U Svilari sa Stefanom Janjićem

Odmah ću vam reći – Ništa se nije desilo! I bilo je tako super!

Stefan Janjić jedan je od onih ljudi koje ne znate kako da predstavite (trebalo mi je nemalo sati da dođem do ove rečenice). Stoga sam rešila da, poput vežbe iz novinarstva u kojoj smo učestvovali na promociji, iz različitih perspektiva prikažem veče u kojem sam uživala.

                                                   

Roman Ništa se nije desilo svoj život je započeo kao nacrt kojim je Stefan konkurisao za NIN-ovu književnu stipendiju. Žiri u sastavu Filip David, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Vladislava Gordić Petković i Dragan Jovićević izdvojio je dva sinopsisa i oba nagradio stipendijom. To je nagrada na koju je Janjić najponosniji, ne zbog prilike da objavi svoju knjigu, već zbog priznanja kvaliteta od strane tako značajnih imena. Knjiga je objavljena u izdanju Matice srpske, a tiraž od 300 primeraka rasprodat je za dve nedelje i mahom otišao u ruke Stefanove porodice, prijatelja, poznanika i nekoliko srećnika koji su za svoj primerak uspeli da se izbore (saznali smo da su neki nežni cvetići pribegli otimačini, čak!). To je za posledicu imalo nedovoljno širok i raznovrstan čitalački krug pa su pitanja koja je publika na promociji postavljala o efektu knjige na čitaoce ostala nedovoljno odgovorena. To će se uskoro promeniti pošto su prste umešali oni koji su baš, baš, baš želeli da je sa drugima podele, pa će krug nastaviti da se širi. Najpre su se udružili u nastojanjima da joj udahnu novi život, a potom i u njenom predstavljanju publici koja se okupila u Svilari te večeri.

Katarina Kostić, nežni cvetić ranije pomenut, napisala je kritiku romana i na sva zvona objavila da se pojavila knjiga koja će vas pokvariti za sve druge. Jednom uhu podešenom da hvata fine frekvencije posebno je skrenula pažnju na strujanja iz Novog Sada i tako je knjiga svog drugog izdavača pronašla u Banjaluci. Boris Maksimović, urednik izdavačke kuće Imprimatur, za knjigu kaže da predstavlja sam vrh savremene srpske književnosti, a njemu je, zamislite, stigla na mejl! S obzirom na to da, kako kaže, naši ljudi više pišu nego što čitaju, ovakvi pronalasci su pravo blago za nekog ko je osnovao izdavačku kuću rešen da kvalitetnom štivu perspektivnih mladih autora raskrči put do čitalaca.

Iznanađenje večeri, kako za publiku tako i za organizatore, bila je Nataša Niškanović, Stefanova drugarica sa fakulteta, koja je, koristeći se pitanjima zabranjenim pravim novinarima, udahnula svežinu ovakvoj vrsti okupljanja i, iz ugla bliskog prijatelja i prve čitateljke, demistifikovala autora. Ovaj potez uneo je i notu humora u razgovor.

Stefan na prvi pogled deluje skromno i stidljivo, kao da mu je neprijatno zbog činjenice da mu sve dobro ide. Kada počne da govori, na površinu izbija samouverenost proistekla iz znanja, prikazana u najboljem maniru vaspitanja. Što bi se reklo – milina slušati.

        Svilara je bila puna, a domaćini pravi, rešeni da ugode i prikažu plodove zajedničkog rada. Voditeljka programa dobila je volonterku, a volonterka direktan uvid u realizaciju događaja, i navijam da ovakvo sitcanje dragocenog iskustva postane praksa.

Kada razgovor vode izuzetni mladi ljudi, među kojima vlada međusobno poštovanje i naklonost, on može da se razvija samo u jednom smeru, na opšti užitak okupljenih.

Roman je opisan kao vežba iz empatije. Smešten u ratni sukob nama blizak, jer autor je odlučio da sukob ne izmesti drugde već stoički podnese pogrešna tumačenja nošena neznanjem i predradusama, ipak nije roman o ratu.

Katarina kaže da roman ne nudi odgovore već alate koji će vam pomoći da postavljate pitanja. Boris kaže da je o ratu pisao i ko treba i ko ne treba, a Stefanu je pošlo za rukom da čačne u najosetljivije polje i ni o koga se ne ogreši. O knjizi su pisali oni koji su je pročitali, te se neću na njoj zadržavati. Ko želi da pročita njihove utiske, može ih pronaći na Goodreads-u.

Poput onih u romanu, svakodnevne primere fabrikovanih vesti (a čini se da samo takve postoje) kao urednik FakeNews Tragača, Stefan sa timom sposobnih mladih ljudi razotkriva i prezentuje javnosti. Ovaj portal preporučujem kao izbor za prelistavanje dnevne štampe jer vam pruža uvid u ono što se zaista desilo (ili nije). Jer efekat koji se želi postići tako prljavom kontaminacijom mozgova, na svu moju žalost, ne izostaje.

Dezinformacija ostaje dezinformacija čak i kada se onome koji ju je stvorio doda „in memoriam“.

Nakon što se završio glavni deo događaja, izmešali smo se i usledila je kupovina i potpisivanje knjiga, upoznavanje, razmenjivanje utisaka i sticanje novih drugara. Bilo je tu i onih na specijalnom poslanju, trebalo je nabaviti neku knjigu nekog mladog novosadskog pisca, deca su insistirala, ali deca nisu računala na to da će morati da čekaju svoj red za čitanje.

Kako to obično biva, grupa najupornijih druženje je nastavila u kafani, produbljujući razgovore i sležući obilje prijatnih utisaka koje je ova promocija donela. Sada možemo preći na glavno jelo – knjigu koju smo svi toliko čekali!

Čitamo se! 

Fotografije sa promocije možete pogledati ovde.

Ketrin Arden i Dibidus u Novom Sadu

Šta jedna prosečna Teksašanka može da uradi što bi je odvelo pisanju zasnovanom na ruskim bajkama i slovenskoj mitologiji? Ne znam za prosečnu, ali ova izuzetno zanimljiva mlada žena počela je čitajući ruske bajke. Imala je omiljenu knjigu koju je čitala dok je nije, kako kaže, pokvarila. Vođena ciljem da studira jezike i postane prevodilac u UN, provela je godinu dana u Moskvi upoznajući sve ono što Rusija jeste. Koledž ju je odveo u Vermont, pa opet u Rusiju, i kada ju je iscrpela zima otišla je na Havaje i zaposlila se na farmi kafe. Zaokret u karijeri na koji bi svaki roditelj bio ponosan. Kako je nova zen karijera ostavljala mnogo slobodnog vremena, odlučila je da piše. Devojčica iz komšiluka, Vasilisa, postala je Vasja i povela bajkovitu priču o fantastičnom svetu slovenske mitologije. Priču koja je sada pred nama u svom konačnom izdanju. 

Naravno, nije išlo tako glatko. Ketrin nije znala kako se piše knjiga, pa je jednostavno pisala. Najpre je smislia početak i kraj, a potom su se nizali likovi i događaji.

Fino zagrejana, otišla je u Francuske Alpe (ne šalim se, u sred Alpa), gde je godinu dana radila kao asistent profesora, i usput dogurala do prvog nacrta knjige. Na Havaje se vratla rešena da se ozbiljno pozabavi svojom karijerom, dobila je licencu za rad u tržištu nekretnina i bacila se na posao. I onda je dobila ugovor za knjigu. Toliko o Havajskoj karijeri.

       Rad na knjizi tek je trebalo da počne, a trajao je čitave tri godine. Imala je veliku grešku koja je mogla biti ispravljena potpunim odbacivanjem jedne polovine, i ozbiljnom preradom druge. Od sedam izdavača zainteresovanih za knjigu, šest je predlagalo jedan način da se to uradi, dok je sedmi predlagao drugi. Zaključivši da je sedmi ili genije ili ludak, odlučila je da posluša njega. Razlog je jednostavan – bio je dovoljno hrabar da misli drugačije.

       Počela je da živi od pisanja. Mogla je da piše bilo gde. Ne moram ni da vam pričam – odlučila je da putuje. Pisala je u parkovima, kafeima i bibliotekama, doživela čudesne avanture i u stvarnom i u izmaštanom svetu, i napunila kofer koji je bilo vreme raspakovati. Okolnosti su odredile da to bude u Vermontu u kojem je našla svoje mesto i svog princa. Sada zajedno putuju svetom deleći uzbudljivu životnu priču koja je iznedrila „Sagu zimske noći“!

       U okviru promocije trećeg i finalnog dela sage, autorka Ketrin Arden dogovorila je posetu Hrvatskoj u saradnji sa izdavačkom kućom Mitopeja. Oni su se pokazali kao pravi drugari pa su to podelili sa Dibudusom i pomogli da i mi dobijemo priliku da je upoznamo. Očas posla organizovane su promocije u Beogradu i Novom Sadu. Jeiij.

       Isprva, nisam znala o čemu se radi. Nisam čitala prve dve knjige pa nisam sa nestrpljenjem iščekivala nastavak. Obratila sam pažnju tek kada me je knjiška vila zamolila da joj ulovim to blago pošto će ona biti na važnom poslanju granicama daleko. Onda sam se setila prve knjige, njenih neverovatnih korica i odluke da sačekam da se trilogija kompletira. Ta-da!

       Tako sam prvi put bila u Svilari. Ne i poslednji! Jelena i Ketrin su vodile vrlo informativan, prijatan, zanimljiv, duhovit, jezgrovit... (mogu ja ovako do sutra) razgovor. Jelena iz ugla izdavača (magacionera, vozača... #onewomanarmy), Ketrin iz ugla pisca. Proces stvaranja knjige kompleksan je i dug. Ispunjen je pitanjima – šta želite da kažete, koju poruku da prenesete, koliko želite da se udaljite od stereotipa, a koliko da ih prigrlite. Odgovori na njih već su određeni vašom ličnošću, samo treba da ih otkrijete. Zahvaljujući svemu što su te večeri izrekle, znam da će se ovo ulaganje višestruko isplatiti.

       Saznala sam mnogo zanimljivosti vezanih za ono što je autorka ugradila u svoje knjige pa će čitanje biti za toliko sadržajnije. Saznala sam kako je izgledao proces nastajanja, koliko je rada i samoizgradnje bilo potrebno, koliko je velika i važna uloga izdavača. Dibidus pokazuje sve znake potrebne da postavi standarde kvalitetnog izdavaštva kod nas i svom snagom navijam da tako bude. I našim mladim piscima potrebno je da svoja dela stvaraju uz stručno vođstvo onih koji odluče da budu ta figura. Tako potencijal koji tek naslućujemo može doživeti svoj puni sjaj.

       Nakon nagradne igre i pitanja publike, usledilo je potpisivanje knjiga i druženje koje je trajalo dok nas nisu poterali napolje. Pa smo nastavili napolju. Tu je bila i divna Marina Marinush koja je ilustrovala magične korice za prvu knjigu i tako postavila standard, drugarice knjigoljubiteljke i drugari stripoljibitelji, društvo koje je druženje moralo da prekine, ali se opiralo vođeno dobrom energijom i željom za još. Nadam se da će biti prilike i za to. Do tada, čitamo se!

Najbolji čovek na svetu

Ona je Belka. Nadimak je dobila zbog potpuno bele kose što je zamenila ugljenocrnu sa kojom se rodila. U periodu transformacije podsećala je na dalmatinca. Prozračna put upotpunila je utisak beline, a njena umiljatost postarala se da joj se nadimkom ujedno i tepa.

Oreol blistavosti koji ju je okruživao krio je u sebi pravog đavolka. Borac od samog začeća, četvrto dete kome se niko nije nadao i čija je egzistencija bila pod velikim znakom pitanja, izborila se za svoje bitisanje na ovom svetu i onda nastavila borbu za sve što je ikada poželela, bez obzira na to koliko njene želje imaju utemeljenja u realnosti. To je rezultovalo detetom koje je „da ga pojedeš” i „da skreneš” istovremeno.

Saveznika je pronašla u bratu koji je nepunu godinu stariji od nje i sa kojim je, ruku pod ruku, išla iz jednog nestašluka u drugi. Ne moram vam reći ko je bio njihov večiti inicijator. Ipak, kontrast je postojao i u njenoj ličnosti. Nežnost koju je spoljašnost oslikavala smestila se u emotivnost zbog koje nije bila sposobna da o kakvim značajnim temama razgovara bez suza. Veština kojom još uvek ovaladava. Tako je, naizgled, nije zanimalo šta ko ima da kaže o njenim nestašlucima, ali je sve rečeno duboko emotivno proživljavala. A svi su imali nešto da kažu, to je prosto normalno. Svi. Osim njega.

Njegova uloga je bila drugačija. Njegova misija je bila da VOLI. Bezrezervno, bezgranično, bezuslovno. U svakom pogledu, svakoj reči, svakom gestu, iz njega je izvirala iskljčivo LJUBAV. Uvek i jedino to, nikada ništa drugo. Nijedna reč koja bi u njoj izazvala bilo šta osim apsolutne ispunjenosti srećom, razumevanjem, prihvatanjem, potvrdom da je najdivnija na svetu, upravo takva kakva jeste, sa svim svojim nesavršenostima i uprkos svim nestašlucima. Kao da je svaka glupost koju napravi baš ono što je čini najdivnijim bićem. Najbolji čovek na svetu bio je njen deda.

Oko njih stvorila je mehur. O životu koji je vodio van njega povremeno je saznavala razne stvari – o školovanju, karijeri, prijateljima, interakciji sa drugim ljudima, ali iako je sve to bilo lepo, nije bilo važno za prostor u kome su oni obitavali. On je bio sazdan od ljubavi i njemu su bili samo njih dvoje deleći ljubav i ukrašavajući je nežnošću, poljupcima, pogledima satkanih od ponosa i sreće. I tako čitav život. Tj. 33 godine koje su imali  na raspolaganju. Kao klinka provodila je čitave raspuste na selu. Zavolela je prirodu naspram urbanosti prestonice u kojoj je živela, uživala je sa babom u kuvanju, zalivanju bašte, vođenju koze na ispašu, i sa dedom u njegovoj čarobnoj radionici prepunoj raznih alata u kojoj je stvarao svoju magiju. Njegova magija sastojala se u dopravljanju svega što ga okružuje. Svaka stolica dobila je neku potporu, neku krivinu koja upotpunjuje užitak sedenja u njoj, svaka drvena kapija dobila je mehanizam za lako otvaranje i samostalno zatvaranje – sve je bilo podređeno uživanju. U hladovini stoletnog oraha napravljen je sto na kojem se tokom celog leta i jelo i pilo, a odmah pored nalazio se čitav asortiman ležaljki i ljuljaški. Planinsko selo nije imalo reku pa bi deda iznosio kadu nasred dvorišta i od nje pravio brčkalište za decu. Uživla je u sitnim radostima, udovoljavanju svim njenim željama, i konstantoj obasutosti ljubavlju. Sa godinama, odlasci na selo su se proredili, ali njihova ljubav ostala je ista. Njihova interakcija nepromenjena. Ona je uvek bila njegova Belka, a on uvek njen deda Bogi.

Onda su došle pozne godine njegovog života. Iz jedne u drugu, sve je teže preguravao zimu. Dok, konačno, jednu nije uspeo da pregura. Bolest koja ga je savladala najpre ga je vezala za krevet, oduzevši mu moć govora, sposobnost funkcionisanja na svim nivoima. Ali nije mu narušila ljubav. Kada ga je prvi put videla u novim okolnostima, bilo mu je vrlo loše, nije bio svestan. Pod temperaturom, samo je uspevao da ukrade vazduh i povremeno zastenje. To ju je potpuno skrhalo. Danima ju je bolela duša, nije uspevala da pronađe leka. Napisala mu je pismo. Slabo je pomoglo. Onda je ponovo otišla njemu. Ovoga puta bilo je sasvim drugačije. Iako nemoćan da bilo šta kaže, bio je potpuno svestan, i potpuno je vladao moćima koje su krasile njihov mehur. Njegovo izmučeno i mršavo telo nije ga sprečilo da joj šalje poljupce, da se sa njom smeje i da pruža ruku da je pomiluje. Ona ga je ljubila sve vreme. Mazila ga je iako su je bolele kosti i koža koje je osećala pod prstima. Uspeo je da zadrži savršen skor – da joj nikada ništa osim ljubavi ne pokaže.

A onda je otišao. Morao je, njegovo vreme je došlo. Doživeo je lepe godine, čak 89, i iza sebe ostavio četvoro dece, desetoro unučadi i sedamnaestoro praunučadi! Svi živi i zdravi, svi okupljeni oko njega do samog kraja. Nega kakvu su mu pružili dostojna je veličine njegove duše. A njegova ljubav usađena u sve njih. I trajaće večno.

Bogi, pokazao si mi da je moguće biti sazdan od ljubavi. Pokazao si mi da je moguće isključivo nju pružiti drugima. Ponosna sam što si bio baš moj deda i što su tvoji geni utkani u moj genetski kod. Ponosna sam na nasleđe koji si mi ostavio i uvek ću se truditi da i drugima prenesem tu plemenitu mudrost najboljeg čoveka na svetu! A ljubavi si mi ostavio dovoljno za tri života. Volim te, Bogi, ti si moja duša!

Tvoja Belka

U knjižari, o knjigama, sa piscem

Krajem novembra u Novom Sadu gostovao je pisac Aleksanar Tešić, najpoznatiji po svom delu epske fantastike „Kosingas“, koji do sada broji osam knjiga, od deset koliko ih je u planu. Kosingas je sebi raskrčio stazu i do stripa, pa i radio-drame, te se na njima predano radi. Ali ne piše on samo epsku fantastiku. Pokazao nam je da se odlično snalazi pišući horor, sf satiru i, konačno, istorijski roman – koji je bio centralna tema večeri. Osnivač je izdavačke kuće „Strahor“ koja za cilj ima objavljivanje knjiga od značaja za srpsku istoriju, kulturu i književnost. O čemu smo razgovarali i kako smo se proveli možete pročitati u tekstu koji sledi.

Kažu ljudi (oni koji su se prevarili pa odrasli) da bajke ne postoje. Ja  znam kako stvari stoje. Kada sam se dokazala pred stvoriteljima magije, zbilo se ono što jedan ljubitelj knjiga može samo da poželi – razgovor sa omiljenim piscem o knjigama koje su ga učinile omiljenim. U omiljenoj knjižari u gradu.

Događaj je najavljen kao promocija Tešićevog novog romana Gorolom, ali zapravo je bio okupljanje uživalaca i poznavalaca njegovog rada, koji su dobili priliku da otkriju nešto novo, što o knjigama, što van njih. Interesovanje za razgovor bilo je na visokom nivou, a interakcija sa okupljenom publikom tekla prirodno, kao što su prirodne i teme koje smo načeli. Kažem načeli sa razlogom: odmah smo se složili da ih treba češće razrađivati.

Kako bismo ostali racionalni u razmišljanjima, publiku smo obogatili nepristrasnim, stručnim kritičkim facama, meni izuzetno bitnim i dragim, koje su se starale da ne posrnemo u slepo obožavanje već vodimo konstruktivan i sadržajan razgovor. Nadala sam se pojaviće se i aktivni pratioci i poznavaoci književnofantastične scene, ali njihovo prisustvo je izostalo što je prava šteta imajući u vidu koliko je ta scena zapravo mala i koliko je njen veliki činilac upravo Aleksandrar Tešić. Tome je možda doprineo moj romantizovan pristup organizaciji događaja, možda nedovoljno zvanična pozivnica (što ću svakako ispraviti u budućnosti, već krojim mejling listu), možda nešto sasvim treće, ali sigurno je da bi prisustvo takvih znalaca otvorilo nove perspektive i tako doprinelo kvalitetu razgovora. Direktna razmena znanja i razmišljanja najbolji je metod ličnog i književnog razvoja. Volela bih da nam nove knjige budu povod, a ne razlog za ovakva okupljanja.

Publici se tokom večeri pridružio strip-crtač Zoran Jovičić, čarobnjak koji je Kosingasu podario život u devetoj umetnosti. Ispričao nam je kako se uopšte to zbilo i kako napreduju radovi na nastavcima. Strip je produkt njegove ljubavi prema Kosingasu te je u njega uneo sve svoje umeće sa ciljem da što vernije prikaže prirodu, likove i događaje opisane u knjizi (pogotovo one koji su na njega ostavili najveći utisak). Do sada je objavljeno tri nastavka, od pet koliko će najverovatnije činiti adaptaciju prve knjige.

  

Razgovor smo započeli šetnjom kroz vrlo zanimljiv životni put Aleksandra Tešića. Prateći svog oca u diplomatskom radu, detinjstvo je proveo u Egiptu, Meksiku pa Francuskoj – tri potpuno različita sveta, da bi konačno došao na svoje – u Srbiju. Otud njegovo veliko poznavanje, razumevanje i poštovanje raznih naroda i njihovih običaja, kao i velika ljubav prema sopstvenom nasleđu.

Istraživač po prirodi, odmah po dolasku u Srbiju zaplovio je u svoju avanturu (zaplaninario je, da budem preciznija). Priče koje je slušao otkrivajući čarobnu prirodu naše zemlje tražio je po knjigama, a usput otkrivao čitavu riznicu čudesa. Za knjige se oduvek zanimao, kao što je oduvek i pisao, ali dugo nije imao priliku da se toj ljubavi ozbiljnije posveti. Kada je konačno uspeo, više nije bilo zaustavljanja. Knjige koje piše i objavljuje proizvod su njegove znatiželje i užitka u istraživanju, ljubavi prema pisanoj reči, a kaže da velikog udela ima i sreća, pošto uvek uspe da iskopa nešto zanimljivo. Tako umesto onog koji istražuje da bi pisao, imamo onog koji piše zato što je istraživao, i zato što ta bogata saznanja želi da podeli. Da bude zanimljivije, upakovao ih je u raznovrsne ukrasne kutije, pune uzbudljivih avantura. Ok, moram da upozorim, ima tu i materijala za noćne more, ali sve je to naše, domaće.

Usledila je šetnja kroz knjige koje ga okružuju. Najpre je pisao o životu u srednjovekovnoj Srbiji – državnom uređenju, položaju vladara, zapanjujuće dominantnom položaju crkve (element koji je u Gorolomu naglašen), narodu koji je podređen i crkvenoj i državnoj vlasti, međunarodnim odnosima i ratovima, ali prvenstveno o našoj bogatoj istoriji i mitologiji, na šta je stavio fokus oživevši epske junake i mitološka bića, od Marka Kraljevića do Hromog Dabe. Tako je nastala saga Kosingas, koju su u prvom naletu činile dve trilogije – Kosingas i Miloš Obilić. Pokrivaju period od vladavine cara Dušana do smrti kneza Lazara.

Iscrpljen pisanjem poslednje knjige druge trilogije, rešio je da sebi da oduška pa je napisao 2084, naučnofantastičnu satiru kojom nas upoznaje sa svojom distopijskom verzijom budućnosti, zasnovanom na kritičkim stavovima o načinu na koji ljudska rasa korača. Satirični segment ovog romana učinio ga je mojim omiljenim, uprkos fandomskoj zaluđenosti Kosingasom. Ovaj roman znalački je predstavio pisac Đorđe Bajić, pa ako želite da saznate da li je po vašem ukusu, to možete učiniti ovde.

Sledeći je horor, Kletva Kainova – priča o srpskom vampiru. Radnja je smeštena u Srbiju, u doba Habzburške monarhije (18. vek), vreme kada je uspostavljen sanitarni kordon prema Otomanskim carstvu u cilju sprečavanja širenja kuge (ili nečeg drugog!). Napisana u vidu dnevnika, vrlo je realno zastrašujuća, a prilikom pisanja korišćeni su autentični istorijski zapisi koji su doprineli tom utisku. Pošto je u to doba bilo moderno pisati dnevnik, moglo se pronaći štošta zanimljivo, a ostalo je materijala i za nastavak koji je u procesu stvaranja. Dugo se nije znalo da li će nastavka uopšte biti, a sada znamo da se imamo čemu radovati i od čega strepeti.

Napokon, romanom Gorolom vraćamo se u srednjovekovnu Srbiju, prateći jednog od likova iz trilogije o Obiliću, koji nas je poveo putem vitezova zatočnka i sostvene životne drame. Ovoga puta, akcenat je stavljen na strahotu tadašnjeg života, a više o romanu možete pročitati ovde.

  

Kada su u pitanju knjige koje je objavljivao, a koje nije napisao, svakako je najzanimljivija Balkanski gusar, biografija srpskog hajduka sa početka 20. veka, koju je napisao bračni par Gordon po povratku iz Srbije u Englesku. Njen veliki značaj ogleda se u činjenici da mi nemamo takve istorijske zapise i da je ovo prva poznata biografija jednog srpskog hajduka. Knjiga je prvi put objavljena kod nas 100 godina nakon objavljivanja u Engleskoj, i to upravo u izdanju IK Strahor. Vrlo je zanimljiv način na koji Jan i Kora Gordon objašnjavaju tamošnjoj publici način razmišljanja naših ljudi i zbog čega je društveno prihvatljivo, čak i poželjno, biti lopov ili odmetnik. O ovoj knjizi sam već pisala, a tekst možete pročitati ovde.

Pored nje, u izdanju IK Strahor, našle su se epska parodija Dimitrija Stevanovića Trubadurova svita, istorijski roman Mladena Milosavljevića Kal juga, i epskofantastično delo Gorana Skrobonje Proročanstvo Korota (sam začetak epske fantastike kod nas), sastavljeno iz novele Točak i njenog nastavka Vojnici Korota, prvi put objedinjenih u jednoj knjizi (veliki uspeh ova dela doživela su i u formi stripa, a više o tome možete pročitati na sajtu Art-anima.com).

Objavljene su i dve zbirke priča: U vrzinom kolu – zbirka priča folklorne fantastike koju su uredili Aleksandar Tešić i Mladen Milosavljević (urednik časopisa folklorne fantastike Omaja), i koja je okupila finu družinu pisaca i ilustratora (o njoj smo Kristijan Šarac, urednik Autostoperskog vodiča kroz fantastiku, i ja pisali u Autostoperskoj paraleli); i Kosingas – neispričane priče, poslastica za sve ljubitelje ovog univerzuma – pet pisaca pozajmilo je likove iz Kosingasa i povelo ih neistraženim stazama sopstvene imaginacije (o ovoj zbirci pisaću opširnije kada je pročitam, još uvek mi stoji kao upakovan poklon koji sam dugo čekala pa mi je žao da ga načnem jer znam da će se brzo potrošiti). 

Prvi iskorak iz uobičajenih poseta promocijama imala sam u martu prošle godine, predstavljajući Branislava Jankovića novosadskoj publici. Iskusan u ovakvim događajima, pisac koji je prvo bio novinar, lako je uplovio u njegovu realizaciju. Dotkom, Čarobna knjiga i Bulevar Books spremno su se prihvatili svog dela posla, a ja sam se, povezavši konce, dohvatila knjige. Knjižara je bila dupke puna, Banetovo pisanje podstaklo nas je na kompleksna razmišljanja, publika je bila zainteresovana i angažovana –  promocija je, po opštem utisku, bila uspešna.

Ovoga puta stvari su bile ličnije, atmosfera intimnija, publika mnogo dublje međusobno povezana, pisac spreman da na svako pitanje pruži kompleksnu analizu sveta u kom živomo, zasnovanu na proučavanju prošlosti i povezivanju stečenih saznjanja kroz vreme, sa istom onom lakoćom sa kojom o njima piše. 

Kako jedna od gore navedenih faca reče – kako ume da se raspiše, tako ume i da se raspriča, a kako ni sama nisam bolja, razgovor se razvukao na preko dva sata, što nikome od okupljenih izgleda da nije smetalo, već su se spremno uključili čim su uspeli da dođu do reči. Moj zadatak time je bio znatno olakšan pa sam mogla da se prepustim uživanju i povedem šetnju, trudeći se da održim kurs i svakoj od tema obezbedim dovoljno vremena, svesna da je to samo delić onoga što imaju da ponude.

Jedino sposobna za subjektivan utisak, jedino takav imam da podelim. Veče je bilo baš po mojoj meri (čudo, s obzirom na to da sam ga ja organizovala). Zadovoljstvo koje pronalazim baveći se ovakvim aktivnostima isključivo je zasnovano na bogatstvu reči i razmišljanja, i razgovori koje sam vodila i koje ću voditi  oslikavaće upravo to. Stoga, ovaj događaj ne bih mogla nazvati promocijom knjige (pogotovo imajući u vidu da je većina prisutnih knjigu već pročitala), radije bih ga nazvala druženje sa piscem. I baš smo se fino družili. Pitam se koga li ćemo sledećeg ugostiti.

Tekst oslobodila grešaka Katarina Kostić.

Gorolom - Aleksandra Tešića

Živimo teška vremena. Oni koji savladaju izazove pukog preživljavanja, svoj iznova osvojeni život osuđeni su da provode u poremećenom sistemu vrednosti u kojem ništa izgleda ne funkcioniše. Nemoćni da se tome odupru, sa setom razmišljaju o vrednostima koje su krasile srednji vek — čast, poštenje, viteštvo, junaštvo. U romantizovanom begu od realnosti skloni su da blokiraju ono negativno. Ova knjiga je istorijski precizan prikaz surovosti života u srednjem veku.

Književna fantastika napravila je zaokret i, umesto pogleda u budućnost, zagledali smo se u daleku prošlost, u naš bogat folklor. Kosingas nam ga je približio na tako maestralan način, Gorolom nam donosi njegovu tamnu stranu.

Tešićev najjači adut jeste istraživanje. Vodeći nas mučnim stazama života izmaštanih likova, do tančina opisuje grozote sa kojima su se ljudi svakodnevno suočavali — glad, beznađe, iživljavanje vlastele nad prostim življem, zakonite kazne kojima su bili podvrgavani (osmuđivanje brade, oslepljivanje usijanim gvožđem…), nemoć da se tome odupru. Kao i danas, i tada su uživali izvesna prava, npr. pravo da prodaju sopstvenu ženu zbog preljube ili pravo da prodaju rođenu decu!, što nam donosi zastrašujuće saznanje da je život bio toliko svirep da vas je i na taj potez mogao naterati, kao i da se to dešavalo u tolikoj meri, da je bilo obuhvaćeno zakonom. Za to vreme, vlastela je igrala svoje igre i borila se za što veće parče kolača. Zvuči poznato?

Likovi su, sa nekoliko izuzetaka, izmišljeni, sa ciljem da se fokus zadrži na karakteristikama koje su krasile različite slojeve društva, umesto da se pažnja rasipa na misteriju kojom je obavijena naša istorija. Putevima vitezova zatočnika vodi nas Goroje Gorolom, sa kojim smo se upoznali u trilogijio Milošu Obiliću, jedini od koga strepi veliki župan Zlostupa — Vragoča Mrkobrada, surovi gospodar koji svoju nadmoć i zlu ćud demonstrira strahovaldajući županijom više od četrdeset godina. Carski zatočnik, okićen orlovim perjem, ne mogavši da nađe mir, vraća se odakle je pošao i sa svakim korakom postaje odlučniji da konačno raščisti račune i umiri demone koji ga prate skoro čitavog života.

Sjahao je i vezao Krilaša za otvorena vrata, pa se sagnuo i ušao — u svoje detinjstvo, daleku prošlost koja je izgledala i mirisala isto.

Zlostup se priprema za veliki viteški turnir, događaj koji nam pruža priliku da zavirimo u svet vitezova zatočnika, upoznamo se sa njihovim kodeksom časti, principima po kojima su živeli, motivima kojima su vođeni i dubokim međusobnim poštovanjem.

Ovde do izražaja dolazi Tešićeva deskripcija kojom vas smešta u scenu koju opisuje, tako da prosto možete čuti cvrčanje spržene kože dok se gubi kao barijera između oka i onoga što će okončati njegovo postojanje. Ako to nekako uspete da svarite, miris će vas dokusuriti. A kada vas odvede u krčmu u kojoj vitezovi izazivaju jedni druge na megdan, postanete član te družine i osetite njihovo uzbuđenje, divljenje, ponos, hrabrost, pripadnost, te jasno shvatite njihovo bitisanje na ovom svetu.

„Pre krvi, pre muka i divljeg megdanluka — nazdravimo, junaci!”

Ova grupa vitezova mi je, pre čitanja pomenute trilogije, bila potpuno nepoznata, sada mi je bliska i vrlo zanimljiva. Toliko da sam čitala odlomke svom vitezu, što radim samo kada me nešto izbaci iz uobičajenog čitalačkog zanosa, bilo u dobrom ili u lošem smeru.

Jedna od retkih istorijskih ličnosti koje su se našle u romanu jeste pop Dragolj koji je svojim proročanstvom prouzrokovao županovu strepnju. Onaj o kome u našim oskudnim istorijskim zapisima ima sačuvanog materijala sigurno je posedovao neku posebnost kojom je pažnju zaslužio. Sto mu gromova, šta bi to moglo biti? Dok su se drugi koristili raznovrsnim, ali uobičajenim načinima proricanja sudbine, pop Dragolj je gledao u nebo, tačnije — u gromove. U zavisnosti od karakteristika, tumačio ih je i predviđao dobre ili loše dane. Bio je i odličan zvezdotumač i zagovornik okrutnih paganskih običaja poput okrvavljenja temelja (ljudskom žrtvom, naravno). Vladaru mučitelju, na samom početku vladavine, predvideo je smrt od Gorojeve ruke, što je koštalo glave svakog Goroja koji je imao tu nesreću da ga put nanese u Zlostup. Ovog puta, gromovi su doneli vest da će se njegovo četrdesetogodišnje smrtovanje okončati u sedam gromovnih dana koji su nastupili. U njima je smeštena radnja ovog romana.

Previše je dugo smrtovao da bi sad tek tako ubio Goroja.

Jezik je autentičan, imena dobro promišljena, atmosfera brižljivo građena od samog početka, a uzbuđenje koje konstantno raste primorava vas na čitanje bez daha dok se ne potroši i poslednje slovo. A potroši se suviše brzo, pa vas ostavi da žudite za potpuno novim čarobnim nizom iz pera kosingasa domaće fantastike. Srećom, Strahor nam je za Sajam spremio čitavu riznicu čudesa, pa ćemo moći brzo da utolimo glad koja se iznova probudila. Makar samo na kratko, pre nego što nas još jednom ostavi u napetom iščekivanju narednog slova. Mi čopor!

Prvobitno objavljeno na Prerazmišljavanju.

Čovek koji je ubio Teslu, Gorana Skrobonje

Ko to izranja iz dubina blogerske apstinencije? Šta da vam kažem, nisam stizala da čitam, a kamoli da pišem. Čim bih se dohvatila knjige, mozak bi napravio fajront i prepustio se preko potrebnom snu. Nisam mogla da mu zamerim, tokom dana radio je punom parom. Uspavljujući se uz knjigu, mesecima sam živela njen svet. Njene svetove. U ovom svetu… valjda. Više nisam sigurna, vrlo često ta granica se gubila.

Put do moje police ova knjiga je pronašla zahvaljujući Novosadskoj razmeni knjiga, događaju koji je raširio ruke da me dočeka u mom novom gradu, i koji veštim potezima uklanja ono novo u mom gradu. Dok se uveliko krčka sledeća razmena, ja konačno mogu da zaključim prethodnu.

Stvarnost sa kojom nas pisac najpre upoznaje, alternativna je ovoj koju živimo. Po vremenskoj ravni, vraćamo se unazad. Amerika nije ujedinjena i, kao takva, nije pogodno tlo za naučno–tehnološki razvoj. Stoga, najveći umovi tog doba svoj talenat razvijaju u Evropi.

Nakon obilja problema u Americi, Nikola Tesla od kralja Stevana III Sinđelića dobija devedeset lanaca zemlje u Beogradu, na kojima uspostavlja rad naučnog kompleksa Laboratorije Tesla. Neopterećen spregama, živi punu slobodu naučnog razvoja, i u svojoj genijalnosti, stigao je da se pozabavi teorijom multiverzuma.

Pronicanje u tajne samog tkanja svemira, samo je delimično moguće baveći se teorijom. Na pitanja koja teorija nameće jedino je moguće odgovoriti eksperimentom. Ukoliko postoje nebrojeni svetovi, moramo nekoga poslati u šetnju kroz njih. Tim vodećih svetskih naučnika vrši poslednje pripreme dok Jevrem Radivojević, čovek koji će zakoračiti u nepoznato, beleži svoje preostale ovozemaljske dane u dnevnik, i time započinje putopis o putovanju koje će promeniti svetove. Putovanju koje će promeniti i njega, na način koji nije mogao ni da zamisli.

Ključnim izmenama istorijskih tokova stvoreno je društvo prosperitetnog razvoja koje nije moralo mladim mozgovima plaćati cenu rata te su se oni razvijali umesto da budu proliveni na nekom proplanku zarad bilo kog iz riznice kompletno idiotskih razloga.

Ostajući dosledan duhu vremena starog Beograda, pisac kreira svojevrsnu kulturnu, političku i naučnu scenu kojom daje omaž brojnim istorijskim ličnostima, prikazujući njihovu veličinu i uticaj koji su imali na formiranje sveta u kome živimo, ali i svih ostalih svetova u kojima smo imali sreću da se rode.

Na čelu živopisne družine našao se Lazar Komarčić i njegov nemerljiv doprinos razvoju naučne fantastike kao književne grane u Srbiji, ne samo formiranjem ličnog književnog opusa, već i formiranjem načina razmišljanja mladih književnika. Poput Tesle, otvarao im je vrata drugačije stvarnosti, a zatvarao ona koja vode u pogrešnom smeru, ne ustežući se da sruši iluzije mladoj usijanoj glavi i usmeri je na pravu stranu.

        Rečenice obiluju davno zapostavljenim rečima i sva raskoš našeg jezika šepuri se poput pauna, demonstrirajući piščevu životnu posvećenost upoznavanju njegove lepote. U nekim trenucima delovalo je preterano, ali onda bih se setila oskudnosti sa kojom se češće susrećemo pa bih postala zahvalna što imam način da zaista čujem melodiju koja prati priču. Jer, neke reči prosto imaju dubinu. Poput sifražetkinja.

Gospođica Pelagija Lukić – pretpostavljao sam da nije udata, što zbog njene očigledne mladosti, što zbog  činjenice da ni jedan gospodin koji drži do sebe  u Beogradu ne bi dopustio da mu zakonita žena bude zaposlena bez obzira na sve one političke promene koje je pokret sifražetkinja postigao proteklih godina…

Kroz neobavezna razmišljanja likova, provlači se ideološka struktura društva, sa akcentom na neravnopravan položaj žena (ili je to mene najviše pogodilo) i njihovu borbu za ravnopravnost. Samo tako, iz vedra neba, prikaže vam se konkretan motiv borbe, i nepravda koja vas nagonski na tu borbu tera.

Druga stvarnost sa kojom se susrećemo u romanu vodi nas  stazama sf-a, na moju veliku radost. Tek tako, kao da sam uzela drugu knjigu. U fantastici su uobičajeni multižanrovski romani jer ne postoje razlike koje bi ih suštinski žanrovski razdvojile te je vrlo lako isprepletati elemente koji krase svaki od njih. Ovde nemamo osećaj njihovog suptilnog preplitanja, imamo dva različita sveta, napisana na dva različita načina. Ovaj drugi mi je mnogo više prijao, što zbog ličnih afiniteta, što zbog načina na koji je izgrađen. Imala bih i tu svašta da dodam, ali ko će da čita toliki tekst, pročitajte knjigu ako vas baš zanima.

Ipak, najviše sam uživala u sudarima svetova. Vrlo su efektno napisani. Atmosfera koju pisac stvara, naglim kontrastom na kraju lepršave rečenice, toliko je efektno zastrašujuća da me prožima jeza od same pomisli na upoznavanje sa mračnom stranom majstora horora, kako ga mnogi nazivaju.

Ima tu i humora, taman da vas malo opusti.

"Brzo ozdravljenje želi vam Narodna skupština Kraljevine Srbije, sa 98 poslanika za i 52 protiv!

Rekla bih, pokriveni su svi elementi.

Poput čitanja, i pisanje se odužilo. Začas sam napisala ono što ste do sada čitali, potom je usledilo poliranje i doterivanje, predomišljavanje i brisanje te ponovno Prerazmišljavanje. I nikako nisam uspevala da zaključim. Konačno, odlučila sam da ne moram presuditi te brzo toj odluci našla opravdanje u činjenici da mi ovaj roman nije bio dovoljan. Utisci će uvek biti raznoliki, a moj se ovoga puta našao negde između, zalutao u tek otkrivenim hodnicima nebrojenih svetova multiverzuma.

Godine čitanja, prevođenja i stvaranja, jasno su uočljive u pisanju Gorana Skrobonje i predstavljaju sjajnu podlogu za ispitivanje raznolikih potoka kreativnosti i inspiracije. Pored već realizovanih, projekti na kojima je trenutno angažovan obećavaju nam mnoštvo avantura, a najviše se radujem izletu u svet Kosingasa, u vidu priče inspirisane serijalom i novele koja je upila nalet inspiracije što se prelio preko ograničenog okvira koje jedna priča dopušta – „Proročanstvo Korota“ u izdanju IK Strahor. Eto nama prilike da vidimo kako se predvodnici fantastične scene međusobno inspirišu i nadograđuju. Lepa su vremena kojima svedočimo.

Prvobitno objavljeno na portalu Konkretno - zdrav razum i javna kritika.

Razgovor sa Tihomirom Jovanovićem u okviru Prolećne razmene knjiga

Tihomir Jovanović se fantastikom bavi iz hobija. Više od dvadeset godina. Onako usput. Napiše neku priču, novelu, knjigu–dve, prevede jednog Lavkrafta dok uređuje dva fanzina, organizuje SF konvenciju, onako usput, ništa ozbiljno. Kad već ide na taj „pravi” posao, on usput uređuje almanah stvaralaštva radnika, znate već — iz hobija, ide čovek tamo svaki dan.

Na Razlistavanju, u društvu najbližeg saradnika Svetislava Filipovića, predsednika Udruženja fanova naučne fantastike „SCI&FI”, pričao nam je o aktivnostima Udruženja, nastanku i razvoju fandoma, fanzina i fanfikcije, kako u svetu tako i kod nas, predstavio svoj uređivački i stvaralački rad i podelio nekoliko knjiga zadovoljnim knjigoložnicima. Nakon završenog programa, imali smo želju da još malo popričamo sa njim, a sada imamo želju da taj razgovor podelimo sa vama.

Fotografija preuzeta sa Prerazmišljavanja

Ljubiteljima fantastike poznat je vaš predan „fantastičan” rad, kako u pisanju knjiga, novela i priča, tako i u organizaciji raznih događaja, uglavnom pri Udruženju fanova naučne fantastike „SCI&FI”. Ujedno prevodite i uređujete izdanja „SF almanah Terra” i „SF portal”. Napisali ste zbirku priča „Palisade i čadori”, i njen nastavak u vidu romana „Baka Mandini krugovi”. Verovatno sam nešto i preskočila. Da li su svi fantastičari toliki zaluđenici? (Znam da ja jesam.)

Zato se, valjda, i zovu fantastičari, što su zaluđenici, neki manje, neki više. Što se mene tiče, pored toga što se bavim fantastikom kao nekim svojim hobijem, imam redovan posao tako da ne mogu da budem baš toliki zaluđenik.

Radite u EMS, i tamo uređujete almanah stvaralaštva radnika „Kolonada”, u kojem su zastupljene priče, pesme i likovni radovi radnika. Šta vas je podstaklo na taj korak i kako su radnici reagovali na tu ideju?

To je krenulo spontano, jedna koleginica piše pesme, ja sam pisao priče i onda smo na nekom od sindikalnih sastanaka pričali kako bi bilo dobro da se tako nešto napravi. Predsednik sindikata je imao razumevanja za to, i odvojio je novac da se napravi publikacija. U početku smo svi imali sumnje da će uopšte zaživeti, znate kako je to neobično kad neko čita pa pored toga još i piše – sa tim čovekom  nešto sigurno nije u redu. Tih prvih par brojeva je bilo malo teže izgurati, međutim, sada je već u pripremi osmi broj (izlazi jednom godišnje) i to lepo funkcioniše.

Da li primećujete napredak kod ljudi koji učestvuju?

Da, naravno. U prvim brojevima bile su zastupljene neke malo „tanje” priče, sada je to već ozbiljnije. Slike su značajno bolje, mada se ja i ne razumem previše u slikarstvo, ali napredak je očigledan.

U kojoj od pobrojanih aktivnosti najviše uživate?

Naravno, najviše uživam u onome što je lično moje, a to je pisanje. Prevođenjem se bavim kada nemam previše inspiracije za pisanje pa da ne bih, što kažu klinci, „blejao”, prevodim tekstove za naše fanzine i uglavnom to budu neki stariji pisci, majstori. Ne posežemo za nekim novim piscima koji su trenutno hit u svetu. Prvo, za njih postoje autorska prava, a drugo, želimo mlađim čitaocima da pokažemo kako se nekada pisalo i razmišljalo, i kako su oni zamišljali ovaj svet u kome sada živimo.

Već smo pomenuli kako su fantastičari prilično posvećeni i predani, kako pisci, tako i fanovi, dodala bih i da imaju i tu neku čudnu potrebu da porede naše pisce sa vanvremenskim legendama svetske fantastike. Tako Tešića porede sa Tolkinom, vas sa Pračetom. Kako doživljavate to poređenje i ko je najviše uticao na vaše stvaralaštvo?

Ne znam šta bi Pračet rekao na to što me porede sa njim. Sada, pošto nije u mogućnosti da se brani, ja mogu da se širim koliko hoću. Stavljao sam ja u svoje knjige te fusnote koje sam voleo da čitam kod Pračeta, mada ih je on vremenom sve manje koristio, i taj njegov humor je imao uticaja na moje knjige. Lik iz moje knjige, baka Manda, donekle liči, a dosta se i razlikuje od njegovih veštica – Bake Vedervaks i Nane Og („Veštice na putu”), one su poslužile kao inspiracija da se takav lik uvede u priču, a taj lik je vremenom prerastao u centralnu figuru. Iako su glavni junaci Arsenije i Obrenije (zasnovani na Asteriksu i Obeliksu), baka Manda je dominantan lik koji je svojom pojavom i sposobnostima uspeo da se izbori za mesto glavnog junaka knjige („Baka Mandini krugovi”).

Gde se u žanru najugodnije osećate?

Upravo u onome što najviše pišem u poslednje vreme, ta neka komična fantastika, poput Terija Pračeta i Daglasa Adamsa.

(Tika je ovim probudio visoka očekivanja, Pračet mi je pri samom vrhu omiljenih pisaca, a Adams njihov neprikosnoveni predvodnik)

Tu su dve priče o Baka Mandi, a sada pišem priču koja je smeštena u neki drugi svet, u doba bivše SFRJ, u doba komunizma i nešto ranije, gde se likovi bave nekim istorijskim dešavanjima, i moglo bi se reći da je mešavina Alana Forda i Dosijea X.

Zvuči zanimljivo. Kada je možemo očekivati?

Mislim da ću krajem godine pisanje privesti kraju, nakon toga ima puno posla do konačne verzije – da pročitam još nekoliko puta i korigujem, da pročitaju neki prijatelji i iznesu svoje sugestije,  i tako dalje. Ima tu dosta posla tako da… možda u ovo vreme sledeće godine.

(Taman za sledeću prolećnu razmenu. ;))

Kažem, nije to samo napisati. Svaki autor najteže vidi svoje greške i da bi ih uvideo, neophodno je da prođe neko vreme, da se napravi distanca pa se tek pri narednom čitanju može uočiti neki nedostatak i mogu se razmotriti saveti prijatelja i zamerke koje su izneli.

Tako je ako imate dobre prijatelje, koji su spremni da iznesu svoje kritičko mišljenje, ali trenutno je zastupljen trend u kom se svi međusobno tapšemo po leđima i niko nikome ne priča šta ne valja. Pritom, problematičan je i pristup koji izdavačke kuće imaju prema svom poslu, te živimo u punom jeku hiperprodukcije. Kako vi posmatrate to što je u fokusu zarada umesto kvaliteta i što je prisutno potpuno odsustvo odgovornosti onih koji su uključeni u ceo proces. Koliko je to zastupljeno u fantastici?

Ima toga i u mejnstrim književnosti i u fantastici. U poslednje vreme, pojavilo se dosta mladih autora koji su odmah krenuli u neke trilogije, kvadrilogije i slično, pišu nastavak za nastavkom. Nešto od toga sam čitao, nešto nisam, nešto mi se dopalo, nešto nije, ali prosto je nemoguće sve ispratiti. Što se tiče velikih izdavačkih kuća, tu pre svega mislim na Lagunu, dosta je opao kvalitet sa pojavom hiperprodukcije i objavljivanja knjiga autora poput Jelene Bačić Alimpić.

Tako se pričinjava velika šteta mladim autorima, oni nemaju stručno vođstvo, njihove knjige nemaju adekvatnu obradu, sve se svodi na promociju koja je, opet, ograničena. Da li su veterani srpske fantastike spremni da podrže i edukuju mlade pisce kada u njima prepoznaju potencijal, i da li su ti mladi pisci voljni od njih da uče?

Da, tu je Goran Skrobonja koji je vrlo rad da pomogne mladim ljudima, zatim RadmiloAnđelković koji je jednu knjigu čak pisao sa mladim kolegom („Grbovnik” sa Danielom Reljićem), a na sastancima naših udruženja uvek je spreman da popriča sa mladim autorima, da im da neki savet. Tu je i naš poznati doktor Zoran Živković koji drži časove kreativnog pisanja, a posebno može da pomogne kada je u pitanju objavljivanje knjiga na inostranom tržištu, kako kontaktima sa izdavačima, tako i svojim iskustvom koje je dragoceno i onima koji ne žele od njega da uče o pisanju. On je probio taj put i do sada je objavio preko 20 knjiga u inostranstvu.

Preporuka za čitanje?

Ja sam počeo da čitam Martina, ali kako je počela da se prikazuje serija, izgubio sam nit radnje i interesovanje… ali to će ljudi da čitaju preporučio ja ili ne. Ja više volim starije pisce pa bih preporučio klasike fantastike, pisce kao što su Stanislav Lem, Artur Klark, Ursula Legvin, dakle te starije majstore. Nekada je to sve bilo originalnije, danas sf živimo pa je postalo jako teško smisliti nešto što bi naučnici mogli razviti u budućnosti, dok je, nasuprot tome, interesantno čitati kako su ljudi pre 50-100 godina zamišljali današnjicu.

Da li mislite da je to razlog što je folklorna fantastika preuzela primat nad naučnom pa se sada autori mahom njoj okreću?

Svakako. Ljudima je lakše da se povežu sa zmajevima, vračevima i vilama, nasuprot nauci u kojoj smo već stigli do nanotehnologije i stvari za koje vam je potrebno visoko obrazovanje da biste ih razumeli. Jako je teško zamisliti pravac u kome će se nauka dalje razvijati. Tako se danas autori najviše okreću epskoj fantastici.

Mi imamo bogat folklor i jako dobru podlogu za razvoj tog spektra fantastike.

Da, i to je relativno skoro počelo da se koristi. Ranije su likovi u domaćim romanima imali strana imena, a danas su to mahom domaća, umesto nordijskih i rimskih bogova, sada se piše o staroslovenskim bogovima i koristi se to bogatstvo folklora koje imamo.

Da li biste tu nekoga izdvojili po kvalitetu?

Zoran Petrović dobro kombinuje mitologiju sa svojom fantazijom, Tamara Lujak piše o vilinskom svetu, Goran Skrobonja kao neko ko je uveo domaće likove i radnju romana smestio u Srbiju.

Kad smo već kod folklorne fantastike, pišete za Omaju?

Pisao sam i rado ću pisati ponovo. Oni su sada nešto stali sa izdavanjem (trenutno postoji samo online verzija časopisa, ali sa Tešićevom IK „Strahor”, razmatra se ponovno uvođenje štampanog izdanja), a kada su se pojavili bili su potpuno atipični, bavili su se nekim starim predanjima i verovanjima i to je bilo jako zanimljivo. Kasnije je novi urednik, Mladen Milosavljević, sakupljao priče za razne zbirke sa temom folklorne fantastike među kojima je i Strahorova „U vrzinom kolu” za koju sam, takođe, pisao priču, a trenutno se priprema zbirka priča za Golubačku biblioteku sa temom Golubačkog grada.

Koji je vaš savet mladim autorima?

Obično svi pišu ono što bi voleli da čitaju, i ne treba se zaletati u neke teme koju su vam strane već pisati o onome što volite. Kada su u pitanju regionalne konvencije i konkursi, čak i kada nisu nagradni konkursi, svako treba da piše kao da želi da osvoji prvu nagradu, a ne tek toliko da prođe na konkursu. Takođe, vrlo je bitno obratiti pažnju na pismenost, gramatiku, sintaksu, i da se bude što originalniji, iako je danas jako teško napisati nešto što nije već napisano.

Prvobitno objavljeno na književnom blogu Prerazmišljavanje

Tekst uredila Katarina Kostić