draška Roganovića. Opet link ka prikazu.

KNJIGE

Knjiga kojom sam započela 2017. je Projekat Herkules Ivana Brankovića. Dostojan nastavak Ivanovog prvenca, romana Prometejev dnevnik. Ivan sjajno piše, pravi je sf triler majstor. A to su mu samo najjače strane. Kakav početak!

Ivan je pun ideja i vrlo angažovan. Napisao je roman Uncommoner’s Gene koji prati strip projekat Lightstep Chronicles, naučno-fantastičnu svemirsku operu, nastalu iz pera nagrađivanog domaćeg autora Miloša Slavkovića.

Objavio je i nekoliko priča od kojih je Zapis, objavljena u zbirci priča folklorne fantastike U vrzinom kolu, moj favorit. Sjajan spoj folklorne i naučne fantastike, dva suprotna kraja fantastičnog spektra, jedna od mojih omiljenih priča iz zbirke.

Druga po redu, a ništa manje otkriće, bila je knjiga Ime vatre, Dimitrija Stevanovića. I pored dosta tehničkih grešaka, kao i raznih drugih sitnih nedostataka na kojima mu zameraju, uspela je da me potpuno osvoji i natera da se ludo u nju zaljubim. Dimitrijev svet mašte je vrlo plodan i senzibilan. Ideja je da se sa tim svetom upoznamo u vidu serijala tako da će biti sasvim dovoljno vremena i prostora da se ispeglaju svi nedostaci i serijal preraste u svojevrsnu poslasticu ljubitelja fantastike.

Pred prošlogodišnji Sajam knjiga, Dimitrije je objavio epsku parodiju Trubadurova svita, koju jedva čekam da napadnem i počastim vas recenzijom. Zamislite, epska parodija! Korice je ilustrovao Dobrosav Bob Živković pa smo tako dobili i jagodu na šlagu torte.

Kako se ovaj tekst ne bi pretvorio u tri dana čitanja, i pored moje želje da vam o svemu naširoko i nadugačko pišem, suština je da postoji podosta domaćeg stvaralačkog potencijala koji treba negovati i razvijati. Kratkim pregledom ću vas provesti kroz društvo, redom kojim sam čitala njihova dela, a svaki će pratiti link ka, već pomenutim, ranim radovima na Goodreads-u.

Vinča - Znamenje bogova, Ivan Drajzl

Ivan nas vodi na putovanje kroz drevne civilizacije koje su naseljavale naše prostore i upoznaje nas sa različitim stepenima razvoja njihovih znanja i veština. Oni koji prednjače u tom razvoju su trgovci nastanjeni na prostoru današnjeg Balkana koji su sa svojih putovanja donosili sve ono što su drugi imali da ponude i time diktirali kompleksnost i dominantnost sopstvenog razvojnog puta.

Ono što se izdvaja kao najčešća zamerka je putovanje na koje junaci kreću na samom početku knjige, koje nikako da se završi. Ja to ne nalazim kao zamerku već smatram da je poenta upravo u tom putovanju i da, prateći taj put, i mi idemo stazama razvoja drevnih civilizacija, čiji tragovi se i danas nalaze na našim prostorima.

Pred Sajam, izašao je nastavak Vinča - Tajna Kurgana, još jedna knjiga koju nestrpljivo čekam da stigne na red za čitanje.

         Tajna iskre, Danica Bogojević

Danici je Tajna iskre donela nagradu „Vrata knjige” 2016. Bez ikakvog predznanja i o knjizi i o Danici, to mi je bilo dovoljno da očekujem dovoljnu dozu kvaliteta. Moja očekivanja nisu išla dalje od toga. Malo je reći da su prevaziđena. Prosto sam bila zapanjena kvalitetom Daničinog pripovedanja i sposobnošću da, kroz potragu za blagom drevne Retre, grada na obali jezera čuvenom po svom hramu, napravi čvrstu vezu između najstarijih slovenskih plemena i nas koji njihovo nasleđe nosimo u sebi. Sposobnošću da ukaže koliko su ratovi vođeni besmislom, a koliko nam mnogo odnose. Danica ima puno toga da ponudi, nemojte dozvoliti da vam promakne njeno stvaralaštvo.

Poslednji grad 3:Izdaja, Nebojša Petković

Kao što iz naziva možete primetiti, u pitanju je trilogija koju ću predstaviti u celini. Distopijska budućnost u Srbiji, u svetu koji je toliko uništen da ne postoji nikakav vid savremene tehnlogije već se živi kao u dalekoj prošlosti. Kako se sve vratilo unazad, tako su se i ljudi vratili staroj veri pa imamo klanove koji se bore u ime paganskih bogova i njima se mole. Sjajna postavka. Ovde neću puno pisati o samoj radnji, već ću se osvrnuti na kvalitet Nebojšinog pisanja. Nebojša je već prvom knjigom ove trilogije raskrčio sebi put ka visinima, a drugom i trećom, obezbedio mesto pri samom vrhu domaće fantastike. Rekla bih, negde u top 5, komotno. Možda ja preferiram mračno viđenje budućnosti, možda mi sjajno leži Nebojšin stil pisanja, možda mi prija njegov literarni kvalitet i pismenost koja ga krasi, možda uživam u načinu na koji gradi atmosferu i tera nas na razmišljanje i preispitivanje, možda sve to utiče na celokupan utisak koji sam stekla o njegovim delima, ali sigurno je da od Nebojše možemo očekivati sjajan književni razvoj koji ću pratiti sa velikim zanimanjem.

Opsada Crkve Sv.Spasa, Goran Petrović

         Ovo je knjiga koju bi trebalo uvrstiti u obaveznu školsku lektiru. Čak, trebalo bi joj se stalno vraćati. Na svakih pet godina, npr. Pa sagledavati kako vas je od prethodnog puta promenila. O samoj radnji više možete pročitati na Goodreads-u, ja ću samo reći da postoji dobar razlog zbog čega se našla među pedeset najlepših dela moderne svetske i srpske književnosti, u izboru Politike.

Hokus Lokvud, Nenad Pavlović

Ovo je knjiga koju moram pomenuti i pored svih zamerki koje imam, zato što nam je dala uvid u raskošnost piščeve mašte i sposobnost da, oslanjajući se na dobro poznate uticaje u svetu fantastike, stvori, njima sličnu, magijsku atmosferu bez prisutnog osećaja već viđenog. Da se ne bih ponavljala, detalje možete pročitati na linku koji sledi, a ovde se našla kao podrška piscu i motivacija da ozbiljnije pristupi svojim budućim delima i njihovom uređivanju, i pokaže nam kako to izgleda kada iskoristi potencijal koji poseduje.

Suze SvetogNikole, Branislav Janković

Dobro obratite pažnju na ovo ime i, na šta god naletite da je on napisao, a vi obavezno pročitajte. Uopšte nema potrebe da se upuštate u to o čemu se radi, sigurno je da se nećete pokajati. Ja, barem, nisam. Ovo je knjiga koja je uvrštena u izbornu lektiru u nekoliko škola u zemlji. Više o knjizi pročitajte ovde:

Jankovićeva najnovija knjiga, Poslednji cirkus na svetu, izašla je pred poslednji Sajam i još jedna je od onih koje sa nestrpljenjem očekujem da pročitam i vama je predstavim.

Svetioničar - Vesnici oluje (Utočište #1), Mladen Đorđević

Last but not least, Mladenov Svetioničar. Ono što me je prvo privuklo kod ove trilogije je to što je dečko uzeo i napisao u cugu toliko obimnu knjigu da je izdavač morao da je podeli u tri dela. Dobro, ne znam da li je morao baš u tri, to ostaje da se vidi, ali svakako nije mogla biti samo jedna. Mladen je pravo osveženje na polju domaće fantastike. Neonoar preovaldava u ukupnom utisku, a prožimaju ga horor, triler i misterija. Potpuno odstupa od uobičajenih okvira i pruža nam osvežavajuče čitalačko iskustvo dostupno na domaćoj sceni. Radnja romana smeštena je u mračnom, distopijskom metropolisu kraj mora, u Evropi. Pod teškim olovnim oblacima leži Vranolijni, grad glamura, prestiža i moći. A šta nas tamo čeka? Prepustite se, Svetioničar je tu da osvetli i predvodi!

I knjige o kojim sam već pisala, nekoliko zbirki priča, nekoliko stranih autora. Nadam se da ću i u ovoj godini naći dovoljno vremena za čitanje, da ću skupiti barem isto ovoliko materijala za pisanje i da ću u tom procesu maksimalno uživati. Isto želim i vama! Čitamo se!

Prvobitno objavljeno na Dotkomu.

Fotografije su iz moje riznice.